Američka revolucija Baraka Obame

Pre osam godina Džordžu Bušu je pošlo za rukom da ovaploti i ojača sve predrasude i negativne stereotipe koje je svet gajio prema Americi. On je antagonizovao svet više nego bilo koji drugi američki predsednik pre njega, ozbiljno oštetio američku „meku“ moć neefikasnom i prekomernom upotrebom njene „grube“ sile.
Pomirenje Sjedinjenih Država sa samim sobom i svetom treba, prema tome, da bude dvostruki prioritet sledećeg američkog predsednika. Ako postoji jedan kandidat koji može to da ostvari, koji može da doprinese, u deliću sekunde da se ponovo uspostavi međunarodna reputacija Amerike, onda je to Barak Obama.
Izuzetna vremena ponekad kreiraju izuzetne lidere. Bez Francuske revolucije Napoleon Bonaparta bi ostao talentovan ali i frustrirani mlađi vojni oficir. Slično tome, sadašnji period u Americi i njeni odnosi sa svetom bili su istinski izuzetni, zahtevajući lidera koji može fundamentalno da baci rukavicu izazova pogledu globalne većine u kojem je Amerika postala arogantna, impotentna i sebična.
Naravno, nepopustljivi antiamerikanci nikada neće biti preobraćeni, ali oni ostaju manjina, uz muslimanski svet kao mogući izuzetak. Ćutljiva većina je spremna da bude uverena da postoji život posle Buša.
Zašto je Obama drukčiji od ostalih predsedničkih kandidata, i zbog čega bi on mogao da ostvari tako veliku razliku u međunarodnim okvirima. Nakon svega, u stvarima spoljne politike, prostor za manevar narednog predsednika biće izuzetno skučen. On ili ona, moraće da ostane u Iraku, da se angažuje u izraelsko – palestinskom konfliktu na strani Izraela, da se konfrontira sa sve jačom Rusijom, da se bavi sve ambicioznijom Kinom i suoči s izazovom globalnog zagrevanja.
Ako Obama može da napravi razliku, onda to neće biti zbog njegovih političkih izbora već zbog onoga što jeste. U samom trenutku kada se bude pojavio na svetskim televizijskim ekranima, pobedonosan i nasmejan, imidž Amerike i njena „meka“ sila mogu da dožive nešto poput kopernikanske revolucije.
Pomislite li o utisku koji bi mogli da ostave ovi izbori ne samo u Africi već i u Aziji, na Bliskom istoku, pa čak i u Evropi sa uzletom globalne supremacije, Amerika je postala inkarnacija Zapada, a Zapad je viđen kao „beo“. Moć u Americi preselila se najpre s istočne obale na zapadnu, a onda na jug. Ali, ako selidba duž američke rasne podele nije stvarno revolucionarna, šta je onda?
Naravno, svesti Obamu na boju njegove kože bilo bi ozbiljno pojednostavljivanje, iako je i sam bi raspolućen da naglasi svoje „crne korene“. U stvari, Afroamerikanci ga ne podržavaju u potpunosti. Kao sin bele majke i oca Afrikanca, on se ne uklapa ni u jedan afričko-američki presedan.
Ali, postoji još jedan razlog zašto je Obama izuzetan: kompleksnost njegovog identiteta čini ga istinskim univerzalnim, globalnim kandidatom za globalno doba. Na osnovu jedinstvenosti svoje lične istorije on može da spoji Afriku, Ameriku pa čak i Aziju – gde je kao mladić pohađao muslimansku školu i da stoga oživi univerzalnu sliku i poruku Amerike.
Ali, ono što prevashodno čini Obamu jedinstvenim, imajući u vidu ono što je Amerika bila tokom Bušovih godina, jeste priroda poruke koju otelotvoruje i koja je najbolje sažeta u naslovu njegove knjige „Odvažnost nade“. Ako Amerika može da se pomeri od kulture straha do kulture nade – i da ponovo uobliči nadu sa svet – biće joj potreban lider koji simboliše američki san: moderan i naoružan humanističkom religioznom porukom, suprotno anksioznom iracionalizmu pokreta hrišćanskih konzervativaca koja je podgrevala Bušovu političku bazu.
Bez obzira na to može li Obama da isporuči svoja obećanja, Amerika neće ponovo steći status koji je imala između 1941. do 2000. Bez Obame ili s njim, „američki vek“ neće biti ponovljen. Ali Obama može da uči na ranim greškama Džimija Kartera sredinom 1970-ih. Neoizolacionizam nije opcija, već uzdržavanje zasnovano na pouzdanju i mudrosti.
Svetu je neophodna umerenija i pouzdanija Amerika. Za Evropu koja je bila ožalošćena i u velikim neprilikama zbog američke evolucije u poslednjoj deceniji, Obama u odnosu na sve ostale deklarisane predsedničke kandidate deluje najbliže tome da oliči takvu Ameriku.