Amerika kakva bi trebalo da bude, ili kakva je bila nekada

Biće tu, takođe, i još jedan rekord – kad se u to uključimo i svi mi ostali, iz kategorije skoro sedam milijardi stanovnika ove planete, van granica SAD – na čiju će sudbinu kasnije uticati u određenoj meri, na ovaj ili onaj način, profil tog novoizabranog predsednika i vrhovnog komandanta najmoćnije ekonomske i oružane sile sveta.

Kad smo već kod toga, prvo nešto o nekim vrlo konkretnim ciframa.

Prošli put, na izborima pre četiri godine, registrovan je (u odnosu na 2004. godinu) porast od po dva miliona birača iz redova Afroamerikanaca i latinoameričkih imigranata, kao i povećanje za skoro 600.000 broja naturalizovanih Azijata koji su tad iskoristili to svoje novodobijeno demokratsko pravo. S druge strane, broj belih domorodačkih glasača ostao je, procentualno, uglavnom nepromenjen. Eksperti procenjuju da će se taj trend nastaviti i ovog novembarskog utorka. A to – kombinovano sa pratećim indikativnim podatkom o posebno značajnom porastu očekivanog učešća u glasanju birača uzrasta od 18 do 24 godine (takozvana „Obamina armija“) – najavljuje, po njima, čak i prilično izvestan ishod predstojećeg nadmetanja za lidersku poziciju u SAD.

A sve to (uz ponešto i od onog ostalog, što je vezano za autorovo dugogodišnje neposredno praćenje političkog života u Vašingtonu), veoma ide u prilog većinskim javnim očekivanjima pobede Baraka Huseina Obame i na dolazećim predsedničkim izborima 2012. Što bi značilo, konkretno, još četiri godine njegovog popravnog na toj funkciji (tamo gde je to potrebno), ali i, mnogo više onoga što je za dalje, u drugom mandatu, predvideo da uradi „crni Kenedi u Beloj kući“. Koliko se dosad videlo, većinski favorit i Amerike i ostalog sveta u toj predstojećoj istorijskoj trci 6. novembra.

OBAMIN ADUT – EKONOMIJA

„Ekonomija nam se oporavlja, polako ali sigurno, posle onog perioda „topljenja“ iz 2008, ali nam preti povratak u ponovnu recesiju ako se opredelimo za pogrešnu politiku. SAD su u opasnosti da budu gurnute među nestabilne regione koji lako mogu da eksplodiraju. Ideološki udar desnice počeo je da umanjuje vitalnu reformu sistema zdravstvenog osiguranja iz 2010. Ponegde, dovodi se čak u pitanje elementarno ustavno pravo glasa“, upozorio je u nedavnom uvodniku Njujork tajms. Uz konstataciju da će to biti kontekst predstojećih izbora i prateću ocenu da je Obama pravilno postupio u rešavanju glavnog ekonomskog problema, 2008. godine, kad je enormnim državnim infuzijama počeo akciju prve pomoći u spasavanju vodećih nacionalnih industrija (pre svega automobilskog giganta Dženeral motorsa).

Taj ključni zaključak vodećeg američkog dnevnika provlačio se, inače, poslednjih dana i kao prepoznatljivi zajednički imenitelj u maksimalnoj medijskoj artiljerijskog pripremi za utornički „dan odluke“ na američkim biralištima. U toj propagandnoj operaciji posebno se ukazivalo na značaj i dalekosežnost Obaminog opredeljenja za „osetljivu budžetsku politiku“ kojom su postignuti ohrabrujući rezultati u „uspostavljanju neophodne socijalne mreže kojom su zaštićeni milioni i milioni ljudi iz kategorije najugroženijih Amerikanaca“. Što, kako se naglašava, uopšte nije bila jednostavna operacija – imajući u vidu prepreke koje je, na svakom koraku tog puta, nastojao svih ovih proteklih godina da postavi Predstavnički dom na Kapitol hilu, sa svojom dominantnom većinom pretežno konzervativno opredeljenih republikanskih kongresmena.

S druge strane, njihov predsednički kandidat Mit Romni stigao je do svoje prilično ravnopravne pozicije u tekućem finišu predizborne trke koristeći proceduralnu privilegiju – kad je reč o ključnim ekonomskim dilemama (i ne samo o tome) – da u kampanji izgovori bukvalno sve što mu padne na pamet protiv Obame i njegove Demokratske partije. Činilo se, takođe, da je on vremenom postajao sve sigurniji da pred sobom ima auditorijum koji upravo to želi da čuje. Tokom te svoje predizborne eskalacije, Romni se sve više povezivao sa ultrakonzervativnim snagama koje kontrolišu Republikansku partiju i prigrlio je u tom svom zaokretu neke od glavnih aspekata njihove ekonomske politike – uključujući i drastična budžetska kresanja u nekim vitalnim oblastima, kao što je oporezivanje sloja najbogatijih i tome slično.

Romnijeva konzervativna doslednost

Na tom putu Romnijevog definitivnog predizbornog profilisanja, od proleća naovamo, mnogi neopredeljeni birači bili su povremeno zbunjivani stvarnim političkim identitetom republikanskog kandidata, što se videlo čak i u nedavnim TV debatama sa Obamom. On se, međutim, nije kolebao – dosledno se držao te koncepcije i za to dobijao, do kraja, punu podršku svoje republikanske baze. Podršku koja je bila i formalno verifikovana aklamacijom na letošnjoj partijskoj nacionalnoj konvenciji, kad je saopštio odluku da za svog budućeg potpredsednika kandiduje superkonzervativnog kongresmena iz Viskonsina Pola Rajana.

S druge strane, u nikad zatrovanijoj atmosferi predizborne kampanje (na koju su utrošene ove godine čak dve milijarde dolara), pojedini nepristrasni posmatrači sa strane ukazivali su poslednjih nedelja da javnost, „prezasićena sve prljavijim međustranačkim obračunima, počinje povremeno da previđa neka od veoma važnih Obaminih dostignuća iz prvog predsedničkog mandata“. Pomenuti citat izvađen je iz zaključaka sa jedne nedavne tribine na uglednom Brukings institutu iz Vašingtona, uz nabrajanje čitavog niza uverljivih argumenata za tu tezu. Odnosilo se to, najčešće, na dramatični preporod automobilske industrije, 2008, kao i prošlogodišnje obezglavljivanja jezgra Al Kaidinih terorista („Dženeral motors je živ, a Bin Laden mrtav“, kako je to konstatovao u jednom govoru potpredsednik Bajden).

Ta Bajdenova parola, inače, postala je bukvalno preko noći uvodna mantra završne kampanje njegovog šefa, dopunjena serijom konkretnih i veoma uverljivih pokazatelja o dosadašnjoj realizaciji (u prvom Obaminom mandatu) značajnih reformi sistema zdravstvene zaštite, o stumulativnom paketu vrednom 840 milijardi dolara za otvaranje novih radnih mesta (rezultat: dva i po miliona nezaposlenih skinuto sa berze rada) kao i pratećim spuštanjem stope nezaposlenosti na 7,8 odsto… Bilo je tu još i dosta toga ostalog, ali se to ovde ne pominje. Uzelo bi mnogo prostora.

Generalske razlike

Sve kad se sabere i oduzme, prema oceni većine vašingtonskih analitičara (i objektivnih posmatrača sa strane) dolazi se do preovlađujućeg zaključka da predsednički izbori 2012. suštinski predstavljaju, i svojevrsno nadmetanje između američke budućnosti i prošlosti. Konkretno i najkraće rečeno: Barak Obama je ponudio viziju Amerike kakva bi ona trebalo da bude, a Mit Romni viziju onakve kakva je ona nekad bila, pri čemu je razlika između te dve perspektive (kako je zaključeno u jednoj nedavnoj debati na Nacionalnom radiju) izraženija ovog puta nego i na jednim izborima u prethodnih nekoliko decenija.

Na tu temu, nešto od toga može da kaže i letimičan pogled na demografsku bazu dvojice predsedničkih kandidata. Prema veoma kredibilnom izvoru (Pju istraživački centar), Obama, recimo, ima odlučujuću prednost od 21 odsto među biračima mlađim od 30 godina, ta razlika se smanjuje na šest odsto kod starosne kategorije od 30 do 44, kandidati su dalje izjednačeni kod birača između 45 i 64, dok je posle toga – među onima od 65 godina pa naviše – čak 19 procenata više onih koji preferiraju republikanskog izazivača Romnija.

Godine starosti onih koji će glasati u utorak, međutim, samo su neki od bitnih faktora koji će – kako se procenjuje – imati jednu od glavnih uloga u toj nailazećoj diferencijaciji između američke prošlosti i budućnosti. Ništa manje značajne neće biti ni sve izraženije rasne razlike na nacionalnom nivou: popis iz 2010. godine, naime, pokazao je procentualno smanjenje belačkog stanovništva SAD sa 69,1 na 63,7 odsto, dok je u tom istom periodu broj državljana latinoameričkog porekla porastao 43 odsto, a Afroamerikanaca za 12,3 odsto. Takav, sasvim izvestan dalji trend te demografske spirale, konstatovao je nedavno vašingtonski Centar za statistiku, apsolutno najavljuje da će već 2050. godine beli Amerikanci prestati da budu najbrojnija grupacija u svojoj zemlji.

Pomenuta statistika mogla bi izbornog 6. novembra da odigra veoma značajnu ulogu, imajući u vidu koliko su Romni i njegovi republikanci u protekloj kampanji bili prevashodno usmereni upravo prema belom domorodačkom stanovništvu – uz istovremeno evidentno (i teško shvatljivo) zapostavljanje više miliona naturalizovanih doseljenika, sa pravom glasa, iz Meksika, Kariba i ostalih regiona Latinske Amerike. To je posebno došlo do izražaja proteklih predizbornih meseci u Kongresu, kad je njihova većina u Predstavničkom domu blokirala usvajanje predloženog novog zakona kojim bi se automatski legalizovao boravišni status i državljanstvo one kategorije imigranata dečjeg uzrasta koji su, sa roditeljima, koji su se ilegalno obreli u SAD, bez neophodnih ulaznih papira.

Posredna (selektivna) demokratija

Postoji teoretska mogućnost da Obama ili Romni dobije u utorak komotnu većinu na biralištima u čak 37 od ukupno 50 američkih federalnih država i prestoničnog Distrikta Kolumbija – pa da, i pored toga, njegov poraženi suparnik na tom terenu 20. januara bude u Vašingtonu svečano i, i bez ičijeg protesta, sa svim počastima promovisan u novog predsednika SAD! I da to sve, razume se, bude izvedeno sasvim legalno, zahvaljujući jednoj arhaičnoj ustavnoj odredbi (od pre dva veka) o svojevrsnom indirektnom demokratskom procesu, kojom se o budućem šefu države i vlade izjašnjava takozvani „izborni kolegijum“ – sastavljen od različitog broja članova, zavisno od broja stanovnika svake pojedinačne države.

Izbori se održavaju svake četvrte, prestupne godine – po pravilu, prvog novembarskog utorka (ako to nije prvi dan u mesecu) – a pobednikom se proglašava kandidat koji osvoji najmanje 270 tih delegatskih glasova od sveukupno 538 članova izbornog (elektorskog) kolegijuma. Ustav, inače, nalaže sledeću dalju selektivnu, posrednu proceduru: evidentira se cifarsko opredeljenje birača za svakog kandidata i to je podatak s kojim se upoznaju članovi izbornog kolegijuma te države pre njihovog kasnijeg konačnog izjašnjavanja.

Svaka država ima određeni broj tih elektora, u skladu sa ukupnim brojem predstavnika te države u kongresnom Predstavničkom domu i Senatu u Vašingtonu. Ali, to je samo jedan deo te (maksimalno iskomplikovane) američke institucionalne izborne aritmetike. Kalifornija, recimo – iako najmnogoljudnija savezna država (oko 40 miliona stanovnika) ima pravo na 55 tih elektora u izboru predsednika (jedan na 660.000 stanovnika), dok ih, s druge strane, maleni Vajoming ima trojicu s tim istim pravom da odlučuje o šefu države – s tim što svaki od njih koristi to pravo u ime 170.000 žitelja svoje države.

Ulaskom u oktobar izborne godine počinje završna bitka konfrontiranih političkih partija – putem besomučne medijske i ostale kampanje, na koju će demokrati i republikanci ove 2012. vrlo ravnopravno spiskati čak dve milijarde dolara. Kulminaciju tih propagandnih obračuna predstavljaju tri TV debate predsedničkih kandidata, s tim što štabovi dvojice pretendenata u međuvremenu maksimalno obnavljaju i onu staru, proverenu praksu lokalnih kampanja (od praga do praga, od jednog do drugog poštanskog sandučeta).

Dolar, po dolar… dve milijarde

Primetan publicitet dobila je u Vašingtonu, krajem jula, informacija da je dotle – iz svih mogućih privatnih izvora – u kampanju Obame i Romnija investirano već „rekordnih milijardu dolara“. U međuvremenu, prošlog vikenda, saopšteno je da je ta predizborna infuzija, iz zemlje i sveta, premašila već dve milijarde, a za konačni saldo će se čuti u utorak. One inicijalne senzacije, od pre četiri meseca, niko se više i ne seća.

Obojica kandidata, inače, ističu da su najveći deo propagandnih fondova obezbedili podrškom svojih individualnih sledbenika (takozvanih „malih donatora“). U tome je, kako se navodi, posebno profitirao predsednik Obama, sa preko 4 miliona tih pojedinačnih priloga – bukvalno od jednog dolara, pa naviše. Ti kanali zatvaraju se u ponoć 5. novembra, a apeli za tu pomoć iz jednog i drugog tabora čak je i intenzivirana ovih poslednjih dana. Zakonski limit za te individualne donacije podignut je u ovoj izbornoj godini na 5.000 dolara, što se reguliše posebnom procedurom čije kršenje dovodi do prilično rigoroznih kaznenih mera, bez obzira na iznos spornog priloga.

I, za kraj, jedna vrlo karakteristična ilustracija, za sadašnju predizbornu Ameriku o mehanizmu funkcionisanja, prisustvu, uticaju i značaju tih individualnih donacija – makar i onih najskromnijih, od samo jednog dolara – na fondove koji otvaraju prolaz ka Beloj kući (i ostalim važnim adresama u Vašingtonu). To se, naravno, praktikovalo i ranije, ali su sad došla nova vremena i efikasniji instrumenti. Kucanja na vrata i telefonski pozivi uveliko su prevaziđeni, aktivisti Baraka Obame i Mita Romnija poslali su proteklih meseci desetak miliona imejlova (elektronskih poruka) sa apelima za finansijsku podršku njihovim kandidatima. Traži se dolar ili dva – po pravilu, nikad više od pet – sa propratnom žvakom koliko će taj vaš „dragoceni prilog, makar i najminimalniji, učiniti da Amerika 6. novembra dobije (ili zadrži, zavisi od pošiljaoca) pravog čoveka u Beloj kući“.

Proteklih meseci registrovana je i jedna nova dimenzija kampanje – uvođenjem u igru jedne sofisticirane i ranije neviđene elektronske agitacije. Pre par meseci, naime, počele su da se nižu apeli za finansijsku pomoć i sa vrha vrhova Demokratske i Republikanske partije: Barak i Mišel Obama, Džo Bajden i Medlin Olbrajt, Mit Romni i Pol Rajan zaleteli su se i na tom terenu. Njihovi imejlovi počeli su da cirkulišu širom SAD, stizali do ko zna koliko miliona primalaca – pored ostalog i na adrese stranih dopisnika u Vašingtonu, uključujući i autora ovog teksta. Faksimile nekih od tih svojevrsnih svedočanstava američke predizborne sezone 2012. prenosimo kao ilustraciju ovog teksta: poruka je da se hitno pošalje $5 (može i više, samo što pre), u ime „progresa i odbrane demokratije“ od onih drugih. I to što pre, da posle ne bude kasno…

„Trend prema nacionalnoj političkoj oligarhiji postaje očigledan. Šta se napravilo od američke demokratije?“, zapitao se nedavno, tim povodom, vašingtonski dnevnik Politiko, pominjući i kuriozitet da novopečeni milioneri sačinjavaju već polovinu sadašnjeg sastava od 435 kongresmena i 100 senatora sa Kapitol hila. A o pretendentima za predsedničku funkciju u tom kontekstu niko više i ne govori. Oni su se, koliko se vidi, već ranije izborili za taj svoj oligarhijski status – i republikanci i demokrati.