Amerikanizacija socijalizma

Reditelj ovog kultnog filma, u razgovoru za naš list, evocira uspomene na njegovo nastajanje, popularnosti, uticaju koji je izvršio na domaću kinematografiju, ali i ništa manje krupnoj sociološkoj ulozi koju je odigrao u stasavanju novih generacija.

– Imao sam ideju da uradim nešto što je savremeni film. Tada su se održavale igranke na Kalemegdanu i ja sam ih posećivao da bih osetio atmosferu, istovremeno smišljajući komediografski zaplet. I malo, pomalo, zajedno sa mojom velikim prijateljem, snimateljem Nenadom Jovičićem, rešili smo da stavimo na papir neke ideje. Ja sam ih onda kod kuće razvijao, još neke kolege uključivale su se u taj proces, dopala im se naša zamisao. U to vreme Nenad je bio jedriličar i rekao je da u film obavezno moramo da ubacimo i jedrilice, pa je tako nastala scena sa njima u kojoj se panorama Beograda vidi sa neba. Polako je počela da sazreva fabula. Sačinili smo samo jednu verziju teksta i zaključili, pomalo prepotentno, da ne treba ništa dalje da menjamo, pa ako naiđe na prijem dobro je – seća se početaka Ljubomir Radičević.

UdbaŠi filmadŽije

– Kad kažem „naiđe na prijem“, misli se na Umetničko veće Avala filma – nastavlja Radičević. – U to vreme generalni direktor bio je Dejan Obradović, a umetnički direktor Rodoljub Andrić, koji se bavio i literaturom. U Umetničkom veću bili su i Aleksandar Vučo, Eli Finci, Antonije Isaković, oni su to pročitali i dali odobrenje da pristupimo realizaciji uz neke sugestije koje nisu bile obavezne već smo mogli da razmislimo o njima. Imali smo veliku slobodu. Onda je Avala našla mogućnosti da sklopi finansijsku konstrukciju s tim što nam je rečeno da postoji određeni limit i da scene koje predviđamo, naročito masovne, moramo da uradimo tako da ne prekoračimo projektovani budžet. Uspeli smo da film napravimo u okvirima i manjim nego što je bio zadati budžet. I došao je trenutak kad je trebalo započeti snimanje. To je palo u letnji period 60-te. Prvo smo otišli u Vršac pa smo radili scene koje imaju veze sa jedrilicama i avijacijom, kasnije smo to prebacili ovde. Nenad je sedeo u jedrilici sa kamerom i to je bila prava stvar – nema šuma motora, samo struji vazduh.

Pre početka snimanja vršili smo odabir glumaca. Za neke od njih je tekst i pisan kao, na primer, za Čkalju i Miju ili Severina Bjelića, u to vreme velikog pozorišnog glumca koji je pristao da se pojavi samo u jednoj sceni, praktično u epizodi, jer je bio zauzet u pozorištu – to je ona scena u kojoj se jedan čovek pojavi i kaže „ko zna zašto je to dobro“, a posle padne u vodu. Mlade glumce osim u Beogradu, tražili smo i u Novom Sadu, a bio je objavljen i konkurs na koji se javilo dosta sveta. Od početka nam je na umu bila Beba Lončar, pa smo i prema njoj podešavali sve ostalo jer smo znali da ćemo je konačno uzeti.

Snimanje, obradu filma uspeli smo da, za ono vreme, uradimo za kratko, kažem – za ono vreme, jer drugo je sada. Brzo smo montirali i već u oktobru, novembru bili smo spremni za premijeru. Distributer je bila tada jaka kuća – Morava film.

Dok smo mi snimali, došlo je do kadrovske promene u Avala filmu – Ratko Dražević došao je da bude direktor, a on je, zna se, krenuo iz Udbe, pa je bio u spoljnoj trgovini, i doveo je za umetničkog direktora Borislava Mihajlovića Mihiza. Ratko se nije mešao, samo je rekao da nam je budžet zagarantovan, a Mihiz je povremeno postavljao pitanja, gledao i tako smo mi film počeli sa jednim, a završili sa drugim ljudima. Ne mogu staviti primedbu ni jednima ni drugima – sa jedne strane bili su dobronamerni, a sa druge bilo je umesnih sugestija i primedaba koje smo uzeli u obzir u završnoj montaži i obradi. Ali, pre nego što je krenuo u javnu distribuciju, to je Ratko Dražević saznao preko svojih izvora, i ne gledajući film, neki ljudi iz tadašnjih političkih, boračkih struktura zapitali su kako se to pravi neki „amerikanizovani“ film, sa „amerikanizovanom“ omladinom, muzikom, plesom, gde su tu „akcije narodne omladine“ i tako redom. Pa je onda došao prigovor da se u filmu samoupravljanje izvrgava ruglu a to je u ono vreme bila tabu tema – ne diraj u samoupravljanje. I ja sam se zabrinuo šta će se dogoditi. Mihiz je savetovao da neke scene, koje bi toga mogla da se tiču skratimo. Nisam bio voljan, ali sam na kraju pristao bojeći se najgoreg – da se film zabrani. Ne bih rekao da je to škodilo filmu, ali mi je žao jer je bilo dosta duhovitih scena – napominje Radičević.

MeĐunarodni uspeh

Ipak, sve se dobro završilo. Jednoga dana pozvala ga je sekretarica direktora Avala filma rekavši mu da što pre dođe uz napomenu da ima utisak da će sve biti u redu. Direktor, koji je zahvaljujući udbaškom bekgraundu, mogao tako nešto da sazna, saopštio mu je da ima pouzdanu informaciju – predsednik Tito je sinoć gledao film, smejao se i rekao – „Lijepe djevojke odavno nije bilo na filmu“. I, zaista, sve je bilo u redu jer to će se čuti i svi koji su mislili nešto, povućiće se. I tako je i bilo. Više nije bilo te vrste prigovora niti su se javno iznosili.

Film se prikazivao u pet-šest beogradskih bioskopa, između ostalih i u Jadranu i Zvezdi, i videvši kakva je poseta, Beograd film i Morava film uveli su, što se nije dogodilo ni nekom stranom a kamoli domaćem filmu – vanrednu predstavu. Ispred pomenutih bioskopa bili su veliki redovi da bi se došlo do karte. Kod publike je, dakle, film odmah naišao na veliko dopadanje. Kod kritike nije bilo tako. Jedni su bili oštri, drugi nisu, treći su hvalili film. Nije bilo jednoglasnog stava. Interesantno je da su o njemu bolje pisali u Zagrebu i Ljubljani nego u Beogradu, navodi Radičević.

Napravljena je i sinhronizovana verzija na engleskom jeziku što je tražio tadašnji komercijalni direktor Đorđe Babić da film lakše proda za zemlje Azije. Ali je u Moskvi film odbijen od tamošnje nadležne komisije. Međutim, negde u to vreme, u poseti kod ovdašnjih omladinskih funkcionera bio je generalni sekretar Komsomola, a pošto se nekim omladinskim rukovodiocima ovde taj film dopao, oni su napravili malu provokaciju rekavši – „Hajde da zajedno pogledamo jedan film koji je tamo kod vas odbijen“ i sekretar pristane. Kada je pogledao film, dopao mu se i rekao je da će, kada se vrati u Moskvu, sve biti u redu. Tako je i bilo. Posle izvesnog vremana pomenuta Komisija promenila je mišljenje i prihvatila film. A onda je sve trebalo sinhronizovati na ruski, pa je napravljena i ruska verzija.

Kolika je bila popularnost „Ljubavi i mode“ u SSSR-u govori i podatak da je on, za razliku od drugih stranih filmova, koji su najčešće prikazivani samo u Moskvi i Lenjingradu, dobio dozvolu za prikazivanje u čitavoj zemlji, pa se u distribuciju ušlo sa ogromnim brojem kopija. Dovitljive ruske devojke delić filmske magije sa platna prenosile su u stvarnost tako što su u bioskop dolazile opremljene blokovima za skiciranje i baterijskim lampama, pa su u trenucima kada su se na platnu pojavljivale kreacije Božane Jovanović precrtavale modele, a potom ih šile. Radičević kaže da su mu ruske kolege svedočile da su se na ulicama Moskve mogle videti devojke u modelima haljina verno prekopiranim iz filma „Ljubav i moda“.

Zašto Đuza Stojiljković nije hteo u SSSR

– I u engleskoj i u ruskoj verziji pevanje nije dirano, već je onakvo kakvo je u originalu. A u Rusiji, posebno je bila tražena pesma „Devojko mala“ tada popularnog kompozitora Darka Kraljića, po tekstu onda mladog pesnika Božidara Timotijevića. Štaviše – svedoči Radičević – Vlastimir Đuza Stojiljković, koji je izvodio ovu pesmu i koji se, na neki način, njome proslavio, odbio je da ide na turneju po Rusiji zbog ove pesme. On je, naime, dobro predosetio da bi ta pesma i njeno izvođenje od njega napravili pevačku, a ne glumačku zvezdu, kao što se dogodilo s nekim tadašnjim domaćim glumcima, a on to nije želeo.

Obnovljena premijera

Kada je film „Ljubav i moda“ zaradio mnogo para, producenti su pokušali da naprave drugi deo filma, ali Radičević je odbio znajući da se u dotadašnjoj istoriji kinematogarfije nije desilo da nastavak nekog filma bude bolji od prvog dela. Nažalost, da bi ga privoleli da radi nastavak, oni nisu imali sluha za jedan drugi Radičevićev projekat koji su napisali čuvena glumica Ljubinka Bobić, koja se i inače bavila pisanjem pozorišnih komada, Vlada Petrić i on, a koji se ticao jedne putujuće pozorišne družine s kraja 19. i početka 20. veka. Ono što ga je odvuklo od filma bila je i televizija, čiji je saradnik bio od početaka zahvaljujući znanjima stečenim u Italiji i Sovjetskom Savezu. Radičević je inače završio Visoku filmsku školu i Akademiju za pozorišnu umetnost koje su kasnije spojene, pa je dodato izučavanje radija i televizije.

Njegovom filmskom i televizijskom iskustvu, treba dodati i pedagoški rad jer je bio i asistent, vanredni pa redovni profesor, predajući film i televiziju. Boravio i na usavršavanjima u Americi i na BBC-u a 63. definitivno se priključio televiziji i uređivao filmski, dramski, igrani, strani program do kraja radnog veka. Beograd i Morava film napravili su obnovljenu premijeru 1974. godine u bioskopu Zvezda i za tu priliku urađena je nova kopija. Film je dugo igrao i imao blizu sto hiljada gledalaca u tom ponovljenom prikazivanju. I tada su najveći deo publike činili mladi, seća se Radičević.