Angažovani pesimista

Na početku svoje književne karijere, nakon smrti svog dede, relativno uglednog austrijskog književnika, pojavio se kao pesnik da bi potom počeo da objavljuje kratke priče i okrenuo se drami i prozi. Imao je izuzetno plodnu karijeru i javni imidž „melanholičnog pobunjenika obolelog od malograđanske paranoje“, radikalnog društvenog kritičara koji je dosledno blatio i precizirao austrijski provincijalizam zadirući u same temelje i tkivo posleratnog austrijskog društva i građanskog sveta na radikalan i uznemirujući način kao što su to činile, na početku 20. veka, i bečka, psihoanalitička otkrića neuroza, narcizma, paranoje, sadomazohizma i melanholije. Kroz polemike i incidente izazivanja „javne moralne panike“ ukazivao je na opresivne aparate političke moći (pre svega naciju, porodicu i vlasništvo) i malograđanske mehanizme isključivanja, odbacivanja i uništavanja ljudi u posleratnoj Austriji i tako navukao na sebe mržnju političara i klera. Napisao je osamnaest drama, dvadesetak jednočinki, pet knjiga autobiografije, nekoliko zbirki pripovedaka i šesnaest dužih priča i novela/romana.

Koliko su Bernhardova proza i drame prožete postmodernim senzibilitetom i avangardnim, eksperimentalnim prosedeima i tehnikama, dok opisuje ljude izložene duševnom i telesnom propadanju, može se videti iz zbirke kratkih tekstova Imitator glasova gde se nalazi osamnaest samoubistava, šest smrti pod užasnim bolovima, jedna amnezija, četiri nestanka, pet nasilničkih smrti, dvadeset i šest ubistava, trinaest slučajeva ludila, četiri zataškavanja zločina i dva slučaja klevete.

Mnoge od deskripcije njegovog dela u književno-kritičkoj ali i ideološkoj i političkoj recepciji pokušao je da osvetli, biografskim pristupom, savremeni španski književnik i kritičar Migel Saens (inače prevodilac T. Bernharda na španski) u svojoj Biografiji Tomasa Bernharda. Faktografski obimna, struktuirana u sedamnaest poglavlja Biografija pokušava da odgovori na pitanje: kakav je zaista bio Tomas Bernhard? Moralista, neurastenik, depresivac, ranjiv, nepoverljiv, sentimentalan, besan, romantičan, kontroverzan ili sve to zajedno i zašto je na kraju krajeva nazivan radikalnim, skandaloznim umetnikom preterivanja i majstorom ništavila. Preko analize vlastitih iskustava i životnih nedaća Biografija upućuje na mnoštvo motiva i emotivnu i intelektualnu genezu Bernhardovog angažovanog pesimizma. Prolazeći kroz internat za nezbrinute maloletnike, pod upravom nacista tokom Drugog svetskog rata, a potom pod nadzorom katoličke crkve, sanatorijume, tešku bolest i provincijske bolnice, nemaštinu, socijalna isključivanja i emotivne krize, Bernhard će formirati trajnu odbojnosti i prezir prema realnim i simboličkim strukturama moći: nacizmu, crkvi, državi i ostalim „građanskim aparatima koji nisu ništa drugo do aparati za uništavanje ljudi“, a koje će on demistifikovati svojim beskompromisnim deskripcijama prepunim besa, ironije i satire. Ovaj, kako je stigmatizovan za života, „neprijatelj austrijske države i nacije“, koji je po sopstvenim rečima „voleo Austriju i austrijski narod“, nazivaće austrijsku državu „bordelom Evrope“. U tekstu u Cajtu iz 1977, povodom nacionalnog praznika, sa nadnaslovom Ono što Austrija ne može da čita (koji će tabloidi nazvati Novom orgijom besramne mržnje T. Bernharda i agresivnim pamfletom pisca protiv vlastite domovine) napisaće zastrašujuće delove protiv svoje države: „Vlade koje smo imali poslednjih decenija bile su spremne na svaki zločin protiv ove Austrije, i počinile su protiv Austrije sve zamislive zločine“. Ali neće se zaustaviti samo na državi: „A kad se podigne zavesa Države, možemo da prisustvujemo, svakog austrijskog dana (pa tako i na Dan nacionalnog praznika), komičnoj lutkarskoj predstavi za marionete. Marionete čini ovaj imbecilni i nepopravljivi narod“. Ovakvi stavovi izazvaće ogorčenje ne samo javnosti nego i najviših austrijskih političara, Bruna Krajskog i kancelara Franca Vranickog koji će Bernhardove stavove nazvati „nacionalnom sramotom“ a njega samog vlastitim neprijateljem da bi ipak, 1989. godine, kada je Bernhard umro, Vranicki izjavio: „To što on ne može više da podigne svoj glas znači veliki gubitak za intelektualni život u Austriji“.

Preveden u Hrvatskoj skoro u celini, u Srbiji se nakon prvog romana Mraz, prevedenog već 1968, Bernhardovi prevodi pojavljuju fragmentarno tek od 2005, najpre roman Beton (Alexsandria) a potom i Autobiografski spisi (Futura publikacije), a u kontinuitetu tek zadnje dve godine u izdanju LOM (Gubitnik, Brisanje, Gete na samrti, Seča šume i sada Biografija u prevodu Igora Marojevića). Na Bernhardove poetike i stil referirali su neki od književnih autora u Srbiji – David Albahari, Igor Marojević i Srđan V. Tešin, dok su u pozorištu izvedeni dramski tekstovi Trg heroja (Atelje 212) i Pred penzijom (JDP).