Angela Merkel „najjača vodeća figura u Evropi“

Posle posete Avganistanu i Iraku, kratkog zadržavanja u Izraelu i Jordanu, demokratski kandidat za američkog predsednika, Barak Obama u četvrtak je stigao u Berlin, u kojem je, između ostalog, održao i tzv. programatski govor o transatlantskim odnosima, nakon čega slede posete Parizu i Londonu. U britanskoj prestonici su, opet, nezadovoljni što London nije bio početna stanica Obamine evropejske turneje, kako je prvobitno bilo planirano. A, i u Londonu i Parizu ljute se dodatno što se iz Obaminog štaba upućuju poruke o tome kako je Merkelova „vodeća politička figura“ u Europi.
U početku su se, u stvari, u sve tri evropske prestonice hvatali za glavu kakav tretman dati nekome ko još nije sasvim oficijelno ni kandidat svoje partije, što tek treba da bude potvrđeno na demokratskoj konvenciji sledećeg meseca. Pogotovo se u Berlinu nije znalo šta da se radi otkad su savetnici Baraka Obame poslali poruku da bi njihov šef rado održao govor ispred Brandenburške kapije. Takvo što nikada dosad nije bilo upriličeno jednom kandidatu za američkog predsednika, a nije fer ni prema republikanskom kandidatu Džonu Mekejnu. Pošto su se upoznali sa Obaminim programskim namerama, nezadovoljni su, pak, bili i u Parizu i Londonu. U njemu Obama, osim tzv. programatskog govora (koji ipak nije održan ispred Brandenburške kapije), ima i više političkih susreta, dok su za Pariz i London predviđeni samo susreti sa Sarkozijem i Braunom. Čak nisu predviđeni ni susreti s njihovim ministrima spoljnih poslova.
Vezano za Obamin govor u Berlinu stizale su primedbe i iz redova američkih Republikanaca. O tom govoru se unapred diskutovalo uzduž i popreko Evrope, odmah pošto je Barak Obama potvrdio da će održati „berlinski govor“ ispred Stuba pobednika, dakle ne i bukvalno na Brandenburškoj kapiji, nego samo malčice dalje od nje. Time su berlinske vlasti izbegle da jednom kandidatu za američkog predsednika ustupe istu tribinu i ukažu jednak tretman kao nizu ranijih američkih predsednika.
Eventualna ljutnja i politička zavist Nikole Sarkozija i Gordona Brauna mogla bi, međutim, biti izazvana i time što im je poznato da su politički savetnici Baraka Obame procenili da je Angela Merkel trenutno „najjača vodeća figura u Evropi“, piše, na primer, Spiegel Online koji je, inače, bio u posedu Obaminog programa posete Berlinu, Parizu i Londonu. Obama se, dakle, što je i navedeno u programu posete, u Berlinu sreo i s kancelarkom Merkel i s ministrom spoljnih poslova Štajnmajerom „u četiri oka“, dok se u trenutku pisanja ovog teksta još uvek nije znalo hoće li u razgovorima s francuskim predsednikom i britanskim premijerom biti prisutni i njihovi ministri spoljnih poslova. A da je ljutnji bilo potvrdili su za Spiegel Online izvori iz blizine Baraka Obame, iz kojih je i procurilo da „Francuzi i Britanci misle da je Nemačka dobila suviše pažnje“.
Procena Obaminog tima, opet, da je Merkelova „najjača vodeća figura u Evropi“, zasniva se na činjenici da je Sarkozi tek odnedavno francuski predsednik, kao i da se Braun nalazi u fazi duboke krize, piše Spiegel Online. Osim toga, prošle nedelje je, prema Obaminoj volji, u Berlinu boravio demokratski kongresmen Robert Veksler, koji je tom prigodom američko-nemačke odnose okarakterisao kao „najtemeljnije“. U ovom Internet glasilu moglo se, takođe, naći da će Obama, ako bude uopšte postao američki predsednik, tražiti pojačan nemački angažman u Avganistanu. Citirane su i reči Obamine spoljnopolitičke savetnice Suzan Rajs: „Ni Nemačka, niti Amerika ne smeju da veruju kako mogu s pola srca da preduzimaju mere u Avganistanu ili Pakistanu, ubeđeni da za to neće morati da plate neku cenu“. I SAD i NATO moraju da pojačaju tamošnje resurse, rekla je Suzan Rajs (dakle, nije reč o Kondolizi Rajs, ako se nekome tako učinilo). Time je otvoren i stari američko-nemački spor koji u suštini znači pritisak da se i nemačke trupe uključe u borbe u ratu na jugu Avganistana. Na to je, međutim, odmah reagovao predsednik SPD Kurt Bek, rekavši da uopšte ne dolazi u obzir proširenje mandata borbenih trupa u Avganistanu.
Toliko o iluzijama tipa „Barače Obama budi uvek s nama“, odnosno o tome da bi Obamina spoljna politika, ako bude izabran, bila nešto bitnije drugačija od one koju je sprovodio u poslednjih osam godina odlazeći američki predsednik Džordž V. Buš. Svejedno je, dakle, da li će novi predsednik SAD biti Obama ili Mekejn, i jedan i drugi nasleđuju brojne Bušove katastrofalne odluke i greške, odnosno njihove posledice u „ratu protiv terora“ kojih, naravno, nije bilo malo.
Medijske prognoze uoči Obaminog dolaska u Berlin govorile su da će se na njegovom predizbornom „Show International“ u Berlinu okupiti između 10.000 i jednog miliona radoznalaca. No, Nemci, a pogotovo Berlinjani, u svojoj opsesiji „najdražim neprijateljem“, to jest Amerikom, poželeli su promene u Vašingtonu, pa se 24. jula ispred Stuba pobede u Berlinu okupilo više od 200.000 uglavnom mladih ljudi, koji su slavili Obamu kao pop-zvezdu i neprekidno skandirali njegov izborni slogan – „Yes, we can“!
Na prostoru između Brandenburške kapije i Stuba pobednika, dugačkom oko dva kilometra, zvanom „Fanmeile“, jer se tu slave sve pobede nemačke reprezentacije, a održavaju se i drugi hepeninzi, nosili su se transparenti tipa – „Obama for Kanzler“, što najbolje govori o nemačkoj čežnji za nekim novim licem u Beloj kući koje bi moglo da se obožava kao nekad Džon F. Kenedi, a na ulicama su se prodavali i bedževi na kojima su likovi JFK i Obame bili jedan uz drugog.
Verovatni budući američki predsednik uzvratio je polusatnim nastupom, sigurnim govorom rekavši da je ovde na mestu koje je postalo simbol nade u slobodu, mešajući vešto srceparajuće elemente iz sopstvene biografije s politikom, pominjući, naime, crni krak u sopstvenoj genealoškoj lozi, a zatim se pomalo i udvarao Berlinjanima, podsećajući na američko-nemačko prijateljstvo i „vazdušni most“ od pre 60 godina. Ostaće, međutim, upamćeno da je izložio novu viziju tranasatlantskih odnosa koja podrazumeva veće američko uvažavanje Evropljana, ali i njihovo veće vojno i političko naprezanje širom kriznih žarišta.
Prve reakcije na Obamin „berlinski govor“ izuzetno su povoljne, kako u Nemačkoj, tako i u SAD, odakle su munjevito stigle, jer su CNN i druge američke TV-stanice Obamin „berlinski govor“ prenosile uživo, što je učinilo i nekoliko nemačkih televizija. „Sada znam, bogovi su odlučili u njegovu korist“, prokomentarisao je veteran američkog novinarstva David S. Broder (Vašington post). Slična uverenja iznose i mnogobrojni nemački komentari. Jedina šansa koju Mekejn ima jeste u greškama koje bi Obama mogao eventualno da počini do 4. novembra, kada se održavaju izbori za Bušovog naslednika. U Berlinu ih, međutim, nije načinio, nego je iskoristio berlinske kulise za izvanredno predstavljanje i u oblasti međunarodnih odnosa i sigurnosti, što je – prema američkim anketama – dosad bila jedina oblast u kojoj je Mekejn imao prednost. Obama, inače, nije davao nijednu drugu izjavu ili intervju. Mudro je bilo i što u efektnom, promišljenom „berlinskom govoru“ Baraka Obame nije direktno spomenut ni Džordž V. Buš. Ali, svako je znao i u Berlinu i u SAD, i širom sveta, šta i na koga misli kada je, na primer, rekao da „nijedna nacija, kolikogod bila velika i moćna, ne može sama da se uhvati u koštac s takvim izazovima“, misleći i na terorističku opasnost, i na klimatske promene, i na širenje nuklearne opasnosti u svetu. Obama, dakle, nije ostavio nikakve sumnje da će suština njegove spoljno-političke doktrine biti multilateralizam, naravno ukoliko bude izabran za američkog predsednika, ali da očekuje snažnu i svestranu podršku Evrope za ovakav svoj pristup međunarodnim problemima.