Anglikanizam iz političkih razloga

Početke formiranja anglikanske crkve vidimo u 16. veku, kada je taj proces predstavljao ništa više od odvajanja od katoličanstva i katoličke crkve. Dakle, početak je bio čisto protestantskog karaktera. Ipak, odvajanje engleske crvke od katoličanstva nije krenulo sa teološko-metafizičke strane. Razlozi su, čini se, prevashodno bili politički, a dolazili su sa jednog čisto personalnog stanovišta i pragmatizma. Čovek koji je najverovatnije najzaslužniji za udaljavanje Engleske od uticaja Rima jeste niko drugi do ozgloglašeni ženoubica, tiranin, sebični i koristoljubivi kralj Engleske Henri VIII.

Dinastija Tjudora, kojoj je Henri pripadao, pa i samo to vreme, jedno je od najzanimljivijih epoha engleske istorije, i danas možemo videti bezbroj filmova, serija i knjiga o Henriju i njegovim „dogodovštinama“. Bertrand Rasel nazvao ga je „najgorim što se moglo desiti Engleskoj“. Njegov sebičluk i nezaslužena arogancija dovele su do toga da je iz ličnih razloga odvojio celu državu od rimskog uticaja. Protestantizam, koji će potom dobiti englesku „šminku“ i biti nazvan anglikanizmom, stigao je u Englesku zato što je jednom vladaru to tako odgovaralo. Naime, Henri je bio oženjen španskom princezom, veoma popularnom Katarinom Aragonskom, koja nije mogla da mu podari sina za naslednika. Jednom patrijarhalnom monstrumu muško dete bilo je najvažnije, te je Henri počeo da kuje planove kako da se razvede sa Katarinom. Bila je popularna i voljena u narodu, bila je katolik (kao i sam Henri u to doba), i bila je podržana jednom veoma jakom Španijom, u kojoj je katoličanstvo kiptelo. Henriju je bilo nužno da se nekako razvede ili poništi brak, ne samo zato što ona nije mogla da mu rodi naslednika već i zato što je bio bacio oko na jednu drugu devojku, čuvenu Anu Bolen. U katoličanstvu, pak, razvod nije bio moguć. Šta je, dakle, bilo jedino rešenje? Napustiti katoličanstvo. Samim poništavanjem braka Henri je „proterao“ papu, a sa pritiskom luteranaca (protestanata) kojih je postepeno bivalo sve više u kraljevstvu, polako je bila uvedena i protestantska religija. Zbog jedne devojke i nade za rođenjem sina, jedna zemlja promenila je religiju.

Daleko bilo od toga da je Henri bio zadovoljan Anom Bolen. Nesrećnica je imala pobačaj, te je Henri morao i nje da se reši. Uz izgovore da se bavila incestuoznim radnjama i da je izdala kralja, pogubljena je. Čak jedan dan po njenoj smrti, ženoubica je „nabavio“ novu ženu, Džejn Simor, koja će mu dati i ono što je tako dugo iščekivao – sin Edvard se ubrzo rodio. Henri je, čisto kurioziteta radi, imao još tri žene, od kojih je pogubio i četvrtu (Ketrin Hauard). Religija je ostala. Bilo je pokušaja povratka u katoličanstvo za vreme kraljice Meri I (Marija I), ali bez uspeha. „Krvava Marija“ spalila je na lomači nekoliko stotina protestanata i tako zaslužila nadimak.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)