Arhangel Gavrilo

Zadržimo se još koji tren u ovoj biblijskoj konstelaciji: ne govori prof. Racinger bez osnove, naime, da bi se novosti koje su donosili glasnici „zlatne kose“ danas zvale brejking-njuz. Bila je i ovo takva jedna vest. Samo što joj Brisel daje ceremonijalni karakter, pa se ritual protegne na više dana. Počeo u sredu, okončao se juče.

Ali, u redu. Beograd je, međutim, izgledao kao da je preležao grip i da se tek pridiže nakon bolesti. Upravo tako nekako je, sa izvesnom dakle oduzetošću, primao odluku da se može priključiti društvu najboljih na planeti. (Kako god okrenuli, evropska dvadeset sedmorica to još uvek jeste). Neki su ozbiljni ljudi u okolini pisca ovih redaka očekivali da će se te večeri – u sredu – nad Srbijom pojaviti makar mali vatromet, ako ne već plotuni sa Kalemegdana. Dogodilo se najjadnije što je moglo da se dogodi: nije se dogodilo ništa. Teško je poverovati u to da je posredi samo klasična srpska arogancija. Biće da je i gore od toga – prestali smo, naime, razlikovati vredne od bezvrednih stvari. A trenutak je, nesumnjivo, bio istorijski. Kandidatura je korak prema zapadnom svetu, i, što je isto tako važno, korak dalje od istočnog. Sto pedeset godina Srbija gubi svoje bitke sa modernitetom, i sad kad je na putu da jednu takvu dobije, deluje kao da se uplašila povoljnog ishoda.

Ako nekog alibija za tu otupelost ipak ima, on bi se mogao naći u činjenici da je percepcija Evrope u Srbiji počela naglo da se pogoršava. Agonija pojedinih evropskih država proistekla iz krize poljuljala je predstavu o tome rajskom vrtu. Dabome, porazi i neuspesi Unije obeshrabruju. S druge strane, lekcija nemačke kancelarke Beogradu u vezi sa Kosovom vrlo široko je doživljena kao amblematični povratak nekih starih obrazaca (da Srbiju s vremena na vreme treba dozivati pameti, i to tako što će se na ovaj ili onaj način kinjiti), i, isto tako, povratak starih resantimana. Ravnodušnost sa kojom je dočekana velika odluka otud malo čudi.

Kratko rečeno, nismo, dakle, iz ovog ili onog razloga bili u stanju da vidimo istoriju koja se odigrava pred našim očima. I nije reč samo o utisku o reakciji mase. Više je, zapravo, reč o postavljanju tzv. elite. Lider liberala izjavljuje, na primer, to da ne treba odluku Brisela sad tumačiti kao neki uspeh. Teško da je bilo moguće reći nešto manje kontrolisano. Ako je to bila izjava iz rakursa opozicionara koji na svaki način hoće da napakosti svom političkom protivniku u vlasti, onda treba reći da činjenica da je odluka o kandidaturi pala u ruke jednoj inače bednoj vladi kakva je Cvetkovićeva ne govori, naime, ništa loše o samoj kandidaturi. Ne govori, da paradoks bude veći, loše ni o toj i takvoj vladi. Kandidatura ima svoje sopstvene performanse, a one nadilaze vladu, naše male partije i njihove velike šefove. Trebalo bi izbeći patetiku jer ona po pravilu iritira ozbiljan svet, ali nije netačno reći da kandidatura već predstavlja kapitalno dobro u našem političkom nasleđu. Svest o toj njenoj specifičnoj vrednosti važna je ne da bi se kandidatura hvalila kao takva, i veličali njeni akteri, nego zato da bi se znalo da dobitak takvih dimenzija ne bi smeo nipošto biti prokockan. Put u Evropu još, naravno, nije nepovratan, i tu je ključ za razumevanje ovoga trenutka. Zapadnjaci to zovu momentum. Ako kandidaturu sad sagledamo kao veliku stvar smanjićemo mogućnosti da ona u budućnosti postane beznačajna i mala. Eto samo to hoćemo da podvučemo, jer je u tome, reklo bi se, cela mudrost ove situacije.

Knjige koje je pod rutinskim naslovom Progres riporta juče Beogradu predao evropski komesar, taj inače nekadašnji odlični đak sovjetskih univerziteta, teško da je u tome istom Beogradu iko osim Milice Delević ljudski pročitao. Sto pedeset strana! Da jeste, čudom bi se čudili nad ditirambima koje je Srbija dobila za napredak u reformama sistema, u parlamentarnoj praksi, regionalnoj saradnji. Čak su i primedbe i kritike – kojih, razume se, ima – pisane jednom prijateljskom rukom. Za ukus potpisnika ovih redova, doista sve zvuči pomalo preterano – preterano pozitivno, naravno – ali tu smo već kod recidiva naše regularne nacionalne bolesti: nije nam dobro ni kad nas kude ni kad nas hvale! U stvari, predmet koji se posmatra i ocenjuje u Progres riportu nije baš naš sirovi život, nego sistemski okvir u kojem se taj život odigrava, i otud valjda razlika. Ono što je, međutim, sasvim izvesno ohrabrujuće jeste to da Evropa nije digla ruke od nas, i da joj se čini da bi – jednom – od nas nešto moglo biti.

Da uradimo šta se od nas traži, do decembra, da kandidatura bude potvrđena, izgleda relativno lako. Može, naravno, uvek neko na našoj strani da pokvari igru, ali to bi u ovome slučaju imalo karakter političke diverzije. Karakter diverzije imalo bi isto tako i ako bi Mađarska nastavila svoju odbranu prava hortijevskih vojnika, i pretila vetom. Protivno široko rasprostranjenom uverenju, naše je mišljenje da ni uslovi za dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora takođe nisu nesavladivi, i pored toga što prioritet onako kako je formulisan od strane Brisela ne izgleda nimalo naivno. Duh Tadićevog plana od četiri tačke, koji je iznet u UN, u velikoj je meri kompatibilan sa zahtevima iz spomenutoga prioriteta. Nedovoljno je pažljivo registrovano da su u tome planu napuštene mnoge naše dogme u vezi sa Kosovom, i da je u pitanju skoro potpuno nova politička koncepcija. To povećava šanse da se dođe do rešenja. Izbori koji se primiču kod nas možda će paralisati ovaj proces, i kvariti izglede. Moguće je i da će delovati tako da se ova tema prebaci novoj vladi. U svakom slučaju, Nemačka, koja očito, nije bila dobila kritičnu većinu među evropskim partnerima da postavi svoje uslove već u ovoj fazi, ostavila je sebi odrešene ruke da nas čeka na krivini u završnoj etapi. Vestervele to i ne krije. Razjareni su delovi nemačke štampe u kampanji protiv Srbije, što ukazuje na to da se radi sistematično.Sve ovo, međutim, ne znači da treba otvoriti front sa Berlinom. To, nipošto. Još dok je nemačka kancelarka bila u avgustu u Beogradu, usred one gomile neprijatnih vesti, isticano je da će se srpsko-nemački dijalog nastaviti. Zasad ga, nažalost, nema. I to je ono što može da zabrinjava, više čak i od uslova koji su ispisani na briselskoj buli.