Balkan je neispričana uspešna priča Evropske unije. Rešenost Unije da region smesti unutar svojih granica ostaje čvrsta. Ketrin Ešton, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku u septembru je uspela da odnose između Srbije i Kosova izvede iz ćorsokaka pošto je obe strane dovela za pregovarački sto. Na taj način je još jednom demonstrirana meka moć EU.
Najvažnija stvar je da je, koliko ovog meseca, posle dvadeset godina ukinut vizni režim za čitav region (uz izuzetak kosovskih Albanaca). Kriza u srcu Unije kao da nije stigla do njene balkanske periferije. To u najmanju ruku govori kako EU zamišlja Balkan i kako sam region želi da se predstavi.
Realnost, međutim, manje obećava. Kada pogledate izbliza videćete da je Balkan trenutno kombinacija ekonomskih problema nalik onima u Grčkoj, politike Berluskonijevog tipa i turskog entuzijazma kada je reč o volji EU da integriše države regiona. Da biste razumeli ovaj miks, zamislite kišni izborni dan u neimenovanoj zemlji i gotovo tri četvrtine „praznih“ glasačkih listića. Vlada zahteva održavanje novih izbora, na sunčan dan. Rezultat užasava: protest je još snažniji, 83 odsto birača „glasa“ ne opredeljujući se za bilo kog kandidata.
Takva je fabula romana Slepilo Žozea Saramaga, antiutopijske vizije postpolitičkih demokratija u kojima je narod besan, elite paranoične i nesigurne, a socijalni život paralizovan. To, takođe, dobro pokazuje šta građani balkanskih država misle o novim političkim sistemima njihovih zemalja.
Saramagovo nigde je balkansko svugde. Poslednje istraživanje Galup Balkan Monitora pokazalo je da ljudi veruju crkvi, Evropskoj uniji, UN, dok su silno podozrivi prema nacionalnim institucijama, pa i onim koje su sami birali. Deset godina posle završetka poslednjeg rata, Balkan i dalje predstavlja grupu frustriranih protektorata i slabih država. Bosna i Kosovo izgubljeni su u lavirintu politika polunezavisnosti; Albanija, Crna Gora i Makedonija su male, klaustrofobične republike sa populističkim i iscepkanim vladama, dok su opozicione snage obeshrabrene i same ne ulivaju poverenje.
Srbija je izgubila Kosovo, ali sebe još nije našla, dok su Hrvati podeljeni kada je reč o ulasku u EU – polovina planira da glasa protiv. Srbi i Hrvati ne slažu se oko istorije, ali mnogi se slažu da je plaćanje poreza traćenje novca, dok se većina slaže da nema partije niti političara koji zastupaju njihove interese. EU je izgubila magiju, ali još nije svoju važnost. Istina, suočeni sa izborom da zadrže ustavno ime države ili da postignu kompromis sa Grčkom i osete blagodeti članstva u EU, Makedonci samo što se ne late pušaka. Srbi, opet, kažu da je važnije pretvarati se da je Kosovo deo Srbije nego ući u EU.
Međutim, izjave su jedno, a realnost nešto drugo. Jasno je da put ka Evropskoj uniji ne može da se zaobilazi ako se građanima regiona želi bilo kakva realna nada za bolji život i političku stabilnost. A evo šta Balkan čini tako važnim za razumevanje novih okolnosti u Evropi: narodi u regionu još veruju u EU, ali nisu sigurni da li Unija veruje u sebe.
Iznad svega, oni više ne znaju kako će njihove ekonomije moći da beleže rast u postkriznoj Evropi. Ranije, za male ekonomije postojala su dva načina da se integrišu unutar EU: Irski model radikalnih tržišnih reformi i grčki model kreativnog knjigovodstva uz korišćenje fondova EU. A oba su propala.
Uticaj aktuelne krize u EU na Balkan najbolje se može razumeti kao kriza političke imaginacije. Do pre dve ili tri godine građani država u regionu brinuli su što žive u predgrađu Evrope; sada brinu zbog same Evrope. Nekada je bilo zgodno Makedoncima reći da bi njihova zemlja mogla da postane nova Belgija. Danas bi Makedonce trebalo pitati žele li, uopšte, takav ishod, imajući na umu rasipnički i komplikovan način na koji Belgija funkcioniše. U stvari, niko ne može da garantuje da se Belgija neće raspasti za 10 ili 20 godina.
Kako će opstati multikulturne institucije na Balkanu, izgrađene nakon decenije ratova i rasplamsanih nacionalizama, kada vodeći evropski političari govore da je multikulturalizam mrtav? Kako institucionalne aranžmane uspostavljene da se zaustavi rat preobraziti u delotvornu garanciju zajedničke budućnosti koja podrazumeva članstvo u Evropskoj uniji?
Okrenuti sopstvenim problemima, Evropljani nemaju vremena da misle kako kriza u EU utiče na zemlje na evropskoj periferiji. To se može promeniti. „Nova normalnost“ Balkana u velikoj meri je odraz evropske.
Autor je predsednik Centra za liberalne strategije (Sofija), stalni saradnik Instituta za humanističke nauke (Beč), i izvršni direktor Međunarodne komisije na Balkanu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
