Balkanska bolonja

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Posle potpisivanja Bolonjske deklaracije, slede potpuni haos u visokom obrazovanju, koketiranje sa Evropom i upinjanje da se dokaže da bolonjski proces nije dobar i da je obrazovanje koje smo do tada imali „najbolje na svetu“. Strah od novog sinonim je za našu akademsku zajednicu. Sistem palanačkog razmišljanja, promišljanja i delanja svojstven je za zatvoreno društvo u koje mi sve dublje tonemo i sigurno nestajemo.

Kada se Finska, kao država pred bankrotom, odlučila da sav novac uloži u obrazovanje, ta odluka se pokazala kao najbolja investicija jedne države. Danas se u svetu govori o finskom čudu a rezultati testiranja finskih učenika pokazuju da imaju odličan obrazovni sistem. Sve te činjenice dolaze do naših političara, ali oni ne reaguju. Zemlja je prezadužena i sve manje mladih ljudi u njoj ostaje. Ne želim da se pomirim sa činjenicom da je neprihvatanje obrazovanja kao najvažnije stvari na svetu u stvari samo posledica korišćenja manipulativne moći – što je više neobrazovnih, to je veća mogućnost manipulacije i sprovođenja svoje politike.

Čak i površnom komparacijom može se uočiti da su ciljevi obrazovanja u staroj Grčkoj i Rimu daleko superiorniji od naših: „oni su kod studenata stvarali otvorenost prema saznavanju i uživanju u životu i odgovornost prema društvu… u najboljem, težili su nečemu čemu naš trenutni sistem ni iz daleka ne poklanja pažnju: celovitom ljudskom biću“. Za Sokrata je obrazovanje značilo obrazovanje karaktera prema vrednostima koje se otkrivaju kritičkim mišljenjem. Zbog težnje za slobodom govora i istrajavanjem u razvoju kritičke misli kod Atinjana, za vreme Peloponeskog rata (431-404. pre n. e.), u nesigurnim vremenima, Sokrat je sebi stvorio neprijatelje i kasnije bio osuđen na smrt, a sve to zbog straha od kritičke misli. Danas, u našem društvu, ništa se nije promenilo, sve je isto kao u Sokratovo vreme. Kritička misao je ugušena, a prostor za javno iznošenje stavova ne postoji. Javni medijski prostor je pod vlašću politike koja sistemom ucene kontroliše informacije koje izlaze u javnost. A privatni medijski servis otvara onoliko prostora koliko ima jako rukovodstvo, nezavisno od palanačke politike, koje se iste ne boji.

U radu sa mladim ljudima na fakultetima, svakodnevno se suočavam sa njihovom dezorijentisanošću i frustracijama. Inovativnost, želja za novim saznanjima i za istraživanja ne postoji. Udžbenike su zamenile skripte, kolokviji se pripremaju preko prezentacija, za kritičku misao ako su i čuli, nisam sigurna da njeno značenje najbolje i razumeju. Za što manje znanja traži se što veća ocena – nasleđe iz obaveznog i srednjeg obrazovanja. Na univerzitetima kriteriji su urušeni, sve tiše se govori o kvalitetu i kvantumu znanja, a sve bučnije se raspravlja o broju upisanih studenata.

Nesvesni vremena u kojima žive, vremena u kome svaki dan donosi nešto novo, a daje privid učmalosti i izgubljenosti, letargija je stanje u koje su mladi ljudi „upali“ i ne znaju kako odatle izaći. Oni koji imaju mogućnost da napuste zemlju odlaze, a ostali ostaju i čekaju da se nešto desi. Sve je kao u Beketovoj drami „Čekajući Godoa“ – u kojoj Vladimir i Estragon žele nekuda da odu, ali ne mogu jer čekaju Godoa. Kao što je njihovo čekanje besciljno i besmisleno, tako se i mladi ljudi ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i u Srbiji (s obzirom da pratim politička dešavanja, i komparativno analiziram stanje u obrazovanju Srbije i Bosne i Hercegovine), nadaju promenama i, boljim vremenima, a ta bolja vremena nikako da stignu. Nada je, kao prateća emocija o kojoj je govorio Dominik Mojsi u Geopolitici emocije, „suprotnost rezignaciji, neka vrsta vere koja nas podstiče na susretanje s drugima, da bez straha prihvatamo naše međusobne razlike. Međutim, problem je što nas nada često gura u poniženje, gde gubimo sebe i postajemo zavisni od drugoga – da li će nam neko pomoći, da li će nam neko nešto dati, da li će nas neko zaposliti… a onda pitanje: kako se nekom odužiti? Moral, vaspitanje, etika… ne daju čoveku mira. Sva ta mučna i neizvesna pitanja, uvode nas u loša stanja iz kojih možemo izaći samo ukoliko verujemo u sebe. Samopouzdanje je karika koja treba da probudi urođeni nagon za opstankom. Kao što se u prirodi rađa bezbroj bića, koja se nikad ne uspeju razviti, koja uginu, tako i svet u kome živimo zna za uspeh i neuspeh, za uspešne i neuspešne, za sretne i tužne, za bogate i siromašne, bogate duhom i siromašne duhom.

Naši putevi obično polaze od sretnih porodica koje u početku prave velike planove za svoje miljenike. Ambiciozni, obrazovani roditelji od najranijeg detinjstva kreću sa satima jezika, muzike, baleta, slikanja i sporta, a niko ne pita dete da li to uopšte želi i koja je to prava mera koja je njemu potrebna. Uključuju se sestre, tetke, bake, deke i sva bliža i dalja rodbina kako bi se stiglo na sate koji treba da otvore svetlu budućnost, jer sadašnjost nije lepa i ne obećava puno. Svi se nečemu nadaju – očevi, da će njihovi sinovi postati uspešni u sportu tamo gde oni nisu uspeli, a majke sanjaju da će njihove ćerke dobrim obrazovanjem, dobrom naobrazbom u slobodnoj varijanti (sati i sati stranih jezika, slikanja, plesa, klavira), uspeti da postanu velike lečnice, profesorice, sudinice, advokatice, i da će uspeti da se dobro bogato udaju. I tako se sve svodi na interes, jer krajnji cilj je materijalizovati godine ulaganja i nečijih snova.

Oni manje obrazovani roditelji, obično nesvršeni studenti, prave još veći pritisak na decu kroz redovan obrazovni sistem: da budu što uspešnija, sa što boljim ocenama, poslušna, da se pridržavaju svih pravila koja im se nameću, kako ne bi doživela njihovu sudbinu. Na tom putu pokušavaju i da „unovče“ svoju decu. Ma kako ružno zvučalo ili se kako grub činio izraz „unovčiti svoje dete“, on kazuje jednu veliku istinu. Postati veliki fudbaler, veliki košarkaš, veliki sportista ili, na drugoj strani, svetski poznata manekenka, put je za unovčavanje deteta. Ulaganja su neophodna, ali su rizična i uglavnom neizvesna. U neznanju, roditelji u svojoj pohlepi zaborave na dete, njegove želje i potrebe. Tokom svih godina napornih treninga i raznih pokušaja unovčavanja – od neuspelih prodaja deteta kao igrača do dobitka minornih đačkih stipendija ili, u najbolju ruku, trčanju za loptom u nekom klubu koji je iznedrio velika imena i koji bi možda mogao da otvori perspektivu detetu, dete je izgubilo detinjstvo, izgubilo kontakt sa generacijom, izgubilo kontakt sa obrazovnim sistemom. U takvom okruženju, dete je samo još jedno u nizu izgubljene dece, marioneta iskompleksiranih i neostvarenih roditelja. Malo je onih koji uspeju na ovom putu. Kraj je obično tužniji od početka punog želja. Baš kao što L. N. Tolstoj kaže: „Sve sretne obitelji nalik su jedna na drugu, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj način“.

Biće onih koji će suditi za ovako teške reči, ali istina ne poznaje težinu, istina poznaje samo činjenice, ono što se dešava i ono što živi, što daje rezultat, pa bio dobar ili loš.

Postoji i treća kategorija roditelja u koju spadaju oni koji nikada nisu ni kročili na univerzitet. Možda je upravo ova skupina i najopuštenija u odnosu prema detetu. Roditelji iz ove skupine nemaju akademsko iskustvo, ne znaju šta nudi univerzitet i nisu u situaciji da nameću nešto što ni sami ne razumeju. Uglavnom su okrenuti skromnom, tihom životu koji im je dat i koji treba tako skromno i tiho živeti. U takvom svom svetu vaspitavaju svoje potomke, prenose im neke svoje moralne i etičke vrednosti i ne očekuju velike stvari. Sve što zapravo žele je zdrava porodica i, u budućnosti, zdravi potomci.

Kategoriju „problematičnih roditelja“ (incest, alkohol, droga) ne želim ni da obrađujem, niti bilo šta o njoj da kažem imajući u vidu dubinu problema. U svakom slučaju, epilog kod ovakvih roditelja je uglavnom tragičan. Stara narodna poslovica kaže: „Iver ne pada daleko od klade“.

U ova teška i neizvesna vremena u kojima preovladavaju brojevi (nastradalih u ratu, otetih, umrlih, nerođenih, neobrazovanih, nezaposlenih), nasilje, netolerancija, netrpeljivost i ostrašćenost, teško je odgajati dete i biti roditelj za primer. S druge strane, obrazovni sistem nema puno toga da ponudi kako bi probudio kreativnost u detetu i otvorio kanale mašte kako bi se stvaralačke niti pokrenule. Škole su osiromašene, oronule, nedostaju im nastavna sredstva, savremena tehnologija, i u manjim sredinama još uvek ne postoje ni sanitarni čvorovi. Nastavnici su decenijama nezadovoljni i, nedovoljno plaćeni, a sami tim i nemotivisani za transfer znanja. Ne možemo pobeći od činjenice da je još 60-ih godina prošlog veka, obrazovanje prestalo da bude budžetski prioritet države. Od tada je započeto mnogo reformi u obrazovanju, napisano je mnogo knjiga, a na pitanje šta je postignuto, nedostaju odgovori. Ogroman je raskol u našem društvu između nametnutog (sve društvene promene koje smo prihvatili, a nismo zapravo bili svesni posledica prihvatanog) i mogućeg (naše stvarne mogućnosti, znanje i spremnost za promene), kao i između stvarnih želja (našeg stvarnog opredeljenja za otvoreno društvo) i udvaranja silama moći.

Početak XXI veka promoviše preduzetnički duh čiji je imperativ celoživotno obrazovanje. Međutim, promovisanje celoživotnog obrazovanja upravo zahteva razvijanje veština i sticanje funkcionalnog znanja, zahteva upravo „ono“ vraćanje sebi u kome pojedinac ispituje svoje mogućnosti. Koliko je važno shvatiti i usvojiti ovu činjenicu, dovoljno je otvoriti pitanje ekonomsko/političke paradigme vremena u kome živimo. Bez ikakve sumnje, reč je o neoliberalizmu. Robert Mekčejsni (Robert McChesney) definiše neoliberalizam na sledeći način: „Neoliberalne inicijative se opisuju kao politike slobodnog tržišta koje podstiču privatno preduzetništvo, nude potrošačima mogućnost izbora, nagrađuju ličnu odgovornost i preduzetničku inicijativu i suzbijaju delovanje mrtve ruke nekompetentne, birokratske i parazitske države koja ne može učiniti ništa dobro čak ni kad bi to pokušala, što najčešće nije slučaj“. U ovakvom sistemu, demokratija je urušena jer u velikim korporacijama vlada totalitarni režim – zaposlenima se dele otkazi bez ikakvih obrazloženja i griže savesti, profit je najvažniji, kako bi Majkl V. Ejpl rekao: „Profit je neuporedivo važniji od života“. Ejpl opominje da se ne naseda na retoriku onih koji se u zagovaranju uvođenja tržišta i privatizacije pozivaju na autoritet Adama Smita kako bi opravdavali svoju politiku, jer je i sam Adam Smit prvi primetio da iza svakog bogataša stoji pet stotina ljudi koji žive u neljudskoj bedi.

Uvođenjem novih tehnologija, očekuje se eksplozija nauke i znanja. Navedimo samo primer Izraela koji ima više naučnika i inženjera po glavi stanovnika nego bilo koja druga zemlja. Svakoj zemlji su potrebna naučna znanja da bi obezbedila uspešan opstanak. A znanje je na našim prostorima, ključni nedostajući resurs.

Kako u ovom haosu neizvesnosti i nemilosti, sačuvati mladog čoveka i uliti mu nadu da je funkcionalno obrazovanje jedini put ka svetlosti na kraju tunela? Sa jedne strane su škole i fakulteti u kojima je transfer znanja poslednjih decenija pod znakom pitanja, sa nemotivisanim nastavnicima i učenicima/studentima, a na drugoj strani je politika koja ni u jednom trenutku ne vidi da ulaganje u obrazovanje može doneti neki preporod. U potrošačkom društvu, sve je na prodaju, pa tako i obrazovanje. Više nema razlike između privatnog i javnog sektora. Ekonomska kriza je uslovila moralnu krizu, tako da je o vrednostima teško govoriti. „Podizanje“ standarda u školama/fakultetima, stalna testiranja, zapravo odvlače od suštine obrazovanja. Obrazovanje nije na kilogram merljiva roba, obrazovni sektor nije tržnica na kojoj ako ne daš, ne možeš ni dobiti. Obrazovanje je dugoročan proces kom treba pristupiti odgovorno, strateški osmišljeno, sa jasno definisanim ciljem i razvojnim planom. A zločini koji se čine od strane države minimalnim ili pogrešnim ulaganjem u obrazovanje, što se direktno reflektuje na stanje nacije, iznad svih su genocida koji su učinjeni i kojima se manipuliše kako bi se ostvarili politički poeni. Strahota je to koliko se svesno narod ubija, na najsvirepiji način – lagano, tiho, da ništa ne boli.

I pored svih problema i nedaća, bezobrazluka i primitivizma, laži i prevara koje su sinonim vremena i podneblja, duboko verujem u ideju obrazovanja zasnovanu na znanjima iz matematike, geometrije, filozofije, etike i muzike koja razvijaju misaone procese i, kreativnost i oslobađaju prostor za izgradnju ličnih stavova koje se temelje na spoznajama. Pobornici kapitalizma ovu ideju tumačiće kao zatvaranje i bežanje od stvarnosti, ali ne, nije tako, ovo je put na kome pojedinac menja sebe i svoje okruženje. Pojedinac izvlači iz sebe ono najbolje i posvećen je sebi, slobodi svojih misli, idejama, govoru i delanju. Kao takav, on je zapravo opasnost za potrošačko društvo jer je naučen da promišlja i oseća dubinu problema, nasuprot pojedincu koji prolazi „instant“ obrazovanje.

U izdanju HISPERIAeduMarijana Šećibović je doktor komunikoloških nauka. Akademsku karijeru je gradila na više univerziteta u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Izdavačka kuća HISPERIAedu iz Beograda objavila je njenu studiju Akademske veštine u kojoj autorka analizira odnos važnih centara društvene moći prema obrazovanju. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi kritičke opservacije Marijane Šećibović o ozbiljnom narušavanju ciljeva i vrednosti visokoškolskog obrazovanja u uslovima neoliberalne tranzicije u balkanskim zemljama.