Balote u predgrađu

– Probaj da je pogodiš, nema šanse da je doteraš bliže bulinu – rekao je, a da ga niko nije pitao, prosedi šezdesetogodišnjak, okružen grupicom „istomišljenika“ koji su sedeli su na natkrivenoj betonskoj tribini na Labudovom brdu i aktivno učestvovali u analizi događaja na stazama.

– Ma, neka proba po zemlji, ima šanse – reče, onako više za sebe, stariji, ali bolje držeći gospodin koji je na stvari oko sebe gledao kroz naočare. Sa povećom dioptrijom.

Slušali smo još neko vreme razgovor svakoga sa svakim, a bilo je tridesetak sagovornika. Prilazimo gospodinu koji je sedeo u prvom redu i, činilo mi se, davao konkretne savete boćarima.

– Zdravo, sine, ja sam Radivoje Milić, predsednik i trener u klubu Lasta. Izvoli sedi, hoćeš nešto da popiješ? Može i pivo – reče čika Raša, sa naglaskom koji se negde usidrio između dalmatinskog i beogradskog.

Ispod nas, na četiri staze, boćalo se petnaestak ljudi širokog raspona godina.

– Boćanje je sjajan sport. Kažu da je u Beograd došlo sa Olujom, ali ja se sećam da smo ovde boćali i sredinom osamdesetih, još pre rata. Boćanje sam zavoleo u rodnom Zadru i bukvalno ga poneo sa sobom u Beograd. Šteta je što ovde nemamo boljih uslova za rad, jer smo stvarno talentovana nacija. Pri tom, vrhunski takmičar može imati i 50 godina, a da mu mlađi u igri ne mogu gotovo ništa. Sem u štafeti, ovde se godinama dobija, a ne gubi – reče, odmereno, čika Raša.

Dok smo se približavali Labudovom brdu mislili smo da ćemo na terenima Laste zateći samo penzionere. Verujući da je u današnje vreme ovaj sport spao na njihove aktivnosti i entuzijazam. Međutim, brzo smo shvatili da nismo razmišljali u pravom smeru.

– Imamo oko 70 članova, od čega polovinu čine pripadnici moje generacije, dok su druga polovina znatno mlađi igrači. Nastojimo da podmladimo ekipu i omladincima usadimo ljubav prema boćanju – dodao je “alfa i omega“ Laste.

Delovalo je da na treningu svi rade različite stvari i da ne postoji metod po kome se boćari pripremaju. Međutim, u moći zapažanja je razlika između eksperta i laika.

– Svakog trenutka znam ko i zašto baš to radi. Ranije sam dozvoljavao demokratiju na treninzima, ali onda sam imao problema na takmičenju. Evo, vidite onog Srđana. Sjajan dečko, odličan takmičar, ali ga brzo hvata nervoza. A onda sav trud pada u vodu. Na takmičenjima uvek istovremeno nastupa više naših članova, a ja često moram da zapostavim druge da bi se apsolutno posvetio njemu. Jer, ako nema kontrolu, zna da podbaci – jasan je čika Raša.

Prvi put smo na treningu boćara, a stalni posmatrači nam rekoše da su svake večeri od šest do deset sati na istom mestu.

– Malo igramo, više se družimo, savetujemo ovu decu da se sklone sa ulice i okrenu sportu. Motiviše ih i to što Lasta ima stvarno dobro rezultate. Četiri puta smo bili prvaci države, dva puta osvojili Kup, naši takmičari su osvojili četiri medalje na svetskim prvenstvima – pričao je u jednom dahu deka Steva.

Na najudaljenijoj stazi vežbao je Vuk. Trinaestogodišnjak koji se u boćanje zaljubio u Novom Beogradu.

– Do prošle godine živeo sam u bloku 61. Tamo sam trenirao, a ovog proleća počeo sam u Lasti. Ovde je super, a i ne plaća se članarina. Išli smo prošle nedelje u kamp na Frušku goru, u septembru bi trebalo da putujemo u Monako. Moji drugari dolaze čak iz Novog Beograda da bi ovde vežbali – kazao je Vuk Kaćanski.

Boćari u Lasti, međutim, ne mogu da treniraju tokom zime, jer nemaju halu. Njima sezona počinje aprila i završava se oktobra.

– Teško je održati formu bez pravih treninga, ali se mi i u takvim okolnostima dobro držimo u duelima sa najvećim silama Hrvatskom, Francuskom, Slovenijom i Italijom. Bosna i Hercegovina i Crna Gora su u našem rangu, ali njihovi boćari imaju na raspolaganju po dve ili tri dvorane za rad tokom cele godine. E, da je nama jedna… – sa setom u glasu zaključio je deka Steva.

Gledajući entuzijazam ljudi iz Laste, balote će ostavljati još dugo svoj trag na Labudovom brdu.

Komplet do 200 evra

Boćanje je sport koji se takmičarski igra više od sto godina. Da bi jedan klub funkcionisao, mora da ima bar četiri staze od po 30 metara. Balote su teške od 950 do 1.200 grama, a cena kompleta od četiri komada je između 160 i 200 evra. Njen prečnik je od 94 do 104 milimetra.

Čudili su se ko ih dobija

Čika Raša nam je ispričao i anegdotu sa jednog od takmičenja na kome je Milan Janković osvojio medalju.

– Milan je samouk, pa njegov stil bacanja ne postoji ni u jednoj knjizi. Izbacuje desnom rukom iako mu je desna noga napred. Kada smo se zagrevali na nekom od inostranih turnira članovi ostalih klubova su nam se podsmevali kakve takmičare imamo. Kasnije nisu mogli da se načude ko ih je pobedio – istakao je čika Raša.