Barok kao doba univerzalne globalne kulture

Poetski naslov najavljuje glavne simbole koje je boreći se protiv prolaznosti i ništavila čovek baroka u umetnost uneo već od samih početaka 17. stoleća. Jedva ohrabren renesansom posle udaraca srednjeg veka, svedok verskih reformacija i borbe crkve za ponovno uspostavljanja ravnoteže, on je živeo u egzistencijalnom strahu od nesigurnosti. Ogledalo i ruže kao označitelji te prolaznosti i pokret – pokret kojim se žuri da se uhvati vreme i pobegne od ništavila, upravo su ovaplotili taj strah u vrhunskim umetničkim delima.

Knjiga dr Jelene Todorović značajna je zbog ideja koje sintetiše, ali i zbog pristupačnog stila pisanja. U njoj, osim toga, izdvajamo tri, uslovno, „studije u studiji“. Jedna je posvećena radu i idejama Čezara Baronija, čiji su Anali doprineli učvršćenju katoličke crkve; druga je o mermernoj skulpturalnoj grupi Apolon i Dafne Đanlorenca Berninija, u kojoj autorka ukazuje na potpuno novi odnos posmatrača i dela u prostoru u kojem se ono nalazi. I, najzad, treći deo koji je posvećen umetnosti srpskog pravoslavnog baroka, „stvaranog u posebnim političko-verskim uslovima naroda Karlovačke mitropolije unutar austrijskog carstva“.

Dr Jelena Todorović doktorirala je na Katedri za istoriju umetnosti na University College u Londonu. Sada je vanredni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gostujući predavač na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, Fakultetu vizuelnih umjetnosti u Podgorici, Univerzitetu UCL u Londonu, Universita degli Studi di Trieste i Katedri za scenski dizajn na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

Sa Biljanom Crvenković radi i na sistematizaciji i proučavanju likovne zbirke dvorskog kompleksa u Beogradu, iz koje je u knjigu O ogledalima, ružama i ništavilu uključila i neka dela kao primer za svoje teze. Trenutno priprema izložbu predmeta iz ove zbirke, koji će javnosti biti predstavljeni u maju. Tokom izložbe biće organizovana i promocija knjige.

Šta vas je inspirisalo da se bavite barokom?

– Moje interesovanje za barok prvenstveno je proisteklo iz prepoznavanja baroka kao vremena najbližeg modernom čoveku. Bio je to period u kome su ocrtane osnove nekih od ključnih postulata našeg poimanja sveta, posebno našeg doživljaja vremena i prostora. Barok je bio period u kome su otkriveni mnogi novi svetovi ne samo u geografskom već još više u naučnom i saznajnom smislu. U to vreme prvi put je shvaćena višestrukost vremenskih tokova, mogućnost manipulisanja prošlošću, prvi put su spojene umetnosti u jednu višemedijsku celinu bel composta i utemeljen je jedan novi način doživljaja virtuelnih svetova iluzije.

Zbog toga, na određeni način, ako dobro proučimo barokno doba, bolje ćemo razumeti i ovo naše, današnje.

Da li u istoriji umetnosti i danas ima oprečnih mišljenja o ovom razdoblju?

– U prošlosti barok je kao umetničko razdoblje često negativno sagledavan, ali već od polovine 20. veka uspostavilo se nekoliko mogućih, ali ne i oprečnih tumačenja ovog doba. Možda jedno od najinteresantnijih novih tumačenja, koje lično smatram osnovom modernog posmatranja baroka, jeste tumačenje baroka kao doba univerzalne globalne kulture. Po ovom tumačenju, utemeljenom u knjizi prof. Pitera Dejvidsona Univerzalni barok (Mančester 2008), kultura baroka se posmatra kao jedna polivalentna i policentrična kultura, kao stil koji ne izvire iz jednog kulturnog žarišta i dalje se u sve slabijim odbljescima širi ka periferiji, već kao jedno mnoštvo paralelnih kultura poteklih iz više centara od kojih je svaki jednako vredan i važan za proučavanje. Na taj način posmatramo značaj barokne kulture sa istom pažnjom u Rimu, Madridu, Kursku, Sremskim Karlovcima i Lećeu.

Koji je doživljaj sveta baroknog čoveka?

– U baroku su postavljene mnoge osnove na kojima naše današnje iskustvo počiva, pa samim tim i poimanje i sagledavanje vremena u svoj njegovoj složenosti. Barokni čovek doživljava svet i vreme koje ga određuje kao jedan svet dihotomije koji se u odnosu prema vremenu ispoljava kao prostor omeđen polaritetima prolaznosti i večnosti, osećajem krhkosti postojanja i nedostižnosti vanvremenog sveta. Budući da je barokni čovek bio čovek doba nesigurnosti, doba velike duhovne i političke krize, to nije bio više pojedinac sa bezgraničnim poverenjem u sebe samoga kao što je to bio čovek renesanse. Od smrtnog božanstva, kako ga je nazivao Alberti, čovek je sada postao tek jedan akter na pozornici sveta. Upravo iz tih razloga on svet doživljava poput večnog lavirinta kojim luta tražeći izlaz ili poput nestalne iluzije stvarnosti koja mu se ukazuje na treperavoj površini ogledala. Zato je i toliko zaokupljen vremenom i fenomenom efemernog i prolaznog.

Da li je, s obzirom na religioznost sadržaja i njihovu funkciju, barok zarobio čovekovu individualnost i slobodu?

– Jako je teško govoriti o individualnosti i slobodi na način na koji mi danas posmatramo umetničko stvaranje. U barokno doba, kao i u prethodnom periodu renesanse, umetničko stvaranje (u svim poljima stvaralaštva) bilo je podređeno željama mecene i potrebama institucije (crkve ili države). Naravno, ne može se reći da narudžbina nije dozvoljavala nikakve kreativne pristupe zadatoj temi, što je umetnik bio značajniji imao je veće slobode. Ali to je uvek bila sloboda sprovođena u zadatim okvirima koji se nisu suštinski mnogo razlikovali sve do modernog doba.

Ogledala, ruže, pokret. Prolaznost, strah i ništavilo, jednom rečju – traganje za novim svetom i utehom rezultiralo je virtuelnom stvarnošću u koju su gledaoca prenosili barokni umetnici. I pored zahteva crkve, umetnici su sa posmatračem ipak zasnovali potpuno novi, kreativni odnos?

– Naprotiv! Upravo u skladu sa zahtevima crkve umetnici stvaraju jedan specifičan vremenski okvir umetničkog dela koji omogućuje da se ostvari novi odnos posmatrača i virtuelnog prostora dela. Još na Tridentskom koncilu, gde su utemeljene osnove reformisane katoličke crkve, postavljeni su ključni postulati na kojima će počivati nova uloga vizuelnih umetnosti baroknog doba. Vizuelna predstava je, pre svega, trebala da bude jasna, ubedljiva, i da omogući compassio, empatiju posmatrača sa biblijskom istorijom. Da li postoji veći nivo empatije od mogućnosti da posmatrač, makar na tren, postane saučesnik svete slike. Upravo tu mogućnost pružao je prostor i vreme virtuelne stvarnosti velikih iluzionističkih predstava naslikanih na tavanicama crkava širom baroknog sveta. Zato ne možemo reći da su umetnici to činili protiv težnji crkve, oni su upravo otelotvorili zahteve koje je crkva postavila podarivši jedan novi vremenski okvir bezvremenosti religioznom delu.

Deo vaše knjige posvetili ste umetnosti srpskog pravoslavnog baroka. Odredili ste ga kao primer kulturne dvojezičnosti?

– Da bi se na pravi način mogla razumeti umetnost srpskog pravoslavnog baroka, upravo moramo imati neprekidno na umu njenu kulturnu dvojezičnost. U njoj leži i suština i najveća snaga naše barokne kulture koja je uspela da spoji nasleđe postvizantijske umetnosti i barokni kulturni i likovni idiom i na taj način stvori jedan poseban oblik barokne kulture. Upravo na primeru našeg baroka može se veoma dobro primetiti neophodnost sagledavanja baroknog doba kao globalne policentrične kulture. Ranije je u našoj nauci stalno postojala potreba da se naš barok prikaže kao deo evropske barokne kulture, ali on to nikada nije ni prestao da bude. Od usvajanja prvog vizuelnog i konceptualnog obrasca koji je upotrebljen, od prve grafike Orfelina ili prvih stihova Tragikomedije Manuila Kozačinskog, Karlovačka mitropolija bila je upisana kao jedan od centara na mapi baroknog sveta.

Kakva će biti izložba koju spremate za proleće?

– Sredinom maja biće organizovana u Dvorskom kompleksu mala izložba sačinjena upravo od onih dela iz državne umetničke kolekcije o kojima govorim u različitim poglavljima svoje knjige. Od Pusena preko Simona Vuea do Memento mori nepoznatog napuljskog majstora, publika će imati priliku da sagleda ova dela u kontekstu baroknog doživljaja temporalnosti.