Bauk prekarizacije

Prekarijat i prekarizacija kao koncepti dolaze od latinske reči precarius, što znači neizvesno, ugroženo, opasno ili zavisiti od milosti drugog. U savremenom kontekstu u većini evropskih jezika u pitanju je igra reči: proletariat u kombinaciji sa precarious, reč koja se odnosi na životne okolnosti u kojima dugotrajna nesigurnost, nestabilnost i nepredvidljivost ugrožavaju mentalno i materijalno blagostanje ljudi. Iza koncepata krije se stvarnost u kojoj milioni ljudi u svetu rade na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima, sa neizvesnim ugovorima ili samozaposleni, tj. žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti. Simbol ovih procesa postaju 'McJobs' – niske nadnice, nezahtevni i priučeni poslovi, prekovremeni ali neplaćeni rad, kratkoročni ugovori i stalna pretnja gubitkom posla. Uz to, radnicima su veoma ograničeni izgledi za profesionalno napredovanje, odnosno za prepoznatljivi profesionalni identitet ili posao koji žele i koji je u skladu sa nivoom obrazovanja. Izostaje i socijalna mobilnost ili se pretače u trku ka dnu društvene lestvice. Njihovi prihodi su nepredvidljivi, a uglavnom su i bez različitih beneficija koje su za prethodne generacije bile norma: plaćeni godišnji odmori, plaćeno bolovanje, besplatno ili subvencionisano stručno usavršavanje, novčani transferi kada ostanu bez posla ili za prekvalifikacije.

U Evropi proces prekarizacije započinje već 1970-ih postepenom razgradnjom države blagostanja, preusmerenjem ekonomije i posebno rekompozicijom radne snage. U sferu rada i radnih odnosa uvode se 'fleksibilizacija' i 'netipična zaposlenost', koji se odnose na eksternalizaciju radne snage, odnosno rastući broj zaposlenih koje firme angažuju izvan vlastitog okvira, dok se samo deo regrutuje i formira unutar kolektiva. To se postiže preseljenjem produkcije u druge zemlje ili lokalne podizvođače i agencije. Izazovima tržišta odgovara se tretmanom radne snage kao varijabilnog i fluidnog faktora. Uz to, uvođenje netipičnih formi zaposlenosti, tj. privremenih, povremenih i nepotpunih oblika radnih odnosa, ne samo da kreše troškove radne snage, već dovodi i do pomeranja odgovornosti od poslodavca ka zaposlenima. Tako se lakše otpušta ili reducira radna snaga u slučaju pada tražnje ili cikličnih poremećaja, ili se tako smanjuju fiksni troškovi, kao i rashodi za trening, bolovanja i godišnje odmore. Zato su pojedinci, porodice i delimično lokalne zajednice primorani da umesto poslodavaca, države i javnog sektora preuzimaju odgovornost za svakojake rizike u poslu i životu.

Prekarnost se iz sveta rada pretače u društvo i smanjivanjem javnog sektora, socijalnih programa (komercijalizacija zdravstva, obrazovanja, javnog transporta), a posebno reduciranjem raznovrsnih novčanih davanja (penzije, naknade za nezaposlenost i/ili za bolovanja). Dodatno, prekarizaciju, sem strukturalnih promena u radnim odnosima, ubrzavaju, usložnjavaju i produbljuju i tradicionalni faktori dugog trajanja kao što su pol, etničke manjine/migranti i, sve više, kvalifikacije. Manjine i ranjive grupe su natprosečno zastupljene u procesu prekarizacije, njih prate žene, ali je proces manje jasan i zavisi od nivoa obrazovanja, zemlje u kojoj žive i sektora privrede. Za neobrazovane radnike i radnike bez kvalifikacija realnost su nestabilnost posla, niski i neredovni prihodi, kao i odsustvo javnih usluga i zaštite. Manji deo obrazovanih i stručnih, iako i sami podvrgnuti vidljivom procesu prekarizacije, ima ipak šansu da se trajno ili trajnije zaposli, dobije prihvatljive i rastuće prihode, i ostvari pravo na usluge privatizovanih socijalnih programa (zdravstvo, penzije). Ukratko, ključ trajnih promena i dalje je u destandardizaciji, deformalizaciji i individualizaciji radnih odnosa.

Većina analitičara vide prekarijat kao konglomerat različitih grupacija za koje je teško naći zajedničke imenitelje. Iako je još uvek sve amorfno i fluidno, prvi uvidi ipak ukazuju da u evropskom prostoru prekarijat čine tri osnovne grupe.

Prva grupa su 'suvišni ljudi', tj. gubitnici iz kruga klasične radničke klase, dakle, oni koji zbog tehnologije, deindustrijalizacije ili transfera produkcije u zemlje u razvoju ostaju bez posla i sele se u servisnu ekonomiju. Upravo servisna ekonomije tipizira prekarnost i matrica je iz koje izrasta prekarijat. Ova grupa teži povratku prošlosti, tj. (relativnoj) stabilnosti, sigurnosti, stalnim prihodima i novčanim transferima države blagostanja nakon Drugog svetskog rata. Međutim, bez jasne i nedvosmislene podrške sindikata, partija levice i javne regulative, čini se i da traži utočište u ponudama desnice koja unutar ove grupe regrutuje za svoju agendu nacionalizma, ksenofobije, antiislamizma i protivljenja levici. Prelistavanje medija, internet stranica, kao i nedavne najave istraživačkih projekata i konferencija, daju jasne indikacije da su populisti i ekstremna desnica u snažnoj ofanzivi, a da velike delove prekarijata vide kao svoju bazu. Izbori u pojedinim zemljama u EU 2014. pravi su lakmus test kada su u pitanju skorašnje političke preferencije u evropskom prostoru.

Drugu grupu čine 'marginalizovani i isključeni', tj. oni koji prihvataju nesigurnost zato što nikada nisu ni imali stabilnost, predvidljivost i status. To su migranti, ranjive grupe i osobe bez obrazovanja i kvalifikacija. Ova rastuća grupa, a pre svega sve brojniji migranti, klizi ka pasivnoj marginalnosti i izolovanosti na periferiji evropskih metropola. Migranti su izloženi zahtevima i aktivnostima u vezi s restrikcijama useljavanja, kao i kontroli i zaoštrenim zahtevima u vezi sa integracijama i socijalnim davanjima. Predrasude, stereotipi i naduvavanje problema koje prave migranti, posebno muslimani, vode ka njihovoj daljoj marginalizaciji, prostornoj segregaciji, ali i napetostima i konfliktima. Populizam i jačanje radikalne desnice donose i manju osetljivost ka ranjivim grupama, ali i pojačavaju netrpeljivost prema specifičnim grupama (osobama različitih seksualnih orijentacija, etničkim manjinama). U specifičnom nastojanju ka retradicionalizaciji sužava se i prostor za kontinuiranu emancipaciju žene.

Treću grupu ili 'kreativni prekarijat' čine obrazovani ljudi, posebno omladina i mladi profesionalci koji su frustrirani vlastitim radnim i životnim statusom i izgledima. To je potencijalna bomba koja preti da eksplodira na trgovima velikih evropskih gradova. Ova grupa unosi pluralizam u koncept prekarijata. Unutar nje su i grupe na osnovu vlastitog izbora ('digitalni boemi', 'kreativna klasa', 'sajberkarijat' i svi oni koji neće da učestvuju u postojećem procesu ekonomske reprodukcije), kao i oni koje sistem eksterno stvara. Prekarizacija se događa i u javnom sektoru (obrazovanju, zdravstvu, istraživačkim zajednicama), kao i ogromnom šou-biznis sektoru. Ključni problem je rastuća nezaposlenost mladih stručnjaka, ali i, uz izrazite elemente prekarizacije, povremeni, privremeni poslovi, nepotpuno ili rotirajuće radno vreme, neredovni i nesigurni prihodi, neizvesna karijera i socijalni status. Ukratko, iz svega ovoga proizilaze ograničenja da se gradi profesionalni identitet i mesto u socijalnoj i ekonomskoj strukturi. A iz toga i smisaona orijentacija kojom se definiše i razvija narativ o smislu, odnosima sa drugima i izgledima budućnosti.

Zanimljivo je da je krajem 1960-ih iz kruga mlade i 'kreativne klase' inicijalno došla podrška za fleksibilizaciju i pluralizaciju radnih odnosa. Doživljavajući stvarnost svog vremena (fordizam/država blagostanja) kao opresivnu, monotonu i degradirajuću, mladi i posebno mladi profesionalci tragali su za alternativnim oblicima produkcije i fleksibilnim radnim odnosima (radno vreme, rad za više naručilaca, autonomni projekti i grupni rad) To se poklopilo i sa promenom ekonomske realnosti. Centralni fokus ekonomije polako postaje nematerijalni rad – usluge, inovacije, dizajni, iz kojih izrastaju moćni domeni kao što su šou-biznis, IT produkcija i logistika, procesovanje informacija, masovni mediji, komercijalno i drugo oblikovanje javnosti i potrošača, itd. To je ponukalo multinacionalne kompanije da stvore mit o individualnoj kreativnosti i 'autonomnom radniku' koji veštinama i talentima postaje ključni faktor za stvaranje ekonomskog rasta, blagostanja i nove zaposlenosti. Fleksibilizacija, autonomne grupe i alternativne forme produkcije izgledali su tako kao prirodna rešenja koja su inicijalno podržavali zaposleni, a ubrzo prigrlili i okrenuli u svoju korist mobilizatori novog modela. Snažna ekonomska koncentracija oko mreža multinacionalnih kompanija, uz pomoć vlada i globalnih međunarodnih institucija, generisala je ubrzo novi legalni, institucionalni i kulturološki okvir koji dizajnira prekarizaciju, i stvara prekarijat koji od marginalne postaje masovna i uskoro verovatno dominirajuća grupa.

Nova ekonomija znanja zaista počiva i zavisi od centralnosti znanja, kreativnosti, inovacija, emocija i kooperacije, ali je dovela prvo do rekompozicije, a onda i dekompozicije radne snage. Međutim, centralno pitanje i dalje ostaje: ko upravlja (who is in command)? Da parafraziramo dvojicu istraživača: „… produkcija sigurno postaje nematerijalna, ali ne može postati realnost nezavisno od živih ljudi“. Preterana privatizacija znanja (obrazovanje, istraživanje, inovacije) donosi sumnjive koristi i ugrožava tradicionalnu autonomiju univerziteta, a obrazovanje pretače u obuku.

Iako ovi procesi traju već nekoliko decenija, tek dve nedavno objavljene knjige engleskog gurua za prekarijat Gaja Stendinga postavljaju ovu temu u težište rasprave, ali i organizovanja. On u globalizaciji vidi presudni okvir za nastajanje masovnog prekarijata. Globalizaciju, međutim, vidi kao proces re-regulacije a ne deregulacije, kako je uobičajeno. Dakle, u pitanju je neoliberalni projekat koji je zasnovan na kompeticiji i individualizmu, liberalizaciji svetske trgovine i masovnoj privatizaciji, kao i fleksibilizaciji tržišta radne snage, uz reduciranje i komercijalizaciju programa države blagostanja. Regresivna redistribucija u korist bogatih, i komodifikacija, tj. pretakanje u robni status svake aktivnosti, deo su projekta koji traži institucije koje favorizuju stvaranje prekarnih poslova i redukciju uloge države da bi se povećao nesmetani obrt kapitala.

Postaje vidljivo da neizvesnost, nesigurnost i fluidnost u radu i životu utiču na prekarijat da nema kolektivno pamćenje – dakle doživljaj pripadanja zajednici u kontekstu dostojanstva, statusa, morala i solidarnosti. Sve je maglovito i nepostojano, pa i očekivanja da će budućnost biti drugačija ili bolja. Nomadizam, kao stalno kretanje ali u zatvorenom krugu i bez utemeljenja i usmeravanja, razgrađuje odnose sa drugima i prema zajednici. I zato istraživači upozoravaju na preteće simptome koji pogađaju prekarijat. Uz uslove rada i stalnu nesigurnost i neizvesnost, nedavna pionirska istraživanja potvrđuju intuitivne hipoteze da prekarni radni odnosi ugrožavaju mentalno zdravlje i opšte zdravstveno stanje zaposlenih.

Uprkos sistemskim blokadama, ekonomskoj krizi i drastičnim merama štednje, kao i mlakim programima podrške EU i zemalja-članica, vidljivi su pokušaji samoorganizovanja prekarijata, kao i dokazi nešto veće osetljivosti javnosti, akademske zajednice i nekih institucija. Mnogi aktivisti i mobilizatori postaju svesni potrebe za novim formama delovanja i kolektivne akcije. Gaj Stending smatra da to za prekarijat implicira tri tipa delovanja koji se međusobno preklapaju. Prvo je zadobijanja priznanja i uvažavanja (recognition) – dakle legitimitet. Drugo je reprezentacija. Za sada glas prekarijata nije prisutan prilikom donošenja odluka država ili EU struktura. Treće je borba za redistribuciju ključnih društvenih vrednosti. U industrijskom društvu te vrednosti su se ticale produkcije (nadnica i profita). Za prekarijat 21. veka, borba će se verovatno voditi oko bazične materijalne sigurnosti (basic income), ali i kontrole vremena u, i izvan procesa rada (tertiary time), osvajanja javnog prostora i zajedničkih javnih dobara (commons), kao i akvizicije kvalitetnog znanja i finansijskog kapitala. To polako ulazi u središta kampanja, akcija i programskih dokumenata mobilizatora prekarijata.

Već smo naznačili da je za organizovanje i samoorganizovanje prekarijata najvidljivija i najprepoznatljivija EuroMayDay (EMD) mreža. Njeno jezgro čine aktivisti, umetnici, hakeri, sindikalci, migrantske organizacije, predstavnici prekarijata, levičari i slični. Ova i slične mreže stvaraju prostor za nove socijalne pokrete kao agente radikalnih promena jer se više ne veruje da partije i sindikati to mogu. EvroMayDay protesti i akcije daju prekarijatu prepoznatljivost i okvir orijentacije. Pored mobilizacije, mnogi EMD vide i kao informacionu kampanju, instrument kolektivne proizvodnje znanja, dakle kritičko i borbeno istraživanje o radu i životu. Madridski 'los indignados' i atinski demonstranti snabdevaju prekarijat energijom, a Okupiraj Wolstrit (Occupy Wall Street) i njegove evropske replike nude novi i radikalniji fokus. Sada su ulica i gradski trgovi mesto akcije, a ne fabričke hale.

„Povelja prekarijata“ je nova i ambiciozna knjiga Gaja Stendinga (2014), koja je ponovo izazvala globalnu pažnju, puno pohvala i kritika, a postala je i neka vrsta katehizisa i priručnika za samoorganizovanje i kolektivnu akciju prekarijata. Univerzalni bazični dohodak (UBD) je temeljni i najradikalniji elemenat Stendingove programske knjige „Povelja prekarijata“. Ukratko, UDB je inicijativa za transfer koji (treba da) obezbeđuje država, na jedinstven i uniforman način, regularno i bez uslovljavanja, svakom odraslom članu društva. To je obaveza države u fiksnom iznosu, nezavisno od toga da li je osoba imućna ili siromašna, živi sama ili sa drugima, spremna da radi ili ne. Tako bi UBD zamenio druge socijalne transfere (socijalna pomoć, dečji dodaci, osnovne penzije); idealno, UBD bi morao da obezbedi društveno prihvatljiv životni standard bez dodatnih transfera iz plaćenog rada. Dakle, doneo bi osnovnu sigurnost upravo prekarijatu i nudio bi zaštitu u šokovima koje nestabilnost i nesigurnost u poslu i životu donose svakodnevno. I što je radikalna novina, ovaj i drugi predlozi eksplicitno traže da se rad/posao napusti kao izvor socijalne sigurnosti (transferi, usluge). UBD bi bila tako jedna epohalna socijalna inovacija, ali i jezgro izgradnje buduće paradigme 'novog socijalnog pitanja'.

GLOSA

Uvođenje netipičnih formi zaposlenosti, tj. privremenih, povremenih i nepotpunih oblika radnih odnosa, ne samo da kreše troškove radne snage, već dovodi i do pomeranja odgovornosti od poslodavca ka zaposlenima. Tako se lakše otpušta ili reducira radna snaga u slučaju pada tražnje ili cikličnih poremećaja, ili se tako smanjuju fiksni troškovi, kao i rashodi za trening, bolovanja i godišnje odmore

GLOSA

Prelistavanje medija, internet stranica, kao i nedavne najave istraživačkih projekata i konferencija, daju jasne indikacije da su populisti i ekstremna desnica u snažnoj ofanzivi, a da velike delove prekarijata vide kao svoju bazu

GLOSA

Centralni fokus ekonomije polako postaje nematerijalni rad – usluge, inovacije, dizajni, iz kojih izrastaju moćni domeni kao što su šou-biznis, IT produkcija i logistika, procesovanje informacija, masovni mediji, komercijalno i drugo oblikovanje javnosti i potrošača, itd. To je ponukalo multinacionalne kompanije da stvore mit o individualnoj kreativnosti i 'autonomnom radniku'

GLOSA

Nomadizam, kao stalno kretanje ali u zatvorenom krugu i bez utemeljenja i usmeravanja, razgrađuje odnose sa drugima i prema zajednici. I zato istraživači upozoravaju na preteće simptome koji pogađaju prekarijat. Uz uslove rada i stalnu nesigurnost i neizvesnost, nedavna pionirska istraživanja potvrđuju intuitivne hipoteze da prekarni radni odnosi ugrožavaju mentalno zdravlje i opšte zdravstveno stanje zaposlenih

U ediciji SINDIK

Četvrta knjiga u ediciji SINDIK (Zajedničko izdanje Centra za razvoj sindikalizma, Dangraf-Danasa i Fondacije za otvoreno društvo) bavi se prekarijatom i prekarizacijom kao novim globalnim socioekonomskim fenomenom. Knjigu pod punim naslovom „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“ uredio je Srećko Mihailović, a sadrži autorske priloge Miroslava Ružice, Tanje Jakobi, Borisa Jašovića, Maje Jandrić, Gradimira Zajića, Mirjane Vasović, Zorana Stojiljkovića, Vojislava Mihailovića i Dušana Torbice. Danas prenosi delove uvodne Studije Miroslava Ružice o prekarizaciji i prekarijatu u Evropi. Oprema teksta redakcijska.