Pošto smo ozloglašeni, moramo da vodimo računa da i rotaciju ne koristimo svuda. Da ne ispadne da i na taj način uznemiravamo građane, kaže Miroslav, pripadnik niškog Odreda Žandarmerije i naš vozač, malo u šali, a malo u zbilji, odgovarajući na naše totalno laičko pitanje: da li kada voze uvek koriste rotaciono svetlo?
Objašnjava nam da je rotacija sada upaljena jer je reč o „koloni vozila“. Nju čine tri crna džipa sa novinarima koje niška Žandarmerija vodi „na izlet“ na administrativnoj liniji sa Kosovom. Naši domaćini i ne skrivaju da im veoma smeta loša slika o njima u delu javnosti. Ili nedavna poruka na jednom transparentu u Nišu: „Dajte nam azilante, evo vam Žandarmerije“.
– Mi sve to tragično doživljavamo, tim pre što radimo izuzetno važan, težak i rizičan posao, koji ne donosi privilegije, već samo veliku odgovornost – kaže Dejan Branković, zamenik komandanta niškog odreda Žandarmerije.
Osim što pomažu policiji pri sprečavanju ilegalne trgovine oružjem i narkoticima, niški žandarmi sprečavaju i seču šuma ili šverc stoke i druge robe. Reaguju u slučaju oružanih upada i pljački kosovskih Albanaca. Danonoćno stražare i patroliraju duž administrativne linije, a dnevno prepešače i po 20 kilometara. „Čuvaju“ naseljena mesta, čak i kada u njima živi samo 15 ljudi, uglavnom staraca, kao što je slučaj sa selom Borovac, u kojem imaju bazu.
– Ova baza je na samo 150 metara od administrativne linije sa Kosovom. Evo, sa osmatračnice se vidi Podujevo, koje je na sedam do osam kilometara vazdušnom linijom. Imamo zaista odličnu saradnju sa meštanima. Naš doktor im pruža pomoć, a mi im donosimo robu ili lekove iz grada – kaže Bojan Dikić, komandir čete opšte namene niške Žandarmerije.
Milica Pavlović (72) iz Borovca to potvrđuje. Zatičemo je u bazi, „došla je na kafu“, kao prva komšinica.
– Da nije Žandarmerije i televizora, poludela bih. Ne bih ni živela ovde da nije njih. Albanci sa Kosova su ulazili u selo, ulazili su i u naš zabran, a kad odem u grad kod lekara, pljačkali su mi kuću. Sada toga više nema, mnogo sam sigurnija, mada se i dalje plašim, posebno kad zapucaju s druge strane – kaže Milica.
Na električnom šporetu na drva žandarmi stavljaju i džezve za nas. Voda za pasulj, koji ih „spasava“ od hrane iz konzervi, već uveliko vri. Pored šporeta su stari stolovi i klupe, umesto udobnih stolica. Tu su televizor i klima-uređaj, ali svetlo škilji iz sijalica koje vise. Krovovi i zidovi su limeni i drveni, a ulazna vrata slaba i sa rasklimanom bravom. Prostor je prilično hladan. Sve je to, zapravo, jedan stari kontejner, koji je policija svojevremeno pravila za sebe, kao privremeni smeštaj.
– Imamo mi i improvizovano kupatilo. Nije nešto, ali mnogo je bolje nego kada smo došli, pre više godina. Tada smo se kupali direktno na snegu, unutar četiri raširena šatorska krila. A baze su nam bile zemunice pod zemljom, pošto su napadi bili česti – objašnjavaju… U povratku za Niš opet smo u crnom džipu, i iza rotacije. Žandarm i vozač Miroslav kaže kako „nikada ne bi mogao da radi novinarski posao“. Gledamo automatsku pušku „kolt M4“, koju drži naslonjenu na naše sedište, pošto od nje ne sme da se odvaja, i zaključujemo: „Ni mi vaš.“
Ruža za učiteljicu
U selu Merdare istureno odeljenje OŠ „Drinka Pavlović“ iz Kuršumlije pohađaju samo tri đaka, od kojih jedan svakog dana pešači sat i po do škole. Pripadnici niške Žandarmerije već godinama unazad dolaze o praznicima i donose učenicima poklone, a učiteljici Jasmini Petrović ružu (na fotografiji).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
