Beograd na moru

Tako je Đuro u utorak čitao Kurir i saznao da je Marko Perković Tompson održao solistički koncert u Beogradu na moru, što mu je podiglo pritisak na 300 sa 200. Đuro je, naime, sedamdeset devet godina živeo u ubeđenju da Beograd nema more, pa je potezao čak do Sutomora. Povrh svega, i koncert Tompsona usred primorskog Beograda, hrvatskog „kantautora“ koji nastupa pod istim zaštitnim znakom kakav ima i Univerzijada, velikim latiničnim U, a često se može zateći i u desnoručnoj pozi „kukuruz je narastao ovoooliko“ , ponukao je Đuru da sa govornice Skupštine Srbije zatraži razjašnjenje od Vlade: „Ko je dozvolio koncert ustaškog ideologa Tompsona u Beogradu? I ko je menjao more za Dunav i Savu“, pitao je otprilike Đuro, dok mu nisu objasnili da je taj morski Beograd, u stvari Biograd na moru, nešto kao prodavnica biohrane, biologija ili biosfera. Kad izgovaraju Hrvati, to je Biograd, a kod Srba je beo. Na primer, beologija. Sve u svemu, taj Biograd je u Hrvatskoj.

Tek, da neko ne bi pomislio da se Đurin IQ pretvorio u IQurir, on je izjavio da mu je odranije poznat taj grad sa prefiksom „bio“, na moru, ali, evo, ljudi, pogledajte, piše u novinama, nemojte me praviti ludim. I nastavio, zagledan u pučinu, da čeka glasanje o dopunama Zakona o informisanju. Kojem se njegova stranka oštro protivi. Pošto postoji opasnost da im se pogase izvori informisanja, čime bi Đurina misija u parlamentu izgubila smisao. A poslanici ne bi mogli da uzimaju odmor i odlažu glasanja zbog odlaska na more za 31. avgust. Izvol’te u Beograd. Imamo more, a imamo i kulturno-umetnički program iz inostranstva. Malo domaći hitovi: „Morem plovi jedna mala barka, a u barci kralja Petra majka“, malo inostrani: „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća hrvatskih mesara“.

U Beogradu je ovog leta, zaista, zanimljivije nego na moru. Iz primorskih država u talasima stižu vesti koje se prelivaju na beogradski asfalt, pa umesto u pseći izmet povremeno nagazite na ježa. Najpre je Ratko Knežević, odbegli plejboj, po ko zna koji put progovorio o švercerskim duvanskim kanalima u Crnoj Gori o kojima svi već znaju sve detalje, uključujući i brojeve cipela glavnih aktera. O tome s vremena na vreme pristignu vesti od tužilaštva iz Barija, italijanskog grada u kom se čuvaju mošti svetog Nikole i mošnice Mila Đukanovića. Moštima se klanjaju brojni turisti. Ono drugo povremeno pritegne italijanski državni tužilac. Onda malo popusti, pa opet pritegne. Suština te bolne tisućvekovne priče bez kraja i smisla, ovog puta dobila je na zamahu – duvanska mafija, naime, otkrio je Ratko, potom potvrdio hrvatski predsednik Stipe Mesić, koji takođe ima more, namerava da ubije predsednika Srbije, čoveka koji ne puši. Pušenje, je l’ te, ubiva, stoji na svakoj kutiji cigareta, dok efekti nepušenja mogu, izgleda, biti ubitačniji.

Meta duvanske mafije, Boris Tadić, samo dva dana pre ovih najava iz inostranstva, pošto „naši“ organi o tome kao i obično nemaju pojma, sedeo je u društvu jednog telohranitelja na odbojkaškoj utakmici Srbija -Brazil i bezbrižno lupkao balonima s logom generalnog sponzora u ritmu trubača, lajtmotiva svakog poena za naš tim. Baš u trubačkoj Guči, ko se seća, pre neku godinu, dok je Tadić u šetnji krcatim ulicama pozdravljao saboraše, neko je dobacio: „Ua, Tadiću!“ I opsovao mu majku. Policija i Tadićevo lično obezbeđenje bili su zatečeni, pisala je štampa. Ali, reagovao je predsednik Srbije i pojurio za mladićem koji je izazvao incident. Probivši se kroz masu, Tadić ga je sustigao, uhvatio za vrat i rekao: „Nije što sam ja predsednik, ali nije lepo vređati ljude. Šta je sad, što si se uplašio?“ Onda se okrenuo obezbeđenju: „Jeste li videli? Čovek zna da viče iz gomile, ali kad mu priđeš, zaćuti“. Otad je jasno da je Boris Tadić telohranitelj sopstvenim telohraniteljima, pa ovdašnji bezbednosni sistem nema brigu. Samo probajte da krenete na predsednika, poručuju oni, stići će vas, lično.

Ključni čovek u toj zaveri protiv Tadića, piše štampa, jeste Stanko Subotić Cane, od Uba (znate onaj kartonski natpis na pijacama „paradajz od Uba“), za koji se prvi put čulo kada je u listu „Panorama“, nedeljniku koji je negde posle petog oktobra štampan u dva „namenska“ broja, objavljeno da je Zoran Đinđić leteo njegovim avionom. Đinđić to nije demantovao, čak je na jednom koktelu Caneta označio kao čoveka zagriženog za „našu stvar“ zbog koga je isti „prilično stradao pod Miloševićem“. Cane je, u međuvremenu, stigao na poternicu Interpola, a njegova firma bavi se distribucijom srpske štampe, pa jedan ovdašnji vlasnik tabloida ima uvek spreman odgovor kada ga novinari pitaju kad će plata. „Duguje mi Fortuna, ubi me“, kaže on. Misleći na firmu koja se zove, recimo, Futura, ali ko bi ovom medijskom magnatu objasnio razliku između budućnosti i sreće. Osobito na latinskom.

Drugi zaverenik, po pisanju štampe, nezvanični distributer „marlbora“, široj javnosti je znan kao član svih vladajućih stranaka u Crnoj Gori od Njegoša do Madone. Prvo je bio treća ruka Mandušića Vuka, zatim komunista, pa antikomunista, pa miloševićevac koji je jurišao na Dubrovnik, pa Dubrovčanin koji je jurišao na Miloševića, potom unionista koji je proganjao separatiste, u sledećoj fazi bio je separatista koji je proganjao unioniste. Bio je i Srbin koji je negirao Crnogorce, zatim Crnogorac koji je negirao Srbe, ekolog koji je švercovao potencijalne pikavce, ateista, pa vernik Srpske pravoslavne crkve, zatim vernik Crnogorske pravoslavne crkve, sve u svemu, prava je nepravda što, uz Nobela za ekonomiju, a to je u takvom podneblju pandan optužnici za šverc cigareta, nikad nije dobio isto priznanje, ali za fiziku. Prosto je neverovatno da sve to može da stane u figuru od dva metra visine. Koja liči na jarbol. Prava stvar kad često menjaš barjake.

Zato među golorukim srpskim življem vlada mišljenje da ne valja nikad više ići na more van Srbije, ’oće da nas ubiju, što Tompson, što Crnogorci. Posebno od kad je, s izvesnim kršenjima novog Zakona o informisanju, more otkriveno u Beogradu. Imamo mi to i ovde, je l’ te. Pitajte Đuru. Tačnije: „Javite Đuri (iz Pupsa) da blokira aerodrom“.