Petra Peđu Protića mnogi njegovi sugrađani znaju kao filmskog kolekcionara i urednika filmskog programa Art klinike i Sinema sitija, ali malo je onih koji znaju da je Protićpo profesiji bibliotekar, većdeset godina zaposlen na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu.
Dakle, radi se o čoveku koji i filmskom školom, ali i sa studentima i mladim istraživačima u oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, nastavlja tradiciju svog dede Petra, učitelja, i majke Mirjane, poznate među limanskim đacima kao nastavnica Prota. U razgovoru za Danas, Peđa Protićotkriva svoja saznanja o nužnim promenama bibliotekarstva.
„Najlakše je knjigu kupiti, staviti na policu i čekati da neko dođe po nju. Takvo poslovanje je nedopustivo i u jednoj analizi bibliotekarstva u tri najjača švedska univerziteta, dakle tamo gde su najviši standardi, pronašao sam nagoveštaje promena u modernom bibliotekarstvu, a te promene započinju usavršavanjem i saradnjom sa drugim bibliotekama i info-centrima. Što je razumljivo – ili ćeš sedeti i čekati, ili ćeš raditi nešto. Knjiga može da čuči na polici, ali bibliotekar ne može i ne sme. Sad, učešća u međunarodnim akademskim krugovima mi većdugo izgledaju kao luksuz dostupan vrlo uskom krugu ljudi, bilo stručno, bilo partijski upućenih ili preporučenih, te ne vidim spremnost ove elite da saznanja podele sa drugima”, kaže Petar Protić.
„Kako bih sebi omogućio prve korake u tom pravcu uključio sam se u rad IASI-ija (The International Association for Sports Information). Radi se o jedinstvenoj međunarodnoj asocijaciji koja objedinjuje svetsku mrežu informatičkih eksperata, bibliotekara, sportskih naučnika i menadžera sportskih biblioteka. Osnovana je 1960. u Rimu sa prvenstvenim ciljem da stimuliše i podržava aktivnosti na polju međunarodne dokumentacije, da promoviše širenje informacija fiskulturnicima, sportskim naučnicima, dokumentalistima i sportskim istraživačima.”
Koje su prednosti članstva u ovoj orgranizaciji?
– Dobrobiti članstva u IASI su sinergija u radu sa drugim članovima, koja doprinosi zajedničkim rezultatima, pristup mrežnim resursima sportskih informacija širom sveta, izveštaji, pisma i novosti, prisustvo na IASI serveru, kao komunikacionom linku članova, direktorijum centara i eksperata – baza koja sadrži detalje o uticaju i ekspertizi po oblastima, i to za svaki centar i biblioteku učlanjenu u IASI, a naravno i pravo glasa na godišnjim skupovima i generalnoj skupštini, učešće u radionicama, prisustvo predavanjima i mnogo toga.
Na sastanku Izvršnog komiteta IASI u Bukureštu upoznao sam bibliotekare i informatičare iz Kanade, SAD, Brazila, Japana, Kine, Poljske, Slovačke, Nemačke, Finske, Slovenije, Bugarske i Rumunije. Najviše sam vremena proveo u razgovoru sa koleginicom Sindi Slejter, glavnom bibliotekarkom Američkog olimpijskog komiteta, Dejvidom Kelijem, savetnikom za sport i rekreaciju Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Čikarom Mijadžijem, informatičarem tokijskog Instituta sportskih nauka, Ervinom Šramelom iz Ljubljane (ESC). Neki njihovi saveti i uputstva značajno su mi pomogli u radu, pre svega u pretraživanju i skladištenju on-line sadržaja, zatim u upotrebi glosara i tezaurusa, pretrazi poznatih kataloga, kao što su WorldCat i SPORTdiscus.
Uvek polazim od činjenice da se uloga bibliotekara u poslednjih nekoliko godina znatno promenila, pre svega zbog razvoja Interneta i elektronske razmene informacija, i da su tradicionalni načini papirnih publikacija, listanja i pretrage zamenjeni tipkanjem po Googlu ili Google Scholaru sa bilo kog računara, daleko od prostorija biblioteke. Ovo se pre svega odnosi na mlade istraživače i studente, kojima elektronske knjige i elektronski časopisi postaju i primarni izvori prikupljanja informacija, ali i adekvatni način publikovanja svog rada. Zato je potrebno dobro poraditi na promeni uloge bibliotekara u savremenom svetu i modernom naučnom okruženju.
Na koji način?
– Upravo tom razmenom i učešćem u informatičkim tokovima razvijenijih zemalja. Usavršavanjem, uključivanjem u međunarodne projekte, razmenom iskustava… Znate, naše iskustvo iz poslednje decenije ili dve, njima je, rekao bih – zanimljivo, više nego da je validno za bibliotečke nauke. Ali, samim tim što je zanimljivo, to doživljavam i koristim kao prednost, jer je bitno da te ljudi saslušaju, pod uslovom da im iskreno saopštiš na kakvoj se poziciji nalaziš, gde ti je mesto, a gde si bio nekad, ne tako davno… To jednostavno znači, prihvatiti činjenicu da smo pali na akademsko začelje Evrope zbog toga i toga, pa onda svako u svom domenu i svojoj delatnosti sagledava razloge tog pada. Pri tom, svi polazimo od činjenice da je iza nas bilo vreme krize, ili ratno vreme, vreme izolacije, ili samoizolacije, ali i od činjenice da je bivša država, SFRJ, bila vrlo ugledna u akademskih krugovima i da je mnogo naših naučnika ostvarilo vrhunske rezultate u inostranstvu.
Pozvani ste na sledeći kongres IASI-ija? Ćime biste se bavili u svom izlaganju?
– Trinaesti svetski kongres IASI održava se u Kanberi, marta 2009. Programskom odboru Kongresa dostavio sam sažetak na temu “Posledice socijalne i ekonomske krize na srpsko informisanje i obrazovanje u sportu” i rad je prihvaćen za izlaganje prvog dana kongresa. Veoma se radujem zbog toga i nadam se da ću imati podršku Fakulteta, Univerziteta i drugih kompetentnih institucija da učestvujem na Kongresu i promovišem svoj grad i državu.
Ukratko, teškoće proizašle iz socijalne i ekonomske krize u Srbiji analizirao sam na primeru visokoškolskih, univerzitetskih biblioteka, a to su: zastarelost informacija u knjižnom i elektronskom fondu, kriza u izdavaštvu stručne literature, prevođenju, znanju stranih jezika, razmeni informacija, kao i plagijatorstvo, zloupotrebe akademskih i institucionalnih zvanja u visokom školstvu, te informatička nepismenost i sveobuhvatno sagledano, dakle, na nacionalnom nivou – nazadovanje svih obrazovnih institucija, od predškolskih do visokoškolskih.
Da li su se posledice kriznog vremena odrazile i na sportske rezultate?
– Naravno. To je jasno još od propuštene Olimpijade u Barseloni 1992. do danas. Dok sam radio ovu analizu, pratio sam slabe rezultate srpskih sportista u Pekingu. I tu je naciju predvodila nekakva „elita“ na tribinama, a samo se naslućivale pozadine selekcije sportista, sponzorstva i mnogih drugih faktora koji nemaju veze sa strukom i naukom u domenu sporta. Ljudi koji su osvojili medalje treniraju daleko od Srbije, a ovakva takmičenja im se postavljaju kao nacionalna obaveza, kao nekakvo služenje socijalnim apetitima. To je jadno i osuđeno je na poraz, pre ili posle nastupa.
Kao filmski urednik, realizujete još jedan, zanimljiv način informisanja u Novom Sadu?
– Da… i radujem se brojnoj publici na tim projekcijama. To je dobro i podsticajno za mene kao uredniku, za publiku koja uživa i otkriva umetnička čuda, a instituciji bioskopa da preživi krizu koju diktiraju diskovi i golemi televizori. Svakog petka u Art klinici, pod programskim imenom Peđina filmska škola, idu projekcije u ciklusima Eurosin, Savremeni azijski film, Kinogenijalno, Kaubojština, pa onda komedije Vudija Alena, Frenka Kapre, a za kraj godine najavio sam Paradu komedija, dakle smešnih filmova koje je većina propustila, a prijaće im. Smeh uvek prija, kao i telesno vežbanje!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
