Bitka za evropsku vladu

 Na zvaničnom dnevnom redu zasedanja Evropskog saveta su utvrđivanje smernice za buduće zakonodavstvo EU u oblastima slobode, bezbednosti i pravosuđa, zatim preporuke za države članice u njihovim strukturnim reformama, politikama zapošljavanja i nacionalnim budžetima, kao i razmatranje načina za smanjenje energetske zavisnosti Unije.

Prvog dana samita, u četvrtak, 26. juna, ceremonijom i večerom u belgijskom gradiću Ipru, šefovi država ili vlada zemalja Unije obeležiće 100. godišnjicu početka Prvog svetskog rata. Ipr, centar opštine sa 35.000 stanovnika, smešten u Flandriji na oko 120 kilometara od Brisela, bio je poprište nekih od najznačajnijih bitaka u Prvom svetskom ratu i upravo su tu Nemci aprila 1915. prvi put protiv savezničkih britansko-francuskih snaga upotrebili otrovni bojni gas, kasnije nazvan iperit.

Ovo zasedanje Evropskog saveta imaće, dakle, mnogo istorijskih podsećanja i pozitivne simbolike, ali glavna tema okupljanja Angele Merkel, Dejvida Kamerona, Fransoa Olanda i ostalih lidera ujedinjenog (dela) nekada zaraćenog kontinenta nije zapisana u zvaničnoj agendi. A reč je o izboru novog predsednika Evropske komisije, centralne operativne zajedničke institucije EU i glavnog pokretača kreiranja „još bliže Unije“. Ovo pitanje je, ujedno, glavna tačka najnovijih sporenja unutar Unije, među njenim institucijama, ali i članicama. U svakom smislu neuporedivo sa ratnim okršajima iz dva svetska rata, naprotiv, zapravo pokazatelj koliko je evropski mirovni projekat uznapredovao, ali ipak i dokaz da još mnogo toga EU mora da radi na sopstvenom definisanju i usklađivanju unutrašnjih mehanizama, a sve u potrazi za odgovorom na ključno pitanje – kakvu uniju Evropa zapravo želi.

Da li će se, dakle, Evropski savet dogovoriti o predsedniku Komisije i kandidata predložiti Parlamentu na usvajanje ili će, kako se predviđa, akcenat biti na „razmatranju prioriteta“ za EK u narednom periodu (na srpskom: otezanje), zainteresovana javnost saznaće za manje od nedelju dana. Osnovna tačka spora je, podsetimo, da li će Savet prihvatiti zahtev dve najveće grupacije u Parlamentu, Evropske narodne partije i Socijalista i demokrata, te poveriti mandat Žan-Klodu Junkeru ili će se odlučiti za svog kandidata. Jednostavnije – da li će odluku o predsedniku EK doneti šefovi država članica ili poslanici EP. Po odredbama Lisabonskog sporazuma, Parlament bira šefa Komisije na predlog Saveta. Do sada, EP je samo potvrđivao dogovor nacionalnih lidera okupljenih u Savetu. Međutim, sa aktom iz Lisabona, a posebno odlukom EPP i SiD da u izbornu trku za Parlament uđu sa vodećim kandidatima za predsednika Komisije (na nemačkom: spitzenkandidaten), uloga EP u ovom procesu je dobila na važnosti. Pogotovo jer je taj pristup, mlako, ali jasno i u više navrata, podržala nemačka kancelarka i najmoćnija evropska političarka Angela Merkel, kao i da su se upravo ovih dana EPP i SiD definitivno dogovorili da Junker, kandidat desnog centra, koji je osvojio relativnu izbornu pobedu, ima pravo na mandat.

Transfer jednog dela moći iz Saveta ka Parlamentu mogao je da prođe relativno glatko da se odmah posle 25. maja nisu pojavili snažni glasovi protiv, pre svega iz Londona, Stokholma, Haga i, najbučnije, mada manje važno, Budimpešte. Britanski premijer Dejvid Kameron, kojeg je na glasanju za EP do nogu potukao evroskeptični UKIP, a u susret septembarskom referendumu o izlasku Škotske iz Ujedinjenog Kraljevstva i parlamentarnim izborima 2015, što su događaji koji političkom prirodom stvari podstiču populizam, zapretio je hitnim referendumom – ali o izlasku Britanije iz EU – ukoliko Junker dođe na čelo Komisije. Pored protivljenja sistemu sa spitzenkandidaten, Kameronov „argument“ je i taj da je nekadašnji premijer Luksemburga „staromodni evrofederalista“, dok se vlada u Londonu zalaže za značajno razvlašćivanje zajedničkih institucija Unije. Švedski i holandski premijeri Fredrik Rajnfeld i Mark Rute, svako iz svojih razloga, od početka su bili protiv principa spitzenkandidaten, dok je Viktor Orban, odavno u svađi sa Briselom, čak poručio da mu smeta to što je Junker iz Luksemburga.

Saveznici iskusnog Žan-Kloda Junkera, koji je na čelu svoje zemlje bio u periodu 1995 – 2013, a 2005-2013. istovremeno vodio Evrogrupu (zajedničko telo EU zaduženo za političku kontrolu monetarne unije i zajedničke valute), mnogo su tiši. Bar oni u prestonicama zemalja članica. Italijanski premijer Mateo Renci je za poštovanje dogovora, kao i Oland, kao i Merkelova, ali stiče se utisak da se svi zapravo kaju zbog upuštanja u avanturu sa spitzenkandidaten i da bi, kad bi mogli, najradije poništili obećanja iz izborne kampanje i nastavili „business as usual“. Ipak, to ne ide tako lako, jer – čak i ako bi se Evropski savet ovog juna odvažio da odredi kandidata za predsednika Komisije suprotnog volji Parlamenta, za njega se u EP na kraju mora glasati. A jedino gore od podrške Junkeru bi za šefove država članica bilo poniženje da predlože nekoga koga bi evroposlanici odbili da izglasaju. Zbog toga će Savet ili prihvatiti Luksemburžanina ili će odugovlačiti, u pokušaju da nađe rešenje u zakulisnim pregovorima sa najuticajnijim grupacijama u EP. Krajnji rok za izbor novog sastava EK je novembar, ali kao realan poželjan rok za završetak ove bitke, srećom ne u rovovima zapadnog fronta, već u kuloarima Brisela, postavlja se septembar.

Dodatno usložnjavanje, ali možda od koristi za političku trgovinu funkcijama, jeste to što se razgovori o šefu Komisije vode u paketu sa odlukama o drugim najvišim zvaničnicima EK, a to su visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku i komesar za finansije, ali i budući predsednik Evropskog saveta, kao i predsedavajući Parlamenta. Ko popusti na jednom planu ima šansu da dobije kompenzaciju na drugom, što važi i za pojedince i za institucije. Na primer, ako se Savet ipak opredeli za Junkera, verovatno će očekivati da se EP potpuno povuče kada je reč o njegovom zameniku, što je mesto koje istovremeno dobija visoki predstavnik, i komesaru za finansije. Opet, ako Parlament odbaci Junkera, verovatno će zauzvrat dobiti veći uticaj na izbor ostalih. Kao moguće alternative za Luksemburžanina u briselskim kuloarima i evropskim medijima najčešće se pominju premijerka Danske Hele Torning-Šmit, premijer Finske Jirki Katainen, premijer Letonije Valdis Dombrovskis, premijer Irske Enda Keni i direktorka MMF Kristin Lagar.

Takođe, pošto je spitzenkandidat grupacije Socijalista i demokrata Martin Šulc posle 25. maja relativno miroljubivo odustao od ambicije da dođe na čelo EK, sada očekuje da će dobiti neki odgovarajući „top EU job“, a spekuliše se da mu je ambicija da nasledi Ketrin Ešton. Ipak, Šulc je nemački socijaldemokrata i, opet se spekuliše u Berlinu i Briselu, male su šanse da će Angela Merkel dozvoliti da predstavnik Nemačke u EK bude iz stranke koja joj je manji, i nedovoljno pouzdani, koalicioni partner. Briselski politički i medijski mejnstrim kao najbolju opciju za visokog predstavnika vidi šefa poljske diplomatije Radoslava Sikorskog. Ipak, još jedan jak nezvanični kandidat je Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske, što bi možda bilo dovoljno za smirivanje te zemlje protiv Junkera. Isto važi za njegovog holandskog kolegu Hansa Timermansa. Kao ozbiljni pretendenti za šefa diplomatije EU navode se još finski ministar Aleksander Stab i Miroslav Lajčak iz Slovačke, ali i Kristalina Georgijeva iz Bugarske.

Gužva političkih teškaša vodi se oko funkcije predsednika Evropskog saveta, sa koje do kraja godine odlazi Herman van Rompej. Jirki Katainen je tu često pominjan, a nagađa se da bi Junker ovim položajem, relativno uglednim ali uglavnom ceremonijalnim, mogao biti kompenzovan ako ostane bez EK. Poznata imena su još Italijani Enriko Leta i Mario Monti, kao i doskorašnji gensek NATO Anders Fog Rasmusen iz Danske.

Što se više bude otezalo sa izborom novog sastava Komisije, sva pitanja koja nisu u najužem fokusu EU, a u ta donekle spadaju proširenje Unije i politički odnosi sa zemljama kandidatima, biće skrajnuta. Takođe, kojim kapacitetom će se Unija baviti proširenjem zavisiće dobrim delom i od uticaja i političke snage novog visokog predstavnika. Bar zbog ova dva elementa cela zavrzlama oko budućeg predsednika Evropske komisije i te kako se tiče i Srbije i ostavlja posledice na njenu integraciju.