Boj za svako radno mesto

 Danas nije nezamislivo da predlog naknadno podrže i naprednjaci. Gotovo svi su, ne tako davno, glasali za sporazum s Rusijom. Javnosti nije razjašnjeno šta se u međuvremenu promenilo. Da li je za NIS neko nudio više? Da li Rusi kupuju zlatnu koku ili teškog gubitaša? Posao ili promašaj desetleća? Politički ili trgovinski poduhvat? U raspravama preovladavaju strasti. One u zbunjenoj javnosti podstiču sumnju da se iza svega krije ono što se u poslovnim krugovima zove ugrađivanjem. Toga ima i u privatnim i u međudržavnim trgovinama. Koliko god države drže do zakona, vešti posrednici ugrađuju se i u američko-ruske i u srpsko-američke i u srpsko-ruske poslove. Poslovi s naftom i gasom donose neuporedivo više nego oni s čačkalicama ili kiselom vodom. Otud se oko njih podiže veća buka. Javnost ima pravo da zna, ali nema načina da sazna ko joj baca u oči više prašine. Zna tek toliko da ni na evru ni na dolaru ne piše kako je stečen. Nije loše znati ni to da male zemlje, koliko god bile ponosne na svoju nezavisnost, danas više nego juče zavise od velikih, njihove dobre volje i međusobnih političko-poslovnih veza. Zato nije preporučljivo drčiti se pred njima i vikati da nikad nećete prihvatiti nešto što ćete na kraju prihvatiti pognute glave.

Da li je Srbiji bila potrebna masovna pogibelj u dva svetska rata? Mudre glave razglabaju o tome samo u Srbiji. Građani većine zemalja čiji preci su se klali s istim žarom ne zamlaćuju se gatanjem o prošlosti. Da li je srljanje u rat 1914. bilo greška? Umesto akademika i ostalih učenih ljudi, na to bi uverljivije odgovorio kompjuter. Nakljukate ga podacima o odnosima snaga u Evropi, o Nikoli Pašiću i Aleksandru Karađorđeviću, o društvenom proizvodu, narodnom zdravlju i obrazovanju. On sve to promeša, posabira, pooduzima i bezosećajno izbaci zaključak. Akademici i ostali umni ljudi pametnije bi trošili vreme i znanje kad bi smislili kako uposliti dokone, šta proizvoditi, kako uspostaviti malo više pravde u ovoj alavoj demokratiji. Izučavanje prošlosti nije beskorisno. Najkorisnije je ako se nauči da ni pojedincu ni državi ni narodu ne valja praviti budalu kako od sebe tako i od drugih. Čak i da se opštenarodnim izjašnjavanjem odluči da je Jugoslavija bila velika srpska greška – to nikoga ne bi nahranilo i usrećilo. Slovenci i Hrvati nisu tražili da Srbija ratuje za njih. Zato se ne osećaju kao njeni dužnici. Zato i Jugoslaviju i današnju Srbiju gledaju hladne glave. Ne nameravaju da se šire, pa malo sažaljevaju a malo preziru one koji umišljaju da su veći no što jesu.

Srbiji je danas nužnije gledati u budućnost nego prekrajati prošlost. Političari su kratkovidi. Dugoročno mogu razmišljati samo ljudi širih vidika. Takvi ne zaviruju u Pašićev mozak, već mozgaju o tome kako unucima ostaviti bolju zemlju. Takvi bi morali pod hitno sročiti novi memorandum. O razvoju države u narednih trideset godina.

Predsednik najavljuje borbu za očuvanje radnih mesta. Lepo ali nedorečeno. Mora se reći da je besmisleno čuvati neisplativo radno mesto. Zašto bi, recimo, predsednik imao desetak kurira kad ga s celim svetom povezuje jedan kompjuter? Predsednik i nema te kurire, ali u većini državnih ustanova ima radnih mesta koja ni po koju cenu ne bi trebalo čuvati. Neka su nasleđena od komunizma, većina od osam godina demokratskog kapitalizma. Nadgradnja košta Srbiju više nego što baza može podneti. Prostije – izdržavanih ima više nego onih koji bi mogli da ih hrane, poje i oblače. Radna mesta jesu preko potrebna. Ne bilo koja, već ona koja stvaraju novu vrednost. Voleli Marksa ili ne, šteta je što su njegova sabrana dela tako žurno proglašena za bezvrednu staru hartiju. Što tvrdoglavije budu čuvana postojeća radna mesta, teže će se otvarati nova.

Bilo je prelepo, pre neki dan, gledati vedra lica hiljadu državnih stipendista prilikom susreta s nadležnima za njihovu budućnost. Oni i desetine hiljada njihovih vršnjaka imaju pravo znati hoće li za njih biti radnih mesta. Neko od njihovih vršnjaka ispisao je u terazijskom pothodniku grafit: Danas Atina, sutra Beograd. Niko ga nije naučio da je pametnije porediti se, recimo, s Bečom ili Pragom.

Može li se dobrom vešću nazvati ona da Vlada i ministarstva neće priređivati novogodišnje prijeme? Nekima se čini da je to jeftino podilaženje sirotinji i da će se nekoliko desetina hiljada tako ušteđenih evra potrošiti na provode iza zatvorenih vrata.