Obraz nije livada, ali ako se na njega pendžet stavi svašta može da stane. Nema stida, nema srama… svako svoje hoće da namelje. U spektru boja nedostaje samo crvena. Svaka boja svoju zaslugu i zvanje ima. Nabrajanje ide u nedogled. Mora da se zna da se broji više od deset.
Pluralizam zvanja zahteva poseban napor. Krene se od osnovne škole i primernog vladanja pa se ide, ide, ide, ide…sve dok se ne stigne do saznanja da se čačne po tuđim zvanjima i znanjima. Poređenja radi.Prvo da se prebroje zvanja u nebrojanim rečima. Posle toga, videće se ko će kome da nazdravi i ko će koga da pozdravi.
Kako smo promenili prvog čoveka grada, naučili smo da brojimo tačno do četiri. Kad padne mrak, dokono-radoznali krenu u brojanje na parkingu ispred belog dvora. Jen’, dva, tri, četiri… tu svi sve četiri crne lizing limuzine. Uredno parkirane čekaju novi dan. Kad bi znale da broje grdno bi se umorile prebrojavajući činovnike. Fabrika li je birana ili administracija prekobrojna. Svi su potrebni i važni, ali i raznopartijski zaslužni. Partijska tapija za reorganizaciju ne mari. Oni prvi su bili mnogo dobri, delili su plate i nadplate zaslužnima. Ovi sadašnji ništa ne valjaju. Ne daju plate ni sebi ni drugima. Svi su na čekanju obijajući mnogobrojne bankarske pragove. Vaspitači u predškolskoj ustanovi se setili da bi mogli i malo da štrajkuju. Kasne im plate dva meseca. Zaborovili na, onomadašnje, vreme kada su im direktori bili vlasti podobni i crkavica im redovno stizala. Samo su nepodobni čekali svoje zarade po godinu dana. Imalo se i moglo se. Sad se nema i ne može se. Stomaci na glad isto reaguju, bio podoban ili ne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
