Božidar Karađorđević, ekscentrični princ

Čini se, međutim, da je objavljivanjem prevoda Pavlovićeve knjige o zaboravljenom knezu-umetniku Božidaru Karađorđeviću, ova kuća učinila posebnu uslugu čitaocima. (Stevan K. Pavlović, Božid’art. Istorije života, dela i okruženja Božidara Karađorđevića, pariskog umetnika i balkanskog kneza 1862-1908)

Kao i Božidar, knjiga je malo poznata, delimično zbog same teme, delimično zbog toga što je objavljena pre 35 godina, na francuskom, koji stručnjaci za Jugoslaviju, kako u Srbiji tako i u svetu, sve ređe čitaju, a možda i zato što je izašla u sendviču između poznatijih Pavlovićevih radova, još uvek relevantne istorije Jugoslavije (Yugoslavia, London, 1971) i dve vredne zbirke istorijskih eseja (Unconventional Perceptions of Yugoslavia, 1940-45, New York, 1985; i Improbable Survivor: Yugoslavia and Its Problems, 1918-1988, London, 1989), kratke biografije Tita (Tito, Yugoslavia's Great Dictator: A Reassessment, London, 1992), te gore navedenih knjiga koje su prevedene na srpski.

Ko je bio Božidar Karađorđević i zašto je važno pročitati ovu knjigu? Rođen 1862. u Beogradu, Božidar je najranije detinjstvo proveo u Rumuniji, Austriji i Francuskoj, seleći se sa svojim roditeljima: Đorđem Karađorđevićem, sinom Karađorđevog starijeg sina Aleksija, i Sarkom, ćerkom kapetana Miše Anastasijevića, najbogatijeg Srbina tog vremena i poznatog zadužbinara. Najveći deo života je proveo u Parizu, živeći u kući koju je Sarka kupila od miraza, koji se godinama trošio dok na kraju nije bio sasvim potrošen. Sarka je gajila ambicije da se prvo njen muž, a onda stariji sin Aleksije (nazvan po dedi, Karađorđevom starijem sinu), vrate u Srbiju kao vladari, kao po njoj jedini legitimni naslednici srpskog vožda, pa je dosta novca potrošila i u te svrhe. Ako su muž i sin povremeno i sami gajili slične pretenzije, mlađi sin je od detinjstva iskazivao sklonost prema umetnosti, kojom se tokom svog kratkog života dosta uspešno bavio. Bio je radoznalac po zanimanju, kako Pavlović na nekoliko mesta primećuje. Slikao je, pevao, svirao, pisao, pravio fini nakit. Prevodio je na francuski sa ruskog, engleskog, nemačkog, mađarskog, češkog. Voleo je da putuje i da zapisuje utiske sa putovanja. Njegov putopis iz Indije, objavljen prvo na engleskom, pa onda na francuskom, bio je bestseler (Enchanted India, 1899, je moguće pročitati na jednoj besplatnoj internet biblioteci). Božidarevi utisci sa putovanja po Dalmaciji, Crnoj Gori i Svetoj Gori, koji bi, da nije Pavlovića, ostali gotovo potpuno nepoznati, su fascinantni i pokazuju da je knez imao srpski, ali i južnoslovenski identitet. (Kneževsku titulu je inače retko koristio, ne samo zato što je starijim Karađorđevićima bilo osporeno korišćenje titula, a u južnoslovenske krajeve je uglavnom putovao anonimno). Božidar je bio Parizlija, ali je do kraja života – umro je u 46. godini, od raka pluća – osećao vezanost za ljude i krajeve iz kojih je potekao, kako su Pavloviću rekle i dve sagovornice (autorove bake?) kojima je Božidar prišao kada je pred kraj života u jednoj pariskoj galeriji čuo dve mlade devojke kako razgovaraju na jeziku koji je on tečno govorio, ali sa francuskim akcentom, zbog čega su u Dalmaciji mislili da je Englez koji je naučio „naški“.

Božidar je istovremeno bio i svedok i učesnik belle époque („lepe epohe“), „višestrani umetnik, prijatelj s piscima, slikarima, muzičarima, zanatlijama, klošarima, sa čitavom jednom epohom; pisac jednog bestselera, poznat u času smrti kao jedan od najfinijih zlatara u Parizu, čiji su zlatarski radovi bili traženi u Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj“. Najbliži prijatelj u detinjstvu mu je bila rano preminula slikarka Marija Baškircev, družio se sa glumicom Sarom Bernar, piscem i članom Akademije Pjerom Lotijem (s kojim je imao kvazihomoseksualnu vezu, a Pavlović misli da ona nije otišla dalje od platonske ljubavi). Brukner ga je uveo u svet muzike, družio se i poznavao je gotovo svakog ko je nešto značio u svetu umetnosti tog vremena: Anatol Frans, Tuluz-Lotrek, Dijagiljev, Ugo Volf, Rober Monteskije… Nežnog zdravlja, dobroćudan, skroman, talentovan, pomalo ekscentričan i svom okruženju egzotičan, besprekornih manira i široke kulture, Božidar je stekao dosta prijatelja i poštovalaca, ne samo u Parizu, gde je proveo najveći deo života. Savremenici su ga cenili kao svestranog umetnika, što pokazuje i njegov nadimak: Boji d’art (umetnički Boži) ili Bijou d’art (umetnički nakit) – kao igra reči njegovog imena, koje je na ’francuskom’ pisano Bojidar, i francuske reči za umetnost (art).

Iako – ili možda baš zbog toga – autor u uvodu piše da je knjigu napisao iz hobija, Božid’art je izvanredno istražena i odlično napisana knjiga (mada prevod na srpski, nažalost, i pomalo ironično, s obzirom da je Božidar bio strastveni prevodilac, nije dorastao Pavlovićevom elegantnom stilu i predstavlja, uz nedostatak registra, jedinu zamerku koja se može dati ovom besprekorno opremljenom i ilustrovanom srpskom izdanju). Tokom nekih 12 godina rada na knjizi, dok je, kako sam kaže, radio i na drugim, „ozbiljnijim“ temama, Pavlović je pročitao sve što se moglo naći o Božidaru iz građe pohranjene u državnim i javnim arhivama, bibliotekama i porodičnim zbirkama. Čitao je lične prepiske, objavljene i neobjavljene memoare, novine, časopise i izložbene kataloge iz Božidarevog doba; izvori su uglavnom na francuskom, srpskohrvatskom i engleskom. Pavlović je tražio i pronalazio i Božidareve slike i ostale umetničke radove, odnosno portrete Božidara od njegovih prijatelja slikara i pisaca; čitao je Božidareve članke u Figarou, radove u Enciklopediji Britanici, tekstove predavanja o francuskoj umetnosti koja je Božidar držao u Nemačkoj. Razgovarao je sa svojim roditeljima i babama i dedama i prijateljima koji su lično poznavali Božidara ili su o njemu čuli. Među sagovornicima je i knez Pavle, još jedan Karađorđević koga je zanimala umetnost, ali koji se nije bio odrekao političkih ambicija, kao i razne Parizlije, uključujući i čuvara parka koji je 1964. umro u 90. godini, a koji se sećao balkanskog kneza-umetnika. Pomalo kao Božidar, Pavlović je stalno putovao, čitao, pisao, tražio, nošen prirodnom radoznalošću i opremljen jedinstvenim razumevanjem istorije Balkana i Evrope Božidarevog vremena i odličnim poznavanjem umetnosti tog perioda.

Knjiga predstavlja jedinu biografiju Božidara Karađorđevića, ali je istovremeno i koristan prilog političkoj i kulturnoj istoriji Srbije i – uprkos autorovoj skromnoj tvrdnji u uvodu – svojevrsna skica istorije starije grane Karađorđevića, kao i doprinos istoriji Anastasijevića, jedne od najbogatijih i najuticajnijih porodica u Srbiji 19. veka. Kao što piše u podnaslovu, radi se, dakle, o istorijama, ne jednoj istoriji. Čitaoci će saznati mnoge nepoznate ili malo poznate pojedinosti o Karađorđevićima, o rivalstvu dve porodične grane koje je poprimalo razmere rivalstva sa Obrenovićima (i povremeno crnogorskim Petrovićima), kako i gde su živeli i kako su se školovali Karađorđevi potomci, sve do dirljive epizode o Božidarovom starijem bratu koji se 1912, u 53. godini, vratio u Srbiju kao dobrovoljac, da bi ratovao u Balkanskim ratovima. Primljen u srpsku vojsku kao običan vojnik, Aleksija je neki oficir pomešao sa posilnim. „Nisam posilni, ja sam najstariji vojnik srpske vojske, knez Aleksije, gospodine kapetane!“, odgovorio je knez, sa smeškom. Između dva Balkanska rata se vratio u Pariz da bi se oženio – u mladosti je važio za plejboja i dugo je bio neženja – jednom bogatom Amerikankom, uprkos protivljenju kneginje Sarke, koja nije prihvatala snaju raspuštenicu, koja uz to nije bila ni aristokratskog porekla. Majra Pankherst je udajom za Aleksija prešla u pravoslavlje i postala Darija Karađorđević; zajedno sa mužem je tokom Prvog svetskog rata humanitarnim i propagandnim radom pomagala Srbiju i Srbe, i jugoslovenski pokret. (Inače, kao Majra Prat, kako se prezivao njen prethodni muž, buduća kneginja Darija je 1900. osvojila bronzanu medalju u golfu na Olimpijadi u Parizu, kao članica ekipe Sjedinjenih Američkih Država.)

Božid’art predstavlja i značajan doprinos boljem razumevanju društvenog života Pariza iz vremena ’lepe epohe’ i doprinos istoriji umetnosti ovog perioda. Profesor Pavlović se možda pomalo nepravedno smatra isključivo za pisca političke istorije; on to, naravno, jeste, ali u Božid’artu do izražaja dolazi njegova velika kultura i erudicija, njegovo odlično poznavanje ne samo kulturne, intelektualne i društvene istorije Evrope, nego i slikarstva, književnosti, muzike i filma. Ako članovi Božidareve porodice „služe samo kao kovčežić za nakit, kao pozadina nekome ko je bio u pravom smislu reči knez-zanatlija“, kako piše autor u uvodu, onda je ova fascinantna priča o Božidaru Karađorđeviću Pavlovićev nakit, među najfinijim koje je ikada izradio.

Autor predaje istoriju na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu