Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva: Najjači pritisak dolazi iz dela medija plasiraju laži o tužiocima koji im nisu po volji

To u intervjuu za Novu Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva. Ipak, smatra da onaj najjači dolazi iz dela medija koji, kako kaže, putem vrlo prizemne propagande plasiraju ne samo neproverene informacije već i čiste laži.

Ovo vam je poslednji mandat na mestu predsednika VST, šta je Vaša zaostavština?

Tačno je da mi naredne godine ističe mandat početkom aprila meseca. Želim da moj rad i iskreno angažovanje na očuvanju i jačanju javnog tužilaštva kao samostalnog pravosudnog državnog ostavi trag koji će nastaviti da osnažuje javne tužioce, i koji će ukazati put novim članovima Saveta koji dolaze. Ne umanjujući značaj svega što sam do sada postigao zajedno sa članovima Saveta, bilo da su oni iz reda javnih tužilaca, istaknutih pravnika, ili po položaju, izdvojio bih tri dostignuća. Prvo bi bila skoro potpuna transparentnost u našem radu koja je postignuta javnim prenosima sednica.

Drugo bi bio, čini mi se, istorijski najveći broj izabranih glavnih i javnih tužilaca i to samo za dve i po godine rada. Ukupno 272 nosioca. Da nije bilo opstrukcije pojedinih članova tokom 2025. godine taj broj bi bio veći za 141 glavnog i javnog tužioca. Time bi ukupan broj izabranih u ovom mandatu bio 431, što bi bilo povećanje od preko 50 odsto u odnosu na početno stanje. Iskreno žalim što se to nije desilo. Treće bi bilo donošenje u okviru godinu dana čak 18 podzakonskih akata, uključujući i one vrlo bitne kao što su vrednovanje rada tužilaca, postupak izbora, etička i disciplinska pravila. Sveukupno, smatram rad Saveta od osnivanja 2023. godine pozitivnim, sa senkom koja je bačena tokom 2025.

Zašto su izbori za VST bili istorijski?

Nedavni izbori zaista imaju jedan, pa, istorijski značaj, zbog toga što su tužioci prvi put birali svoje predstavnike u Savetu direktno, uz to imajući u vidu sve što se u javnom tužilaštvu dešavalo i dešava poslednjih godina, pa i duže. Ti izbori predstavljaju izraz volje javnih tužilaca: da li mi zaista želimo da budemo samostalni i da obavljamo naše poslove onako kako Ustav i zakoni to propisuju, ili želimo da sami doprinesemo eroziji našeg ustavnog i zakonskog položaja i da pređemo na neku, narodski rečeno, liniju manjeg otpora, gde neko drugi odlučuje za nas, a mi samo pratimo šta je taj neko drugi rekao. To bi za mene bilo porazno i predstavljalo potpunu negaciju onoga što javni tužioci trebaju i moraju biti.

Mislim da je narativ koji se plasira sa raznih strana, društvenih, političkih, ali i unutar-tužilačkih, o tome kako su ovi izbori bili izbori izmedju struja, biranje izmedju Dolovac i Stefanovića, netačan. Ovi izbori su bili izbori između očuvanja Ustava i zakona i principa samostalnog javnog tužilaštva i njihovog urušavanja i ustoličavanja komandnog jednoumlja. Rezultati su to i jasno pokazali. Kandidati koji nisu jasno ili uopšte stali iza samostalnosti su poraženi.

Dosta je nakon izbora kao argument spominjano nešto što se samo može nazvati propagandnim spinom. Navodno je 60 odsto tužilaca glasalo protiv Zagorke Dolovac, Vrhovnog tužioca. Kao što sam već rekao, za mene ovo nisu bili izbori izmedju ličnosti, već izmedju principa. A da se i tako posmatra, broj glasača koji je nakon nezapamćene kampanje pritisaka i lažnih obećanja glasao za ta dva ili tri kandidata koji nisu izabrani, se kreće oko 30 odsto od ukupno izašlih tužilaca na izbore. To bi značilo da je protiv Stefanovića glasalo ne 60 odsto, već 70 odsto tužilaca. Osim ako u glasove za Stefanovića nisu uračunati i glasovi koje je dobio kandidat ili kandidati Udruženja tužilaca, u šta duboko sumnjam da bi se ti glasovi mogli na taj način posmatrati.

Sve su jači pritisci izvršne vlasti, kako to komentarišete?

Ja sam u tužilaštvu 28. godina i imao sam prilike da prođem kroz razne društvene i političke periode. Od 1997. godine do danas zaista nikada nisam primetio ovakvu vrstu pritiska koju izvršna, bolje reći pojedinci iz izvršne i zakonodavne vlasti ka nama upućuju. No, ovde nije samo reč o političarima ili društvenim grupama. Najjači pritisak dolazi iz dela medija koji putem vrlo prizemne propagande plasiraju ne samo neproverene informacije već i čiste laži o tužilaštvima i tužiocima koji im nisu po volji. Takav rad informativnih medija ne smatram samo neetičkim već sramotnim i opasnim.

Poslanik SNS Uglješa Mrdić traži da se smanji samostalnost tužilaštva, kako to komentarišete?

Zemlje EU imaju različita ustrojstva svojih tužilaštava. Nije tačno da se u svim zemljama članicama javno tužilaštvo organizaciono nalazi u sastavu Ministarstva pravde. Ono što naši kritičari koji žele da promene zakonsko ustrojstvo srpskog tužilaštva ne kažu, to je da i u tim zemljama gde je javno tužilaštvo tehnički u organizacionim okvirima izvršne vlasti, ministar pravde ili bilo ko iz izvršne vlasti ne može izdati naređenje tužiocu kako će raditi u pojedinačnom predmetu. Niti javne tužioce bira ministar pravde ili bilo ko iz izvršne vlasti, već se i u tim sistemima oni biraju putem stručnih izbora.

Kako iz medija mogu da zaključim, poslanik Mrdić je svoju ideju promene zakona i stavljanja srpskog javnog tužilaštva pod kontrolu izvršne vlasti počeo da gradi na premisi da su krivični postupci koji se vode protiv nekih visokih bivših ili sadašnjih predstavnika izvršne vlasti nezakoniti, i da javno tužilaštvo odbija da goni prave krivce u tim predmetima. Da li su ti postupci zakoniti to će biti na sudu da odluči. Ne na poslaniku Mrdiću ili bilo kome drugom. Što još manje daje pravo bilo kome da menja zakone da bi iste upodobio pojedinačnim potrebama, a ne potrebama društva.

Dosta bure u vladajućoj stranci izazvao je put Vrhovne tužiteljke Zagorke Dolovac u Holandiju. U čemu je problem?

Vrhovni javni tužilac, gospođa Dolovac, je nedavno u Hagu, u sedištu Evrodžasta, potpisala šest međutužilačkih sporazuma o saradnji sa Generalnim tužilaštvima šest latinoameričkih zemalja, a u okviru inicijative Evrodžasta i Evropske Unije za jačanje pravosudne saradnje u suzbijanju trgovine drogom.

Zapanjen sam negativnim reakcijama. Umesto pohvale što poboljšavamo saradnju i time dodatno štitimo Srbiju i naše građane od zla droge, i gradimo saradnju sa zemljama-komšijama i Evropom, mi trpimo takve napade? Pri tome kritičari znaju, ili bi barem trebalo da znaju, da to nisu međudržavni već međuinstitucionalni sporazumi koji su bazirani upravo na međunarodnim sporazumima koje je Republika Srbija ratifkovala. Na prvom mestu na Konvenciji Ujedinjenih Nacija o borbi protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i Konvenciji Saveta Evrope o visokotehnološkom kriminalu. Za ovakve sporazume koji ne obavezuju državu ništa jer se ona već obavezala, javnom tužilaštvu ne treba saglasnost ministarstva ili vlade, jer predstavljaju tehničku razradu odredbi o saradnji već usvojenog međunarodnog ugovora, koji to i sam predviđa.

Predsednik Republike je kritikovao rad tužilaštva. Ko sve pritiska tužilaštvo?

Mi od kritike ne bežimo. I prihvatamo je. Kada je osnovana. Kada ona nije osnovana, kao što to smatram u skoro svim poslednjim slučajevima vrlo „koloritnih“ izjava predstavnika vlasti i političara na račun javnog tužilaštva i tužilaca, onda se osnovano može postaviti pitanje čemu takva kritika služi? Poboljšanju našeg rada? Sumnjam.

Ono što takve neosnovane kritike mogu proizvesti smo videli nedavno u Subotici kada je koleginici javnom tužiocu od strane kriminalaca upaljen i uništen auto. U blizini njenog doma gde su joj spavala mala deca. Mislim da svi kritičari treba da se duboko zamisle i zabrinu nad ovom činjenicom.

Napadi dolaze i sa obe strane politčkog spektra?

Podsetiću da su proteklih godinu dana opozicioni aktivisti hteli silom da uđu u novosadsko tužilaštvo i sud. Gađali su zgradu pravosudnih organa u Valjevu i naneli značajnu štetu. Ne znam šta su time hteli da postignu, da jure tužioce i sudije po hodnicima ili da nekog od njih pogode i ozlede? Sa druge strane, nedopušteno je i da oni koji su u okviru druge političke opcije smatraju da imaju pravo da prete javnim tužiocima i tužilaštvu podmetanjem bombom ili bombama, napadom na tužioce i sudije, ili da napadnu na imovinu tužioca, kao što sam već naveo. Svi ovi događaji predstavljaju direktan pokušaj uticaja na tužilački rad u određenom predmetu i donošenje tužilačke odluke po privatnoj želji. To ne samo da nije dozvoljeno, već je i krivično kažnjivo.

Koje su perspektive tužilaštva u 2026. godini?

Zavisi od ugla posmatranja. Ukoliko uspemo da očuvamo našu samostalnost, a time ustavnost i zakonitost u postupanju putem očuvanja izbornih rezultata za Visoki savet tužilaštva, i prihvatimo izmene naših organskih zakona samo na način da se njima unapredi naš rad i poboljša prava efikasnost putem bolje saradnje sa policijom i drugim državnim organima, a ne putem personalne centralizacije funkcija, onda je dobra. Ako se desi suprotno, onda mislim da će takav ishod imati vrlo značajne posledice i po samo društvo.

Šta bi doneli novi zakoni ukoliko budu usvojeni?

Na osnovu podnetih tekstova predloga se može zaključiti da je namera da se sat u potpunosti vrati unazad, ne samo pre ustavnih promena iz 2022, već i mnogo ranije. Tim izmenama se sve odredbe koje su značile unapređenje pozicije i rada javnih tužilaca poništavaju, i uvodi personalna dominacija rukovodilaca koja samo podseća na prethodno monokratsko uređenje u javnim tužilatšvima. Kažem podseća jer mi se čini da znači mnogo više. Centralizacija najznačajnijih nadležnosti kao što su organizovani kriminal, sva borba protiv korupcije, ratni zločini i visokotehnološki kriminal je ne samo nepotrebna, u suprotnosti sa evropskim preporukama, već i potencijalno opasna. Takva vrsta tužilačke moći u rukama jednog rukovodioca ne postoji nigde u zemljama demokratije i vladavine prava. Čak i u zemljama gde su Vrhovna tj. Generalna tužilaštva, a ne regionalna ili lokalna, operativna, tj. postupaju u prvom stepenu, ni kod njih takva koncentracija tužilačkih procesnih moći ne postoji.

Kakvo je Vaše mišljenje o glavnom tužiocu VJT u Beogradu, Nenadu Stefanoviću i njegovom udruženju?

Glavni tužilac Nenad Stefanović je imao dosta teških reči na moj račun i kroz saopštenja koje je davao kao glavni javni tužilac Beogradskog višeg javnog tužilaštva, kao i putem saopštenja. Čini mi se da i udruženje koje vi spominjete, a čiji je on osnivač, nije u tome zaostajalo.

Ja neću imati teške reči za njega, jer prosto smatram da iz razloga profesionalne kurtoazije takav način komunikacije među tužiocima ne treba da postoji. Udruženje sudija i tužilaca ne poznajem osim što znam da je u par navrata upravo to udruženje učestvovalo u radnim grupama Visokog saveta tužilaštva, kad smo izrađivali spomenutih 18 podzakonskih akata saveta tužilaštva. Upravo oni koji su sada predmet kritike ministra i čini se jednog člana saveta koji je glasao za njih svojevremeno.

Ne vidim problem i sukob interesa u tome da su sudije i tužioci zajedno povodom određenih stvari koje ih zajednički profesionalno brinu, ili u vezi kojih žele da budu angažovani. Nenada Stefanović je izabrala Narodna skupština naše zemlje kao i druge glavne javne tužioce koji još uvek imaju mandat iz tog perioda, kada je Narodna skupština birala sve šefove tužilaštva. Neke odluke koje dolaze iz tog javnog tužilaštva, ne sve, rađaju kod mene određeni stepen zabrinutosti u vezi zakonitosti i efikasnosti u postupanju, kako to sam zakon kaže, i mislim da te odluke jesu sa pravom predmet provera od strane disciplinskih organa Saveta.

Čini mi se da su neke od reakcija Stefanovića i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu upravo plasirane neposredno nakon pokretanja tih mehanizama kontrole nekih odluka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Mislim da ovakva situacija kakva je sada, gde tužilac Stefanović ima jedan otvoreno negativan stav i pristup prema onome što sa razlogom iskusniji i stariji tužilački organi i tužioci rade je neprimerena. Žalosno je da radimo u ovakvom unutar-tužilačkom stanju. Mogu da iskažem nadu da će ovakvo neprimereno ponašanje prestati i da ćemo kao profesionalci shvatiti da u našem slučaju lični ne može biti iznad opšteg tužilačkog i društenog interesa. A taj interes je da poštujući Ustav i zakon gonimo izvršioce krivičnih dela, bez pristrasnosti.