Brza liberalizacija finansijskih tržišta šok terapijom

ekonomije“, globalizacijski proces mora najpre postati laganiji, kako bi mogle, i činjenično, sve zemlje profitirati od globalizacije. Globalizacija ima potencijal da povisi životni standard svih nacija, ali ga istovremeno može i ugroziti. Da bi globalizacija doprinela blagostanju ona treba institucije koje bi se pobrinule da tržišta funkcionišu. A da bi se ove institucije izgradile neophodno je vreme. Koga, u pravilu, nema u zemljama u razvoju.
Međunarodne finansijske institucije, a u prvom redu MMF, redovno propisuje zemljama u razvoju „šok terapije“, koja u pravilu podrazumeva brzu liberalizaciju finansijskih i robnih tržišta. Po tom receptu, Jug bi trebao jednim udarcem sustići proces globalizacije koji je na Severu trajao desetlećima. Dakle, međunarodne ekonomske i financijske organizacije preporučuju zemljama u razvoju hitnu liberalizaciju, koja i ne znači drugo nego legitimiranje globalizacije bez zaštitnih carina, bez socijalnog osiguranja, bez stabilnog bankarskog sastava, bez funkcionirajućih regulativa finansijskog sektora.
Tako je upravo sledeći preporuke MMF-a 1995. Meksiko doživeo najdublju recesiju u istoriji zemlje, a 1997. je usledila „azijska kriza“, nakon što su tzv. azijski tigrovi početkom devedesetih u rekordnom tempu otvorili svoja finansijska tržišta. I Argentina nije činila ništa drugo do sledila uputstva MMF-a pa se početkom ovog milenijuma našla u najdubljoj finansijskoj, gospodarskoj i političkoj krizi od njenog osnivanja. Po profesoru Luzu Arnoldu, svi ti primeri i ne govore ništa drugo nego da zemlje u razvoju „moraju imati vremena da bi izgradile neophodne institucije“ kako bi se „integrisale u svetsku privredu“.
Međunarodni monetarni fond je bio i jeste najmoćniji instrument tzv. neoliberalnog koncepta globalizacije koji je jaz između Severa i Juga učinio još većim, koji je mnoge zemlje u razvoju doveo na rub propasti. Nije zato čudo što je za „antiglobaliste“ upravo MMF bio i još je uvek „neprijatelj broj jedan“. No, dolaskom na čelo ove institucije Horsta Kelera, pre nego što će postati nemački predsednik, nešto se promenilo. On se nije ustručavao reći kako je „perverzno“ da se zemljama u razvoju godinama naređivalo otvaranje njihovih tržišta dok su zapadne zemlje svoja tržišta opasali i carinama i subvencijama, učinivši od njih teško osvojive tvrđave. Ove ideje je najvećim delom preuzela tokom nemačkog predsedavanja G-8 u 2007. i nemački kancelar Angela Merkel. Ona voli, inače, da govori o „pravičnoj globalizaciji“, ako je takvo što uopšte moguće.
Smelo bi se reći da gotovo niko od antiglobalista nije protiv globalizacije u načelu, pogotovo protiv maksime – „misli globalno, radi lokalno“, što je suština i „političke moderne“, ali su antiglobalistički orijentisani, u pravilu obrazovani i samosvesni ljudi spoznali da je koncept „neoliberalne globalizacije“ neodrživ. Suštinu „zahteva vremena“ jezgrovito je sažeo antiglobalizacijski pokret „ATTAC“ u temeljnu parolu – „Za solidarno svetsko gospodarstvo, a protiv neoliberalne globalizacije“!
ATTAC „povezuje ljude i organizacije koje se bore za socijalnu i ekološku pravednost u procesu globalizacije“. Danas „ATTAC“ broji više stotina hiljada članova samo u 30 zapadnih zemalja i najvažniji je deo „svetskog pokreta protiv neoliberalne globalizacije“, tako barem njegovi izuzetno obrazovani članovi govore o sebi.
Antiglobalistički pokret stasava isuviše lagano u istinski svetski pokret za pravičnije uređeni svet, oseća se i insuficijencija ideja za odlučniji pritisak na vlade bogatih zemalja i njihove međunarodne instrumente, a preti mu i opasnost da njegov pritisak bude amortizovan „na mangupski način“ od strane „zlih multinacija“.
Možda će „antiglobalistima“ u traženju adekvatne strategije pomoći upravo jedan od do juče tipičnih „globalista“, već pomenuti Jozef Stiglic, koji postaje sve više „logom“ antiglobalizacijskog pokreta. Snaga njegove kritike aktuelne globalizacije je, pak, u uravnoteženosti, u objektivnoj analizi kako situacije u zemljama u razvoju, koje često nisu u stanju upravljati niti s „poklonjenim novcem“, tako isto i u hirurški preciznim sudovima politike „davatelja novca“, bogatih zemalja i posebno MMF, koji je u mnogim zemljama odigrao pogubnu ulogu na njihovom putu u beznađe. Ko je kriv za ovu nevolju, pita se Stiglic, koji i dalje veruje u moć „globalnog tržišta“, jer od njega bi koristi morali imati i siromašni i bogati. Nije kriva ideja „globalnog tržišta“ za aktuelnu svetsku nevolju, ukazuje Stiglic, „nego način njenog provođenja“. Ne čini globalizacija ljude siromašnijim, nego „boljševička strategija“ onih koji upravljaju procesom globalizacije, zaključuje Stiglic. Glavnog uzročnika za aktuelnu katastrofu mnogih zemalja u razvoju (i u tranziciji) vidi Stiglic u politici MMF, koji zaduženim državama uslovljava kredite sa posve određenom politikom, uglavnom bolnom, koja u pravilu završava u još većoj zaduženosti ili bankrotu. Pri tom on kritikuje praksu MMF-a u propisivanju „šok terapije“ za zemlje u krizi, koja se svodi na rigorozne mere štednje, a na uštrb vitalnih funkcija društva, te na fleksibilizaciju i liberalizaciju tržišta.
Nema jednostavnih recepata za izlaz iz ćorsokaka u kojem se nalazi polovina čovečanstva, pa ipak, u zemljama u razvoju, savetuje Stiglic, države moraju finansijski podržati mlada industrijska poduzeća i štititi ih putem carina od inostrane konkurencije, sve dok nisu postala konkurentno sposobna. Naravno, da se radi o protekcionizmu, ali nijedna „zemlja blagostanja“ nije do blagostanja došla drugim putem. Uostalom, šta je značila Bušova politika specijalnih carina za zaštitu američke industrije čelika, zbog kojih je, maltene, nedavno izbio američko-evropski trgovinski rat? I s tim u vezi, nije li poslednji „američki protekcionizam“ samo logičan izraz novog američkog unilateralizma u svetskoj politici? A i globalizacija može biti samo reč, ona nije „prirodan proces“ i možemo doživeti njen kraj ako to moćni budu želeli ili ako budu prisiljeni da se svi zatvore u „vlastiti protekcionizam“.
Uprkos svim pričama o „svetskoj vladi“ i „pravičnoj preraspodeli“ posledice neoliberalnog koncepta uređenja sveta postaju svakim danom vidljivije ne samo u zemljama „trećeg sveta“, nego i u zapadnim zemljama, pa i u zemlji kakva je SR Nemačka, koja je sve do juče bila ponosna na njen „socijalno-tržišni model“. Od njega, kao i od „države blagostanja“ u SR Nemačkoj je za samo jednu deceniju ostalo vrlo malo, pa je i ova zemlja postala maćeha za makar njenih 10 miliona, dok daljnjim milionima njenih građana preti do 2020. ispadanje iz zone „srednjeg sloja“ i put bez povratka u pravcu „donjeg sloja“, nalaz je čuvene Mekinski studije iz 2007. Razlog za to su primarno sve niže stope rasta, koje nisu dovoljne da bi se dugoročno održao nivo blagostanja na sadašnjem nivou, zbog čega će se do 2020. ravno 10 miliona ljudi manje ubrajati u „srednji sloj“ u odnosu na početak 1990-ih godina prošlog veka. Tada bi i definitivno manje od 50 odsto Nemaca još imalo primanja „u srednjoj oblasti“, dok sada takva primanja uživa još 54 odsto stanovništva.
Inače, ovde se ne radi o nekim naročito visokim kriterijima, niti je srednji sloj u ovom kontekstu identičan s onim sociološkim pojmom pod kojim se misli sređena i dobro situirana građanska obitelj. Ovde se pod njim misle posve prozaičnije stvari, imate redovna primanja dovoljna za normalno funkcionisanje, ali bez nekog posebnog luksuza. Srednjem sloju, po definiciji Mekinski studije, naime, pripadaju svi oni koji primaju 70 odsto do 150 odsto prosečnog dohotka. Do sličnih spoznaja došla je i jedna druga, paralelna studija Nemačkog instituta za privredna istraživanja (DIW) iz Berlina. Prema njenim nalazima, već u 2000. samo 62 odsto Nemaca pripadalo je srednjem sloju. U međuvremenu se njihov broj smanjio na samo 54 odsto. n