Buđav lebac

Jedan od prvih „izuma“ ranih devedesetih bio je nekakav oklopni voz iz pokojne Republike Srpske Krajine pred kojim je početkom rata stajao ushićeni ratni reporter TV Beograd i čudio se neverovatnim performansama onoga što samo Srbin može da smisli, iliti izmisli: „Voz se može pojaviti bilo gde i u bilo koje vreme, čak i tamo gde nema pruge!“

Taj period novije istorije okončan je pre 14 godina ne baš svečanim dočekom stotina hiljada Srba na graničnim prelazima. Kasnije je ta nacionalna taktika postala tradicionalna. Na dočecima je bilo sve više ljudi, posebno onih koji dolaze, ali je tek zlato na evropskom prvenstvu za košarkaše u Atini, kada su hrvatski reprezentativci napustili ceremoniju dodele medalja pred intoniranje „Hej Sloveni“, ukazao na mogućnost da tajna oružja u Srba ne moraju imati cev, obarač i kundak, da izvini Jasna Šekarić, već samo ironični poziv: „Planeto, nastavi da treniraš“. Nacija je s malim zakašnjenjem shvatila magičnu moć lopte koju na opštu žalost nije smislio Tesla, autor nikada viđenog „srpskog tajnog oružja“, ali izumitelj mora da je bio neki Srbenda iz neolita.

Dočeci sportista imali su u početku duboko političku konotaciju. Bilo je poželjno tim povodom razlupati nečiju ambasadu, jal bratsku grčku, jal sestrinsku hrvatsku, ili neku usputnu, tražeči litvansku, zavisno ko nam se zamerio u „šesnaestercu“, telegrami „svih struktura“ podrške našem sportu nikad jačem no pod sankcijama čitani su do 28. minuta dnevnika, negde pred momenat kada je javljano da je, recimo, pao Knin, sportski komentatori su trijumf u rukometu opisivali kao „osvetu za našu nejač“, bilo je vrlo bitno da li će se sportisti popeti na balkon opozicione Skupštine grada, ili će ih preoteti jedna od dve vlade noću, mučki, s leđa, ekspresno postavljenoj bini ispred Savezne skupštine.

„Kad nas je primio Slobodan Milošević, jedan njegov ministar nam je čestitao na uspehu i rekao da žali što kao nagradu ne mogu da nam dodele kuće. Ja sam mu rekao da ne bismo imali ništa protiv stanova…“- sećao se tog perioda Miroslav Muta Nikolić, košarkaški trener, koji, treba li primetiti, nije dobio ni kvadratni metar, pošto se u to vreme stambena pitanja rešavala apsolutnim šampionima sveta u skakanju na glavu u prazan bazen i višestrukim prvacima u plivanju po mutnim vodama. Stan je tako dobio naš poznati skakač s motkom Tomislav Nikolić, četvorosoban. A stan je dobila i njegova lična motka s donjom uzdrhtalom usnom. Trosoban.

Istina, Slobodan Milošević se nikada u životu nije bavio sportom, od stvarčica nalik medaljama oko vrata okačio je nekoliko prepoznatljivih kravata, jednom mu se oko vrata okačila i prepoznatljiva supruga kad se vratio iz Dejtona, pa su prijemi sportista za njegovog vakta ličili na parastos poginulima u „Oluji“. Poređali bi se košarkaši, odbojkaški ili već neki drugi u red, s izrazom lica ko da su nagovorili srednjeg blokera da mu „drži uši“ na kolektivnoj fotografiji, Sloba bi im srdačno protresao ruku kao da je ugledao Lukašenka glavom i bradom, popili bi po šampanjac, sok ili prvijenac. Onda bi oni otišli svojim poslom. A Sloba je ostajao. Svojim poslom.

Koštunica se, hm, nije bavio ničim naročito, glupo je bilo pitati ga da li se pride bavio i sportom, jednom je vaterpolistima čestitao evropsku titulu rečima: „Ostaće zabeleženo da nijedna reprezentacija nije zlato osvojila na ovako ubedljiv način“. Srbija je tada u finalu pobedila Mađarsku ubedljivim rezultatom 9:8. Šta li bi tek izjavio da su pobedili 22:9?

Boris Tadić je već sportski tip. Tokom masovne tuče navijača na kraju finala evropskog vaterpolo prvenstva Srbija – Hrvatska u Kranju pre šest godina bio je ministar odbrane, i „zločesti“ Hrvati su imali utisak da je središte opšte makljaže oko otvorenog bazena na žestini dobijalo otprilike u blizini VIP lože, gde je jedan prosedi Dorćolac s ožiljcima na bradi, oku i glavi, branio odstupnicu ministru spoljnih poslova Goranu Svilanoviću. Koji je na kraju obučen skočio u bazen. I plivao po sredini.

Dva dana kasnije, novinari su hteli da pitaju ministra odbrane kako se sve to odigralo, ali on nije mogao da govori. „Malo sam promukao“ – rekao je mešavinom šapata, tišine i ničega, što je izazvalo sumnju da je koji dan ranije pevao, mnogo pevao, užasno mnogo pevao, ili pojeo pet porodičnih pakovanja sladoleda zaredom. Sedeći u frižideru.

Isti taj Boris Tadić, nepromukao, dočekao je prošle nedelje dve reprezentacije i dva plivača sa kilom zlata oko vrata, ličili su na prvu postavu nacionalnih junaka devedesetih, samo se ta bižuterija u to vreme zvala – kajle. Brate. Dobujući košarkaškom loptom po parketu zdanja na Andrićevom vencu Tadić je ostavio utisak da je u međuvremenu postao predsednik Srbije, zahvaljujući malo i činjenici da je i izvesnog Vladu Divca „odrao“ u basketu tokom jedne rezultatski sumnjive „utakmice“ tokom predizborne kampanje na Adi Ciganliji, na košarkaškom terenu u čijoj okolini je sahranjen rahmetli Draža. Sutradan je sa parastosa poginulima u „Oluji“ otrčao direktno na useljenje Milorada Čavića. Nije uselio anonimnog autora „kninske oklopnjače“ koja ide po pruzi, van pruge, pored pruge i oko pruge, već momka koji zna dobro da pliva. Pih, junaka, al’ da l’ zna da pliva i pored bazena, ko onaj naš voz?

Nađa Higl, opet, dočekana je u rodnom Pančevu uz zvuke melodije „Buđav lebac“, njene omiljene, arije posvećene pojačanoj ishrani svetskog šampiona u prsnom plivanju na 200 metara. Buđav lebac je metafora, nešto kao – koliko bi građana Srbije znalo da pliva da neko nije izmislio onaj voz koji ume i da roni. Liči da su se stvari vratile na pravo mesto. Počeli smo u avgustu i da pobeđujemo supertajnim receptima, što individualno, što kolektivno, i bez konduktera, mašinovođe i otpravnika, samo da voz nikada više ne nastavi preko neke tamo livade. Gde nema šina.