Četiristo metara nade u nemoguće

Jevremović „Pozorište kao stvaranje sveta“, izdanje Instituta za pozorište, film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti, 2008. godine. Sa radija, koji se takođe nalazi na stolu, dopiru reči političara i bankara: „dodaćemo još novca , likvidnost je ključna, recesija nije registrovana u Srbiji… Sedamdeset trogodišnji Austrijanac iz Anštetea priznao incest kao i držanje vlastite ćerke u kućnom pritvoru 24 godine. Opstrukcija rekonstrukcije Narodnog muzeja… Internet parkovi, nova emisija na TV … Sneg za vikend…..

Uzimam „Politiku Zip“ , čitam.“Oba aktera su zajedno pili pivo i posle tri ture J. je počeo da rukama bije M. i da ga šamara, a po tvrdnjama prisutnih udarao mu je glavom o zid i po njoj ga udario pivskom flašom. Niko od gostiju nije reagovao a M. koji je dobio batine platio je račun za sve što su J. i M. popili i mirno se uputio u mrak. Ubrzo se M. vratio u lokal noseći u levoj ruci pištolj koji je, kako se priča, doneo kao trofej sa ratišta. Bez razmišljanja je pucao u J. Ovaj je podlegao povredama, a M. se sam prijavio policiji. Svi u mestu S. za ubijenog J. kažu da u suštini nije bio loš čovek, ali da je pijan uvek pravio probleme, navodno svojevremeno je pijan učestvovao u saobraćajnoj nesreći u kojoj je pregazio pešaka, ali za to nije odgovarao“.

Osećam umor. Izrazit.

Nikola Jevreinov, veliki ruski pozorišni reditelj šapuće mi na uho: „Ne osećate se dobro. Osećate se uništenim, lice vam je bledo, probudili ste se i ustali bezvoljni i nervozni. Umorni ste, kaže vam lekar potreban vam je odmor, Putovanje bi vam prijalo. Sledite ovaj savet. Putujte. Vraćate se s puta, mnogo ste bolje. Putovanjem, ostavili ste iza sebe sve stvari prema kojima više niste bili u stanju da zauzmete promišljeno promatrački stav. Na putovanju sva nepoznata lica, drugačija odela, različiti jezici, različite geste – zar se ne nameću vašoj pažnji kao jedna čisto pozorišna pojava.“

Jevreinov, osećajnošću velikog pozorišnog reditelja, govori mi da je ozdravljenje putniku donela pre svega magija pozorišta, a ne samo more, planine, putovanje…

Ostavljam novine, utišavam radio, gasim mobilni telefon. Oslanjam se na knjigu Zorice Jevremović„ Pozorište kao stvaranje sveta“. Zorica govori o jednom posebnom trenutku za nju i za ljude sa kojima sarađuje. O jednom posebnom trenutku i jednoj retkoj pozorišnoj praksi u kojoj se ostvaruje suština pozorišta. Ovaj trenutak Z . Jevremovićostvarila je u psihijatrijskoj klinici „Dr Laza Lazarević“ u Beogradu, u periodu 1993. do 1995 godine. Namerno kažem trenutak jer se u knjizi Z. Jevremović, javlja partitura ljudskih impulsa i reagovanja, psihički proces izazvan telesnim i glasovnim reakcijama ljudskog bića – a to jeste trenutak suštine pozorišta.

Gospodin Orhan Pamuk otvara stranu svog romana i govori mi: „Aristotel u svojoj Fizici pravi razliku između pojedinačnih trenutaka koje naziva sada i Vremena. Pojedinačni trenuci su baš kao i Aristotelovi atomi, nešto nedeljivo. A vreme je linija koja objedinjuje te nedeljive trenutke.“

Knjiga Zorice Jevremovićgovori o vremenu 1994, 1995, ali ona govori pre svega o pojedinačnim trenucima. Vreme je bilo vreme „ fanfara i heklera,“ ali se Zorica Jevremović, kao pozorišni stvaralac okreće pojedinačnom trenutku koji gradi zajedno sa pacijentima psihijatrijske bolnice „Dr Laza Lazarević“, sa ljudima sa dijagnozom, sa osobljem bolnice, sa prijateljima, sa decom iz komšiluka, sa rođacima rekonvalescenata. I zato, bez obzira na vreme, 1993, 1994, 1995 čini mi se da u posebnom trenutku stvaranja i trajanja „Džepnog pozorišta M“ u psihijatrijskoj bolnici „Dr. Laza Lazarević“, Zorica Jevremović, govoreći i dokumentujući jednu pozorišnu praksu govori i dokumentuje postojanje živoga života koji se toliko razlikovao od vremena u kome je nastao.

Hajdeger kaže: „Valjanost jedne misli nije u onome šta ona kaže, veću onome što ostavlja neizrečeno, a ipak ga osvetljava nagoveštavajući ga na način koji nije svojstven iskazivanju.

Šta kaže Zorica Jevremoviću svojoj knjizi „Pozorište kao stvaranje sveta“, a šta ostavlja neizrečeno? Pre svega dramaturg i reditelj Zorica Jevremovićdokumentuje svoju pozorišnu praksu. Dokumentovanje jedne pozorišne prakse značajan je postupak, u našem teatarskom životu na žalost veoma redak. Svetsko pozorište razvijalo se uz razvoj rediteljske prakse koja je bivala zabeležena. Setimo se „Sistema“ Stanislavskog, setimo se njegovih knjiga koje opisuju kako je nastala određena predstava , setimo se knjiga Bertolda Brehta, rediteljskih knjiga Boba Vilsona, setimo se da ovo pisanje o određenoj pozorišnoj praksi jeste značajan impuls za svaku sledeću, pa i suprotnu pozorišnu praksu i estetiku.

Zorica Jevremovićnam kroz knjigu „Pozorište kao stvaranje sveta“ pruža jednostavan pogled na jednu pozorišnu praksu i jedan uzbudljiv i živ pozorišni život. Posle perioda u kome posećuje dnevnu bolnicu psihijatrijske bolnice „Laza Lazarević“ (1992 -1993), Jevremovićeva se 1994. odlučuje da stvori pozorište sa pacijentima ove bolnice. „Džepno pozorište M“, i/Ili kako ga ona definiše po vrsti „pozorište kvarta“.

U vremenu raspada i izgona života, Zorica Jevremovićgradi i traga za životom. Ona poput Alise iza ogledala, ulazi u različita odeljenja, radeći sa ovim ljudima različite projekte kao što su „Mi smo ludisti, hajde da se igramo“ (programski performans), Bajka Bluz, (melokomedija), Otvaranje restorana Viktorija, (odeljenjski performans), Kraljica noći (bajka), Ulična predstava“Put u Nemoguće ili potraga za boginjom Klio“, stigla je do generalne probe ali je premijera zabranjena oktobra 1995. Zorica Jevremovićopisuje praksu stvaranja ovog svog „pozorišta kvarta“. Ona u knjizi pruža detaljan uvid u tekstove svih performansa, predstava, predočena nam je i podela svakog od izvođenja sa svim učesnicima, izgled scenografije, fotografija maski, fotografija kostima.

Jevremovićeva nas obaveštava o akcijama i radnjama koje ostvaruje“Džepno pozorište M“ psihijatrijske bolnice „Dr Laza Lazarević“ – otvaranje pokretne biblioteke, zidne novine, radionički rad u kojima se polaznicima pružaju impulsi i tehnike – radionica skladnog pokreta, radionica lepog govora, radionica zvuka, likovna radionica, novinarska radionica, upoznajemo i radionicu snova koju pohađa po prvi put , reditelj i osnivačpozorišta „Džepno pozorište M“. Ovim nam ona govori da suština pozorišta nije samo u određenoj predstavi, projektu veću menjanju jednog sveta.

Z. Jevremovićo svom pozorišnom radu kaže: „Raditi sa ljudima koji ne umeju da komuniciraju sa stvarnošću, koji odlaze u neku drugu paralelnu stvarnost, da bi preživeli prvu, praviti pozorišni ansambl, raditi umetničke radionice sa pacijentima i rekonvalescentima, zajedno sa decom nije ništa drugo do stvarati nešto iz ničega.“

Džepno pozorište M, nastaje u psihijatrijskoj bolnici. Kroz svoje predstave ono gradi živu vezu među ljudima, vezu ljubavi za razliku od nepostojanja takvih veza u stvarnosti vremena 1994-95. u gradu, u Srbiji. Pratimo i poslednji projekat – ulično pozorište „Put u nemoguće ili potraga za boginjom Klio“, kada je „Džepno pozorište M“ bilo u mogućnosti da napravi prve korake van bolničkog kruga i ostvari 400 metara nade u moguće, ikada jedno „pozorište kvarta“ krene u grad i državu – da ih osvoji i promeni… Premijera biva zabranjena i tu „Džepno pozorište M“ zastaje. Samo zastaje.

Ali postoji još nešto u ovoj knjizi. Ova knjiga ne opisuje samo jednu živu pozorišnu praksu, partituru radnji , većnam pokazuje putem svojih eksponata i susreta svojih učesnika kako se stiže do nečega iz ničega, što i jeste najveća tajna kako se stvara život. koji jeste suština pozorišta. I kako je važna i veličanstvena partitura ljudskih impulsa i reagovanja, kako je snažan psihički proces izazvan telesnim i glasovnim reakcijama ljudskog bića.

Ova knjiga Zorice Jevremović jeste knjiga iskazivanja trenutka suštinske pozorišne prakse ali još više ili po najviše ona osvetljava i nagoveštava najveće tajne pozorišta – slučajan i neočekivan susret dva čoveka koji menja svet.

Ova knjiga, poput „Muzeja nevinosti“ Orhana Pamuka, jeste postavka i izložba jednog trenutka velike ljubavi, pažnje i posvećenosti, i velikog ponosa i poštovanja života, i to onog malog a suštinskog, onog koji nije akter pisanih javnih istorija sveta, ali koji ima mogućnost da gradi tajnu istoriju sveta. Pogledajte „Folije iz paklica cigareta u kutiji šibica“ i upoznaćete dejstva svitaca u letnjem predvečerju u većsumračnoj dolini, ući ćete kroz bušni krov do srca kuće, osetićete dobrovoljan dodir dva tela pri stvaranju predstave – bliskost slična Mikelanđelovoj fresci „Stvaranje Adama“- pružena ruka Boga ka pruženoj ruci Adama.

Danas, kada je nemoguće posetiti Narodni Muzej jer se on sprema za adaptaciju, kada je nemoguće posetiti Muzej savremene umetnosti jer se on renovira… otvorite knjigu Zorice Jevremović„Pozorište kao stvaranje sveta“ i posetite „Džepno pozorište M“, pozorište kvarta – ono će vam svakoga trenutka prikazati sve svoje predstave, sa posebnim zadovoljstvom onu poslednju, zabranjenu… 400 metara nade u nemoguće.