Copy paste era

Četvrtak, 11. decembar

Ovih dana prekucavam sa audio traka predavanja onih učesnika koji su od kraja septembra do početka novembra ove godine, u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ govorili o Vojinu Matiću – profesoru univerziteta, psihijatru, psihoterapeutu, piscu, slikaru, prevodiocu…

Kao ličnost specifičnog formata u našoj akademskoj zajednici, uvrstili smo ga među „Legende Beogradskog univerziteta“ . Program je podrazumevao izložbu, katalog izložbe i sedam večeri na kojima su ga se kolege i prijatelji sećali i osvetljavali sve dimenzije njegovog rada. Govorili su akademici, profesori univerziteta, trening analitičari, pisci, istaknuti stvaraoci. ..njih dvadesetak. Da ih slušaju – dolazili su profesori, psiholozi, lekari, arhitekti, pisci, reditelji, slikari, prevodioci, muzikolozi, studenti različitih fakulteta – sa velikom posvećenošću . Mnogi od njih nisu propuštali nijedno veče. Jedan posetilac reče da se oseća kao da dolazi „u neku mentalnu banju izolovanu od uboge svakodnevice“. Tako se prethodno dolazilo i na Radomira Lukića, Deroka, Klajna, Čajkanovića, koje smo između ostalih, predstavljali na isti način kroz ovaj projekat.

Pisanje novije istorije našeg najstarijeg Univerziteta kroz biografije njegovih istaknutih pojedinaca i popularizacija nauke – namera je koja stoji iza pomenutog programa.

Pre tri godine, kada je objavljen prvi Zbornik sa tekstovima izlaganja o prve četiri „legende“, Ministarstvo za nauku je potpisnika ovih redova pozvalo da kao autor projekta konkuriše kod njih za materijalnu podršku nastavku realizacije ovog vida popularizacije nauke. Nisu se predomislili. Redovno daju namenska sredstva, što bi moglo da olakšava ovaj inače zahtevan posao. Ali ta sredstva se ne troše uvek za ono čemu su namenjena, pa često nedostaju za stavke poput skidanja predavanja sa audio traka. Rukovodstvo kaže „potrošeno za druge izložbe“. Nije to po zakonu ali, ko te pita. Kod nas je tako. Nije to jedina nezakonitost.

Zahvaljujući baš ovom poslu koji poslednjih godina radim u svojoj biblioteci, doznala sam sa trideset tri godine službe, šta i de facto recimo označava reč mobing i kako društvo gleda na fenomen koji ona označava. Od najviših organa Univerziteta svi znaju sve, već godinama, ali od žrtve okreću glavu – po onoj staroj „kome šteta tome i sramota“.

Petak, 12 decembar

Istražujući ličnu i profesionalnu biografiju Vojina Matića i radeći bibliorafiju njegovih radova i radova o njemu, naišla sam na ozbiljnu studiju Zorice Jevremović iz 1988. godine, koja govori o Matićevoj do tada neobjavljenoj i neizvedenoj drami Slepo doba, visoko vrednujući stavove koje on afirmiše u njoj. Pokušaji da za planiranu izložbu pronađem i taj rukopis, nisu urodili plodom. U Katalogu izložbe sam sa žaljenjem navela da se o drami može steći samo ovlašan utisak na osnovu motoa koji je prethodio tekstu Z. Jevremović, a citat je iz te drame. Međutim, kopkala me je ta stvar i nastavila sam da tragam. U razgovoru sa dr Martom Frajnd, koja je iz rukopisne zaostavštine Todora Manojlovića priredila za štampu njegove drame, doznala sam zanimljivu priču. Među Manojlovićevim dramskim rukopisima ona je pronašla jednu dramu pod naslovom „Slepo doba“, koja nije nosila njegov autorski pečat, ali su se na njoj nalazile ispravke pisane njegovim rukopisom. Dr Frajnd je odlomak iz te drame dala da se štampa u zrenjaninskom časopisu Ulaznica. Kada je 1992. g. izašao broj, javio joj se prof. Matić i rekao da to nije Manojlovićeva već njegova drama koju je on davno poslao svom prijatelju na mišljenje. Dakle, nije fantom. Stavili smo na izložbu tu „Ulaznicu“ sa odlomkom štampanim pod tuđim imenom. I dok je izložba uveliko trajala, jednoga dana je došao prijatelj prof. Matića, psiholog Stanko Ivandić, koji je pročitao u Katalogu izložbe lament nad zaturenim rukopisom drame „Slepo doba“. Kako je on takođe bio dobio od Matića dramu na čitanje, sada je doneo da je stavimo na izložbu.

Čar traganja je ogromna a tek pronalaženja! Sada pišem tekst o tome, naravno za zrenjaninsku „Ulaznicu“.

Subota, 13. decembar

Došli su mi prijatelji iz inostranstva. Razmišljam gde da ih odvedem. Narodni muzej već godinama ne radi. Galerija fresaka (sem dve prostorije) ne radi od bombardovanja a biće da joj preti i zatvaranje. Narodna biblioteka Srbije evo već drugu godinu za korisnike nije u funkciji sem izuzetno. Na raspolaganju je još poneka kafana.

Narod smo koji se ponosi svojom izraženom nacionalnom svešću, a ključne institucije nacionalne kulture smo zanemarili. Ravnodušje nas je preplavilo. Nisu nam potrebni neprijatelji sa strane, sami ćemo mi to.

Nedelja, 14. decembar

Tražeći neke podatke na Internetu ušla sam na sajt projekta RASTKO u čijem impresumu pored ostalog piše:“Elektronska biblioteka srpske kulture. Neprofitni i nezavisni izdavački i kulturni poduhvat posvećen srpskoj umetnosti, tradiciji i naukama. Predsednik poduhvata Zoran Stefanović. Projekat Rastko Beograd -Matično središte, osnovan septembra 1997. Upravnik Dejan Ajdačić“.

Iako se pozivaju na načelo «skrupuloznosti» rade obrnuto.

U odeljku Srpska fantastika u okviru književnosti naiđoh na sledeći tekst. Svetozar M. Ignjačević: Između prošlosti i budućnosti. Pre teksta koji sledi, iza ovog naslova stoji: „Ljubaznošću prof. dr Svetozara M. Ignjačevića, dobili smo njegovu dozvolu da na ovaj sajt postavimo jedno, i to pretposlednje poglavlje njegove vrlo zapažene knjige Zemlja čuda u izlomljenom ogledalu objavljene u Beogradu, kod izdavača DBR, ćirilicom, 1994. godine“ a zatim.“Na Rastku objavljeno: 2007-12-21“

Na moju žalost i žalost naše dece, Svetozar M. Ignjačević nije među nama od aprila 2002. a do tog trenutka sasvim sigurno takvu dozvolu nije dao. Da li „aktuelna društvena skrupuloznost“ u eri copy paste-a smatra copyright natruhom nekih prevaziđenih vremena?

Ponedeljak, 15. decembar

Razgovarala sam sa prijateljima o „načelima poduhvata Rastko“. Čujem da su isto tako i dela Stanislava Vinavera, bez traženja saglasnosti od naslednika, grubo i bez skrupula, stavljena na pomenuti sajt.

Ovim poduhvatom rukovode ljudi koji dobro znaju šte je intelektualna svojina ali, danas je javna reč na rasprodaji. Može se saopštiti i najstrašnija istina sa nizom argumenata, ništa se neće dogoditi. Niti će se uznemiriti oni koji su nadležni da suzbijaju nezakonitosti niti oni koji ih proizvode. Opet će biti najkrivlji oni koji na nezakonitosti ukazuju. Kao da svojim pozivom na red guše umetničke slobode.

Utorak, 16. decembar

U svekolikoj orvelovštini kojom smo sapeti, svakako da je jezik najpre stradao. Kako benigno sada izgleda reč „zaživeti“ kojoj smo se pre četvrt veka rugali kao paradigmi samoupravno-socijalističkog novogovora u poređenju sa „kulirati“, „tripovati“, „hejtovati“… Prvopomenuta je nova izvedenica iz našeg jezika a potonje su posrbljene pozajmljenice koje su nam sparušile jezik, dovele ga do prosjačkog štapa pošto svaka od tih reči pokriva čitavu lepezu stanja, osećanja ili radnji. No ima nešto još gore što se dešava sa jezikom, a pre njega sa mišlju. To su bukvalni prevodi koji se u najpresnijoj varijanti presađuju kako u jezik tako i u život.

Naime, čitav niz institucija na svoje sajtove kao samoodređenje stavlja pojmove Misija, Vizija i Poslanstvo (pišu ih često velikim slovima?) sa uverenjem da je to finija varijanta za funkciju, ciljeve i zadatke. Tako, bez misije a ni bez vizije nisu ostali: Soko Štark, JKP Čistoća Novi Sad, Parking servis Niš, Zorka Pharma, Kosovske željeznice, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“, „Narodna biblioteka Srbije“… Duhu našeg jezika blisko je da misionar ima misiju, a vizionar viziju. Oni su retke pojave u svakom narodu i zaslužuju posebno poštovanje sem ako su „se utripovali“ pa izazivaju podsmeh okoline. Poslanstva, pak, jesu institucije koje jednu zemlju predstavljaju u drugim stranim zemljama. Tako bi trebalo da bude ukoliko izgubimo iz vida da su danas ovde najsavremeniji pisac Jovan Sterija Popović, najaktuelniji vrednosni sistem „miko fo“ sistem, a najplemenitiji i najžilaviji cvet tikva.

Sreda 17. decembar

Danas mesim kolače. U petak mi je slava – Sveti Nikola. Divna prilika da nam se okupe prijatelji. Sem porodice, to je najvrednije što se u životu može steći.

Autorka je bibliotekar savetnik Univezitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu