Crveni trotinet je bio pravi izbor

 Lekcije mi zvuče zvonko i uverljivo, verovatno zbog toga što sam prilično ubeđen u sve što tom prilikom govorim. Dokaze za to pronašao sam pretresajući po uspomenama iz vremena kada sam imao ozbiljan manjak godina. Shvatio sam da se sve što danas sa radošću radim začelo onda kada se obično sve i začinje, samo što se ti trenuci stvaranja klica često u bezglavoj trci sa vremenom olako zagube.

*

Pet šestina dosadašnjeg života živim u dvomilionskom Beogradu, sve svetlijoj i većoj prestonici. U jedno sam siguran – imao sam veliku sreću što sam najranije detinjstvo, taj nesumnjivo najvažniji period u svačijem životu, proveo u malom gradu – Gornjem Milanovcu, u to vreme širom zajedničke države Južnih Slovena poznatom kao prestonica eurokrema, samolepljivih sličica i Diznijevih stripova.

Samo hiljadu metara od moje zgrade (a tada mi se to rastojanje činilo veličanstveno dalekim) nalazila se velika šuma koju smo, iz nekih davno zagubljenih razloga, zvali Park. Bila je to strma, prostrana zajednica samoniklog drveća, paprati i malih šumskih životinja. Strmina se završavala lučnom prirodnom granicom – čistim, prijatno žubornim potokom, punim riba, žaba, rakova i vodenih zmija. Živopisni potok bio je svojevrsni Rubikon.

**

Iza potoka bila je zabranjena zona – Ciletova livada. Čovek umilnog nadimka bio je krupan, nervozan starac koji se nije odvajao od vila za seno i neobjašnjivo poletno nas je gonio kada bi se usudili da zagazimo po njegovom mirisnom i šarenom, zbog stroge zabrane još mirisnijem i šarenijem, pašnjaku. Svi su ga zvali Cile Četnik, što njegovoj pojavi početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka u Srbiji nije davalo preterano milozvučan prizvuk, a nama je ulivao dodatnu dozu jeze na ionako spektakularno iskustvo zdušno progonjenih jedinki. Tek kad bi bežeći preskočili potok, i to u sumanutom, obilno kvasećem troskoku, i našli se pod gustim krošnjama šume, bivali bismo bezbedni, lišeni dometa Ciletovog pretećeg trozupca, koji su samo neupućeni vilama zvali. Nije ni čudo što i danas neprimereno često bežim u šume.

Zašto nas je jurio? Šta deca mogu da naude prostranim livadama, koje bi mogle da nahrane krda izgladnelih bizona, i još da pretekne za pristojnu užinu tokom poslovično masovne seobe gnuova? Pa zašto nas je, zaboga, sa onakvim žarom ganjao, i to trčeći nezamislivo brzo za staračke godine i rasklimatane kukove, uterujući nam izbezumljujući strah u nevelike kosti? Što više godina prolazi, sve sam sigurniji da nas je progonio iz istih razloga zbog kojih smo i mi hrlili na tu livadu – bilo mu je do igre.

Mnogo godina kasnije, shvatio sam da je Cile bio jedna od najdragocenijih figura mog detinjstva – on je bio neodoljiva, stvarna i prisutna mešavina svih izmaštanih zlih likova – Kekecovog neprijatelja Bedanca, najpoznatijeg srpskog vampira Save Savanovića, bunovnog Baš Čelika i ostalih bez kojih bajke ne bi bile to što jesu. Ma, ne bi ni postojale. Baš u tome je stvar – Cile je bio onaj sa drugog kraja klackalice, bez kojeg nema prave, istinske igre. Hvala ti, Cile, jer da tebe nije bilo, nisam siguran da li bih danas umeo da napišem uzbudljivu i napetu priču. A umem. Živim od toga.

***

Najživopisniji opisi, najupečatljiviji likovi koje sam smislio, najnapetije priče koje danas objavljujem u knjigama i časopisima, najobojeniji snovi koje i danas sanjam, nastali su zapravo tada, u ranom detinjstvu, a ne onda kada su zapisani ili puko odsanjani, debeli naramak godina kasnije.

Bez sumnje, zbog tih dana i danas volim i istražujem prirodu (u prirodu još uvek računam i ljude, ma koliko se zabludeli pripadnici te nadmene vrste sisara trudili da joj izmaknu). Prepoznajem njene tajne.

Zato, ne štedite se u detinjstvu – budite radoznalo budni čak i kada sanjate i zaneseno sanjivi čak i kada ste budni! Vreme detinjstva je vreme sa velikim V. Sve što vam se dogodi u tom čarobnom komadu života može da se, kada se proteklim vremenom dovoljno odmaknete, pretvori u vatromet. A vatromet je uvek veliki i lep, i može da se vidi izdaleka. Očite, velike stvari nastaju od naoko malih začetaka, a začeci se začinju samo na vreme. Nikad posle Vremena.

*

Iako se moje rodno mesto neminovno pretvaralo u grad, još uvek je bilo mesta na kojima se moglo nagomilati granje i zapaliti pristojna logorska vatra. Posedali bismo tada oko lelujavog plamena, i dok nam je vrelina zarila lica, pričali o zanimljivim temama. Obično bi stariji dečaci vodili glavnu reč, često nas plašeći izmišljenim pričama o povampirenim Šumadincima, nespokojnim duhovima i vilinim kolima. Sećam se da je, prilikom povrataka kući, bilo dosta osvrtanja. Ličili su vetrom ljuljani žbunovi na drekavce, a nama se, uz jezu i nelagodu, ponekad čak činilo i obratno.

**

Jedne od tih tajanstvenih večeri neko je ispričao zagonetnu priču. Beše to kratka pripovest o lešu čoveka pronađenom usred pustinje, bez odeće i sa tankim štapićem u ruci. Trebalo je odgonetnuti kako se nesretnik našao stotinama kilometara od prvog naselja, zašto je nag i u čemu je tajna onoga što mu je ostalo u šaci.

Senke od vatre zaigraše po licu pripovedača, čini mi se, kao nikada pre. Pažljivo sam slušao nagađanja ostalih dečaka, pokušao da iskoristim sve što čujem, mimiku zagonetača, naglasak, skrivene delove priče… Upijao sam svaki detalj, tu pored vatre, dok se u meni razgorevao mnogo veći plamen.

Sinulo mi je da je čovek iskočio iz balona. Letelica je počela da gubi visinu nad smrtonosnom pustinjom, te su se očajni putnici oslobađali svake suvišne težine, taraseći se čak i odeće. Nije bilo dovoljno! Ako bi sleteli tu, usred peščane nedođije, svi bi bili osuđeni na smrt od žeđi! Tako su morali da odluče ko će se žrtvovati za ostale, te iskočiti na pesak i osloboditi korpu balona svoje težine. Rešili su da odluči kocka! Tako je pronađeni nesretnik izvukao najkraći štapić, i učinio ono što mu je bilo suđeno. Sve se poklapalo, i ja sam se beznadežno zaljubio u priče za rešavanje…

***

Jedva sam čekao nove izazove! Neuronska mreža mi je zaigrala kao oprani milje, okačen jednom štipaljkom na vetrometini. Čuo sam potom još jednu priču od dokonog prodavca lubenica i s radošću je rešio. Jednu mi je obećao i teča, prerano penzionisani oficir, ali se na kraju ona svela na ruralni vic iz njegovog zavičaja. Osećao sam se uskraćen… Čvrsto sam rešio da makar sam smislim neku. Hodao sam duboko zamišljen, a to obično činim oborenog pogleda. Gluvareći tako, udubljen u misli na puškomet daleke od mesta na kom nastaju zagonetne priče, pogled mi zastade na ispucalom asfaltu. U jednoj od pukotina ugledah zaglavljen kliker, porculanac. Obojica blesnusmo! Tada smislih svoju prvu zagonetnu priču, o nekom starcu, školjkama i biseru.

*

Tridesetak godina kasnije počeh da pišem knjige kakve bih voleo da su postojale tada, u danima prošaranim svetlošću logorskih vatri. Više od polovine mojih knjiga jesu zbirke zagonetnih priča, a evo kako sam ih prvi put objavio, i to kod najvećeg izdavača u regionu:

Pre desetak godina, kada su se domaći pisci u Laguni mogli nabrojati na prste jedne ruke prerano penzionisanog radnika u pilani, nekako sam zakazao sastanak sa vlasnikom te velike izdavačke kuće. Četvrtak u dva popodne, glasio je dogovor.

**

Stigao sam u Resavsku ulicu tačno u 13 časova i 50 minuta. Ko zna zašto želeći da se pojavim tamo tačno u minut, rešio sam da tih deset minuta viška utrošim besciljno šetajući unaokolo. U tom stanju neopisivo plitkih spoznaja i promisli, uđoh u jednu od onih pretrpanih prodavnica iz lanca „Sve za šezdeset“, koje su početkom veka gotovo invazivno nicale. Želeo sam da dam šansu nekoj od stotina izloženih gluparija da me zainteresuje i time mi pomogne u bespoštednoj borbi sa vremenom, koje je zabrinjavajuće ozbiljno ispoljavalo nameru da krene unazad. U lakom magnovenju, kupio sam nekakvu ogromnu crnu lupu upakovanu u šuštavi celofan, i polusvesno je gurnuo u kesu sa pripremljenim materijalom za razgovor, među isečke iz novina, vizitkarte i grube skice za, tada tek maglovito zamišljeni, serijal knjiga „Zagonetne priče“.

U 13 časova i 59 minuta pozvonio sam na crni taster kraj ulaza u izdavačku kuću. Ljubazna sekretarica uvela me je u predvorje opremljeno skupim nameštajem od orahovine. Sve je mirisalo na lakirano drvo i nove knjige.

Nepun minut potom, našao sam se preko puta Dejana Papića, vlasnika i direktora Lagune. Digitalni sat je nanizao jedinicu, četvorku i dve nule.

Kako red nalaže, gospoda su se prvo rukovala i razmenila vizitkarte. Moja podsetnica je lični, svedeni dizajn – uglavnom je bela, nešto sitnija slova pri samom dnu površine a na odoka izabranom mestu nalazi se i jedna zelena strelica, za koju svaki posmatrač nepogrešivo iznađe drugačiji smisao, po pravilu eonima udaljen od nauma njenog vlasnika i tvorca.

„Da li Vi delite i lupu uz ovu vizitkartu?“, upitao me je gospodin Papić iz prve, očigledno nenameran da me ikad angažuje za dizajn ičega.

„Naravno“, rekoh mu sasvim ozbiljno, izvadih iz kese i pružih mu veliku, crnu lupu, upakovanu u providni celofan.

Nepun minut posle toga, kada smo prestali da se smejemo, potpisali smo ugovor, od koga i danas iznenađujuće lagodno živim…

***

Tako ta lupa ispade moja najbolja nelogična kupovina u životu. Ali, beše joj jedna opasno konkurentna…

Ne sećam se tačno kada smo brat i ja počeli da sami izvoljevamo šta će nam roditelji kupiti. U to vreme moji vršnjaci su već počeli da voze velike Poni bicikle. Bilo je lepih primeraka da se nabave kod Ćoleta u gvožđari, ali ja sam žarko poželeo nešto drugo…

„Hoću trotinet!“, objavih svečano.

Odakle mi trotinet pade na pamet, nemam pojma. Nisam imao gde da ga vidim uživo, jer ga u Gornjem Milanovcu, a verovatno ni mnogo šire, jednostavno nije bilo. Biće da sam ga zapazio u nekom od američkih stripova ili filmova, i naprečac se zaljubio.

„Ma, bolje da ti kupimo bicikl!“, trezveno mi je predlagano.

„Hoću trotinet!“, ponovih.

„Sva deca voze bicikle!“

„Trotinet!“

„Pa to ovde nema da se kupi!“

„Trotinet!“

Brat je u međuvremenu dobio sasvim pristojan Poni bicikl boje trule višnje i njime uveliko jezdio okolnim ulicama. Nisam se pokolebao. Ne znam koliko vremena je prošlo do dana kada je otac sledeći put otišao u Nemačku. Odande se vratio noseći veliki crveni trotinet!

*

Jedva sam dočekao jutro! Izgurao sam svoje vozilo iz ulaza i već prve reakcije sablažnjenih sugrađana govorile su mi da sam napravio pravi izbor. Na moju nepojmljivu radost i ushićenje, mnogi su se raspitivali o nazivu tog bicikla bez pedala.

„Trotinet!“, odgovarao bih, s nemalim naporom se trudeći da zvučim hladnokrvno, k'o Šejn.

E sad, to što sam bio mnogo sporiji od moje družine na biciklima, beše samo jedna od brojnih manjkavosti mog prometala, koje sam gutao polako, kao žabe. Ushićenost javnosti povodom pojave prvog trotineta u varoši brzo je splasnula. Ja sam se, ipak, uporno držao svog dvotočkaša, te sam vremenom naučio da s njime izvodim i pojedine vratolomije. Tako sam ga jednom prilikom i prepolovio, lepo i lako, na ivičnjak od kocke. Posle mi ga je neki pijani majstor zavario al' sa onim umetnutim šipkama i crnim varovima nikada više nije bio lep kao pre. Ličio je na iščupanu šinu s točkovima. Ipak sam ga terao još neko vreme, dok se nismo zauvek rastali, ne sećam se više ni kako.

**

Posle su mi kupili neki bugarski bicikl, jer nedovoljno ambiciozni Ćole u tom trenutku nije imao drugih na lageru, a ja bejah neutaživo nestrpljiv, što sam takođe platio lagano i mučno – za nestandardni model koji su braća Bugari slavno sklepali nije bilo moguće nabaviti ni gume, ni rezervne delove, a i jedno i drugo tom kršu ubrzo beše neophodno. Kasnije, konačno sam uzjahao kvalitetnog slovenačkog Ponija, potom se odraslo, pa se prešlo na Renoa. Tako to valjda ide.

***

Ako me je vreme provedeno na crvenom trotinetu ičemu naučilo, to je bila činjenica koja se tokom zahuktalih godina koje su usledile nebrojeno puta potvrdila.

Ako hoćeš da se razlikuješ, to ume i da zaboli.

Ako želiš da budeš drugačiji, to lako otežava stvari.

Ako si namerio da budeš samo svoj, to poslovično izaziva razna iskušenja i brojna nelagodna preispitivanja.

Al' je dobar osećaj, nek' ide život!

Crveni trotinet bio je i ostao pravi izbor!

O SAGOVORNIKU

Uroš Petrović je rođen u Gornjem Milanovcu 1967. godine. Piše knjige za decu i mlade koje, bez izuzetka, pomeraju granice u savremenoj srpskoj literaturi. Počev od zbirki priča – mozgalica i romana u zagonetkama do fantastičnih pripovesti, dela ovog autora jesu originalne pustolovine koje „čitaoca zgrabe i ne puštaju“. Dobitnik je više od deset nagrada i priznanja za literaturu: tri puta nagrade dečjeg žirija „Dositejevo pero“, dva puta nagrade Zmajevih dečjih igara „Rade Obrenović“ za najbolji roman, dva puta nagrade „Neven“… Vrhunski je majstor fotografije koje objavljuje po svetskim časopisima i na sajtu www.fotografijesrbije.com. Koautor je programa „NTC sistem učenja”, koji pomaže deci da razmišljaju i uče kroz igru. Objavio je romane: Aven i jazopas u Zemlji Vauka, Peti leptir, Deca Bestragije , Misterije Ginkove ulice. Zagonetne priče – Knjiga prva… druga, treća, četvrta, peta. Knjige su mu do sada objavljene i u Mađarskoj, Grčkoj i Italiji. Jedan je od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu. Živi i radi u Beogradu.