Danak neiskustvu

U svakoj kulturi koja je imala represivnu prošlost, a teško je naći danas onu koja nije bila takva, postoje načini kroz koje se književnost obračunava sa lošim stvarima koje su se dogodile. Iako je svaki pokušaj važan i vredan hvale sa etičke strane gledano, ima i onih koji ne uspevaju da pređu granicu dobre književnosti, koji jednostavno nisu književno dovoljno zanimljivi, te zbog toga moraju da se pomire sa činjenicom da nisu uspeli da iznesu namere svog autora i problematizuju ono što je u svakom društvu vredno za raspravu.
Prvi roman Filipa Čolovića U đavoljoj koži, na žalost, spada u opisanu kategoriju. Njegova etička vrednost gubi na snazi kad se uzme u obzir ukupan čitalački utisak, jer je u pitanju loše motivisana naracija sa obrtima koji se čine neverovatnim čak i za predstavljeni svet. Karakteri na kojima se sve bazira ne deluju ni dovoljno životno, ni dovoljno književno. Dok se stariji brat Čolovićevog romana, najprijatnije prošlogodišnje iznenađenje koje je delimično opralo Ninov žiri, Kecmanovićev Feliks, uz pomoć vesele gogoljevske ironije uspešno nosi sa dosadom koja neizostavno prati filozofski dijalog između glavnih likova, U đavoljoj koži se s njom rve i naposletku ne uspeva da je pobedi, naprotiv. Pokušaj da se kraj romana ostavi delimično otvorenim i da se izbegne neposredno suočavanje sa transformacijom glavnog lika, već da se o tome posvedoči kroz metaforu, ostaje jalov i nametnut, a njegova etička poruka tek je bleda zamena za nedostatak pravih narativnih uzbuđenja.
Veliki broj mogućnosti otvarao se pred Čolovićem kad je izabrao da se, kroz situaciju u kojoj mladi novinar kulturne redakcije i književni delatnik intervjuiše poznatog pisca, za koga se ispostavlja da je ratni zločinac, zapita o moralu (naših poznatih, priznatih i nagrađivanih) umetnika. To je posebno tačno s obzirom na to da je veliki broj njih, na gotovo neposredan način, uprljao ruke u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, sve teme koje bi mogle da se razviju iz ove zanimljive situacije potpuno su zanemarene. Moram da pomenem barem jednu od njih, koja bi, siguran sam, interesovala mnoge ljude koji se danas zanimaju za književnost: pitanje prevrednovanja književnog dela u svetlu novih biografskih saznanja, gde se kao najsvežiji primer pojavljuje nobelovac Ginter Gras. Ipak, Čolović ostaje potpuno gluv za nijansiranje u pripovedanju, za otvaranje novih slojeva značenja, za postavljanje pitanja, za preispitivanje onog što je do sada rečeno/pisano o tome.
Pretpostavljam da je u pitanju danak koji je mladi pisac morao da plati neiskustvu i potrebi da se dramaturški iščupa iz situacije u koju je postavio likove. Činjenica da su brat i majka mladog novinara Luke poginuli u novom naletu nacionalističkog balkanskog divljanja, i da to pisac Petar Kišinov koristi da bi ubedio svog sagovornika i intervjuera da ga ubije, od samog početka ga je kao čuveni Čehovljev pištolj obavezivala da nešto sa tim učini. I to je sasvim u redu. Ipak, trebalo je to izvesti tako da to bude bolje inkorporirano u priču. Nejednak prostor u narativu koji dobijaju psihološki portreti dva sagovornika, a koji ide na štetu onog koji se tokom vremena menja, doveo je do toga da Lukin postupak na samom kraju romana deluje neuverljivo i bledo.