Današnji način života uništava zajedništvo

– Publika je veoma pozitivno reagovala a glavni komentar je bio da dugo nije bilo ovakvog filma u domaćoj kinematografiji, što nam je, između ostalog, i bio cilj – da napravimo film koji se bavi direktno ljudima i odnosima, porodicom, osnovnim životnim emocijama, a ne da se bavi ratovima, posledicama rata, izbeglicama… Posebno je važno što na kraju film otvara nadu da problemi, koje gotovo svako iskusi kroz brak ili vezu, mogu da se reše. Samo je potrebno raditi na tome, boriti se za ljubav, brak, porodicu…

* Zašto je važno danas boriti se za porodicu?

Uvek je bilo bitno očuvati porodicu. Važno je zato što su ljudi društvena bića, nisu napravljeni da žive sami. Oni koji žive tako, uglavnom završe kao vrlo nesrećni i frustrirani. Važno je zato što je porodica jedino mesto u kome novi mladi ljudi mogu da rastu, nešto nauče i steknu neku sigurnost, kamen temeljac iz kojeg mogu dalje da grade neke svoje kuće. Porodica je važna zato što je ona mikrokosmos koji gradi sve ostale kosmose. Tako smo ustrojeni. Porodica je preduslov za decu. Bez dece ne vidim smisao zašto smo mi ovde. To se civilizacijski polako zaboravlja i sve više ljudi smatra da je to, prosto, opterećenje.

* Ovaj film, dakle, zagovara zajedništvo?

Koje je sve teže ostvariti u današnje vreme, ali je moguće. Moguće je uz volju, želju, snagu, upornost, kompromis, naravno, i patnju. Zajedništvo je nešto što današnji način života, koji se preliva sa zapada, uništava. Zato što je usamljenog čoveka lakše uplašiti i kontrolisati u svakom obliku. Pre svega usamljenog u odnosu na porodicu koja se danas toliko lako raspada da je to zastrašujuće. Porodica je stvar na kojoj mora da se radi. Nije lako živeti zajedno deset, petnaest, dvadeset godina… Nikad nije bilo, samo je nekad cilj bio viši…

* Kad smo već kod porodice, u ovom filmu glumi vaš sin. Bili ste zadovoljni kada je izjavio da bi se u budućnosti bavio glumom isključivo kao hobijem. Pretpostavljam zbog one napornije strane ovog posla?

Gluma jeste težak posao, zato što se čovek stalno bavi emocijama, pre svega svojim da bi dočarao tuđe. Teško je stalno kopati po sebi iznova i iznova. Gluma se nikad ne nauči nego se uvek kreće od početaka. Glumci prolaze kroz najrazličitije faze kada prave ulogu, a onda i kada treba da izađu iz nje. Gluma ume da bude iscrpljujuća, a pošto u ovoj državi kultura nikada nije bila važna i živeti od glume i kulture zahteva mnoštvo kompromisa – na njih, da je u pitanju hobi, nikad ne bih pristao. Postoje ipak ljudi, u koje i sebe ubrajam, koji će izdržati sve zarad onog što je lepo u ovom poslu. A lepo je to što je on veoma neobičan, raznovrstan, nikad nije dosadan i ispunjava čoveka kada ga obavlja uspešno. Moj sin je ovo odigrao zato što mu je to bilo zanimljivo, ali nikada nije pomenuo da bi se time bavio.

* Ciljano ste pravili drugačiji film. Po čemu se on razlikuje u odnosu na ostale?

Razlikuje se po tome što se junaci bore za istinu i što ta istina kroz muke, borbu, patnju na kraju pobedi. Pravili smo film o tome da je ljubav živa stvar i da može da živi iako se ne vidi. Ona i tako može da postoji ali će umreti ako se neko ne pobrine za nju. To je ono o čemu mi ne pričamo… Da u Srbiji postoje i neki kulturni, vaspitani i obrazovani ljudi, da nismo svi baš tako krezubi, da nismo svi ili ubice ili da su nas ubijali, ili smo mučili ili su nas mučili, nego imamo jedan građanski sloj koji je ravan bilo kojem drugom u svetu. Imamo probleme koji imaju i drugi ljudi i oni nisu vezani samo za devedesete i ono što je ostalo iza tih godina, nego da su zapravo možda i te loše godine, koje smo živeli i koje živimo, i dalje posledica toga što se ovakvi problemi kojima se bavi naš film, ne rešavaju.

* Koji su to problemi?

Osnovni – odnosi prema drugim ljudima, iskrenost, osećanja generalno. Kada se ne bavimo tim stvarima onda se frustracije nagomilavaju što dovodi do raznih katastrofa. Mi smo pravili film o borbi za ljubav, da se ostane zajedno, za porodicu, za zemlju. Porodica je ovde i bukvalna priča, ali i metafora onoga što se nama dešava u zemlji, a to je da se mi razvodimo trenutno i to vrlo bolno, a da se niko zapravo suštinski ne bori za očuvanje te naše državne porodice. Ako se malo dublje pogleda, priča je šira i govori o planeti i ljudskom rodu uopšte, koji se rastaje od svoje prirode.

* Ovde sve češće ljudi gube posao i čini se da to muškarci teže podnose nego žene. Kao da muškarcu ta tradicionalna uloga „stuba porodice“ ne dopušta da ponekad ima i slabe trenutke. Čak i u ovom filmu to primećujemo, kod Uroša, koji je, ipak, emancipovan muškarac…

U našem genetskom, balkanskom kodu je negde usađeno da je muškarac taj koji nosi porodicu. Do pre par decenija je to i formalno i bukvalno bilo tako, dok žene nisu počele da prave karijere. Ali negde je ostalo duboko ukorenjeno da se muškarac bez posla ne oseća kao muškarac. Nebitno je da li je porodica zbog toga direktno u finansijskoj ili egzistencijalnoj krizi, ali se muškarac ne oseća dobro. Pogotovo je za umetnika, kao što je Uroš koji je pisac, osećaj kreativne praznine ubistven. Kada živiš od svog kreativnog izražavanja užasno je teško podneti da odjednom u tebi nema ničega… Ti imaš i dalje potrebu da kažeš nešto, na bilo koji način, ali toga nema… To je frustrirajuće i naravno da dovodi do teških psihičkih stanja koja dalje vode u sve ostale probleme, zapostavljanja sebe, a onda i ljudi oko sebe. I mi se u toj tački u filmu i upoznajemo sa Urošem. Vidimo ga kada je on već zapušten, neobrijan, raščupan. U par momenata pokušava nešto, ali ne vredi. Njegov emotivni život iz koga idu kreacija i inspiracija, negde se zaglavio. I noć koju gledamo u filmu njegova je katarza.. Ona je uvek bolna, ali se na kraju završi prosvetljenjem, što je i značenje ove reči.

* Rekli ste da su žene plakale tokom projekcije. Hoće li i muškarcima značiti ovaj film zahvaljujući Urošu?

Mislim da hoće zato što su ljudi na svim projekcijama dosad navijali za njega. Ljudi, inače, vole da navijaju za autsajdera, za nekog ko deluje slabije. A pogotovo vole da vide kada taj kome su poklonili svoje simpatije zato što je slab to u stvari nije, nego ume da se izvuče. Ljudi se u svetu i ovde kod nas često osećaju slabim, ali vole da vide da to može da se okrene. Makar na filmu, a može, naravno, i u životu. Ima mnogo takvih primera gde su ljudi bez ikakvih mogućih šansi uspeli da urade neverovatne stvari. Bitni su želja, volja i spremnost na žrtvu. Uroš je bio spreman na onu apsolutnu žrtvu za ono što smatra suštinom svog života. Kad bi se svako borio za ono što smatra da je ispravno, učinio bi mnogo dobra i sebi i drugima. Takva borba nije ni bezbolna, niti brza, ali bez nje nema života.

Naučio koliko je teško

* Čemu ste se naučili kao producent?

Pre svega da mnogo više cenim svaki film koji vidim, pogotovo film pravljen u ovoj zemlji zato što sam naučio koliko je to teško. Generalno je film ovde i dalje eksces, a ne pravilo. Pomoć države postoji u nekom bazičnom smislu, ali ne postoji tržišna atmosfera koja bi omogućila da se kinematografija malo lakše razvija i širi u temama koje pokriva i u veličini produkcije. I naučilo me je da mogu, kao i Uroš u filmu, da uradim što god odlučim. Kad smo Mladen i ja počinjali, pa se Milica posle priključila, film je stvarno izgledao kao jedan beskrajno dalek i nemoguć cilj. A, evo juče je bila premijera, dakle mi smo napravili film, i to jedan dobar film. Sve je moguće ako je dovoljno snage volje i ako si ipak malo lud.

Traženje zrna preokreta

* Na kojoj liniji je vama bilo najlakše, a na kojoj najteže da se povežete s Urošem, glavnim junakom?

U svojoj karijeri sam imao trenutke kada sam se u kreativnom smislu osećao prazno, neispunjeno, izgubljeno i tu sam mogao da se povežem sa osećanjem glavnog lika. Drugo, svi znamo šta znači biti izneveren i taj osećaj da te je neko izdao. U zavisnosti od osobe, to može da bude veliki pokretač napred ili nešto što ćete potpuno urušiti. Ali svakako da sam, što iz svojih iskustava, što iz literature, prepoznao šta taj čovek oseća. Jedino što smo tražili zrno iz kojeg kreće da se dešava ceo preokret, a to je zapravo, pre svega ljubav prema detetu i prema toj ženi.

Redak lik

Aleksandar Srećković je pozvan da učestvuje u obeležavanju 20 godina od smrti Tome Zdravkovića. S tim u vezi on kaže:

– Član sam Narodnog pozorišta u Beogradu, ali sam počeo i glumački odrastao u Ateljeu 212. Toma Zdravković je bio pevački eksterni član tog teatra, onog starog, koji nisam upoznao. Ali ono što o njemu znam, kao čoveku i umetniku, jeste to da je on proživljavao svoju umetnost i zato ga i veoma cenim. On je jedan od retkih likova iz te vrste muzike koji poštujem u potpunosti. Voleo bih da na neki svoj mali način odam počast čoveku koji je živeo svoju muziku i, što je retkost, najistinitije i najemotivnije se bavio svojom umetnošću.