Dinosaurus žvaće auto

Teško je zamisliti fliper sa Pearl Jam motivima. Zato je Aerosmith na toj temi samo za nijansu manje inspirativan od KISS. Mislim, izgledaju kao likovi iz stripa – nadvremeni. Istovremeno anahroni (retro) do fashion visokih standarda prestonice mode. To je Milano. Aerosmith su održali impresivan koncert 25. juna pred 50 hiljada ljudi na milanskom sajmu. Ali na otvorenom, između sajamskih paviljona.

Na koncert očigledno niko od tih silnih ljudi nije zalutao. Svi su bili u majicama – od onih izbledelih koje su ponosno dokazivale prisustvo na turneji Nine Lives posle istoimenog albuma iz 1997. sa kog su se istakli singlovi Falling in Love (is hard on the Knees), Hole in My Soul i Pink, do majica koje su svedočile privrženost AC/DC, Iron Maiden, a mnogo ljudi, posebno onih mlađih, bilo je u majicama sa motivima Alter Bridge – teškaškog benda iz Mičigena koji je bio više od predgrupe. Na Fiera Milano Live najavljen je kao special guest. I tako su se ponašali. Žestoki baš kao sa albuma One Day Remains. Vidno su zagrejali publiku koja je stvorila vašarsku atmosferu – ležalo se po betonu, skandiralo, kolone za štandove sa hajneken pivom bile su stometarske, nebo je bilo perfektno vedro, jako junsko sunce se spuštalo iza stejdža, roudiji su doterivali zadnje finese i negde oko 22 časa šou je počeo sa Mama Kin. Druga je bila Eat the Rich, što je bila izvrsna uvertira za pravu eksploziju koja je došla sa Love in an Elevator. Tu je postignuta punoća koncerta koja nije padala do kraja.

Ej, ljudi, Stiven Tajler je rođen u vreme Rezolucije Informbiroa, a izgleda kao brat od tetke Kita Ričardsa, kao lik iz Salgarijevih romana i ujak Džonija Depa iz „Pirata sa Kariba“. Pustio je brkove, stas mu je manekenski a radijus kretanja po bini solidan. Vešto manevriše sa stalkom mikrofona i koketira sa publikom. Ipak je ovo otac vilovnjačke princeze Aruene. Pre te uloge, on je svoju najstariju ćerku (ima ih četiri) ponosno predstavio u spotu za pesmu Crazy. Pomaže i najmlađoj – Čelsi Talariko tako što je zajedno sa njom učestvovao u reklamnoj kampanji za kolekciju dizajnera Endrjua Čarlsa.

Mnogo je devojaka i žena u publici. S te strane Tajler i njegov bend su vrlo kontroverzni. S jedne strane stvarno deluju kao porodična grupa. Zapazio sam nekoliko u HM fazonu kostimiranih porodica, dok s druge strane sve odiše perverzijom – da bi se sve te curice i tete iz fan pita pohotno podale čiči Tajleru. On ih jednostavno mami, priziva. A one vrište. Jedna sredovečna dama u majici Primal Scream (!?) uzdisala je sa nekim bajkerom iza mojih leđa kao ona cura koja seksepilno navaljuje Love in an Elevator (O, pa to ste vi, mister Tajler) sa krajpuštaškog albuma Pump (1989), uz koji se nekolicina vojnika JNA dobro veselila na bugarskoj granici u sezoni 1989/90. i time bila deo sveta.

„Sada se uzima zdravo za gotovo da je Aerosmith odličan bend“, govorio je ponosno 1989. rok kritičar Dejv Marš. Pump se samo u Americi prodao u sedam miliona kopija. Ako su Iron Maiden na vreme bili prepoznati kao idealna sinteza The Stranglers (čvrstina radničke klase) i Black Sabbath (zapanjujući rifovi), onda je Aerosmith idealna proporcija Led Zeppelin (udarnički rifovi kao u …Elevator ili Voodoo Medicine Man), i The Rolling Stones (rock prljavština u Walk This Way). Ali, kao što je Tarantino vratio Travoltu sa Pulp Fiction i Umom Turman u orbitu iz zaborava, to su u ovom slučaju uradili reperi Run-Dmc, koji su sa Aerosmith obnovili Walk This Way i napravili zajednički MTV spot koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. Ovaj evergrin u Milanu su odsvirali kao zadnju pesmu pre bisa – 16. po redu, dok se u egzaltiranoj publici osećala neka „disko“ atmosfera. Set listu neznatno koriguju tokom turneje, a mi smo u Milanu imali maler da je izostavljena Janie’s Got A Gun (Pump). Inače, taj album je imao jedan od uspelijih rock omota – dva retro kamiona koja vode ljubav.

Pravo zadovoljstvo je bilo čuti The Beatles cover – Come Together odsviran kao 14. stvar po redu. Uspeli su do suza da razneže pedesetak hiljada ljudi sa najljubavnijom rock baladom I Don’t Want to Miss a Thing. Džo Peri je otpevao Freedom Fighter, nije izostala ni Livin’ on the Edge, dok je Dream On bila prva na bisu. Finito je stigao sa Sweet Emotion. Tajler je svirao i klavir. Manitu ga čuva – iza njega je pakao droge, hepatitisa, operacija glasnih žica, padovi sa bine…

Ta čudesna Sweet Emotion je sa njihovog trećeg i suštinski bitnog albuma Toys In The Attic (1975) kojim su učinili, piše jedan kritičar, da The Lemon Song Led Zeppelina zazvuči kao crkvena himna. Taj album je bio njihov ulog na sve ili ništa. Poređenja sa Stounsima jesu bila laskava, ali morali su da prevaziđu status epigona i da ponude svoju verziju, a velika zasluga pripada producentu Džeku Daglasu, koji je prepoznao te šišteće činele, režeće pevanje i agresivne gitare. I u Milanu se videlo da je posle svega Aerosmith sačuvao taj fanki gruv, a samo stara raja je iza naslaga vremena prepoznala u sekvencama da su u praistoriji oni zajedno svirali sa The New York Dolls – pretečama punka. Iako je Boston, odakle su, najevropskiji grad Amerike, ovakvih bendova nema u Evropi. Zamaskirane aluzije na drogu danas su muzejskog tipa, a seksualne aluzije danas imaju mnogo više dobroćudnosti u svojoj lascivnosti. Mada, koliko čitam, Stiven Tajler i njegova četrdeset godina mlađa asistentkinja i devojka Ejmi Preston se ne odvajaju. Razlika u godinama im ne smeta – rekla je Ejmina prijateljica u nekom selebriti časopisu.

Nisu zaboravili ni album Rocks (1976), koji je imao više kohezije od Toys… Tu je konačno bend dobio armaturu – ritam sekcija Toma Hamiltona i Džoja Kramera, uz gitarski duo Džoa Perija i Breda Vitforda. Tek je ovaj album Tajleru doneo titulu „vrištećeg demona“ zbog nepokolebljivog i đavolskog zavijanja. Zbog poroka ceo bend je dobio nadimak „toksična braća“. Fanovima u Milanu su sa ove vinilske karijatide podarili varničavu Rats In The Cellar. Uverljivo i danas zvuči kad je peva čovek koji je sa skoro sedam banki aktivan ljubavnik i bajker. On je ljubitelj „Harli Dejvidson“ i vozi ručno pravljene motore. I pun je duha. Nedavno je pokušao je da se našali sa pevačicom Majli Sajrus, tako što će joj ostaviti poruku ispod vrata u jednom finskom hotelu u kojem su odseli. Roker je objavio video snimak na Fejsbuku, koji je nazvao „Sobna usluga u Helsinkiju“, na kojem se šunjajući približava vratima Majline sobe, oponašajući lik lovca Elmera iz crtanog filma o Dušku Dugoušku.

A samo pre pet godine, i par dana nakon pada omamljenog Tajlera sa bine u Južnoj Dakoti, Džo Peri obelodanio je na Tviteru da bend traži novog pevača, jer on i ostali muzičari „ne mogu da čekaju godinu-dve da se Stiven oporavi od povreda“. Činilo se tada da je razlaz definitivan, jer je i Tajler naprasno prihvatio ponudu da postane član žirija Američkog idola.

Bilo je nekoliko „neuspešnih“ audicija za novog frontmena. Usledila je nova turneja, još jedan spektakularan pad sa bine (u Torontu, kada je pevača nehotice leđima gurnuo Peri). Na kraju stigao je i novi album – Music from Another Dimension! Pridružio se i legendarni Džek Daglas. Kako je to ocenio Danasov rok kritičar Aleksandar Grbović „rezultat je prilično divergentan skup pesama, koje kao da imaju za cilj da slušaoca provedu kroz različite faze u karijeri benda, a ne da izgrade stilski i idejno kompaktnu celinu“. U suštini album je dobar, ali anahron. U suštini, to nam i treba.

Sa ovog albuma čuli smo samo Freedom Fighter, a njen autor Džo Peri je, predstavljajući album u medijima, izjavio da Dimension! zvuči „kao dinosaurus koji upravo žvaće auto“.

Baš tako su i zvučali u Milanu. Čudesno!