Naravno da je ovaj naslov preuzet od samog Mijuškovića koji, po mišljenju potpisnika ovih redova, verno odražava ili opisuje njegov pristup delima i teorijskim tekstovima, manifestima i narativima takozvanih istorijskih avangardi, koji je počeo u Rusiji 1919. godine, što je podatak (datum) važan za samu istoriju moderne umetnosti i njenu recepciju u takozvanim neoavangardama koji ni danas nije završen.
Ali, pitanje epiloga ovog procesa akcije i reakcije, originala i replike, ponavljanja i razlike, „početka“ i „kraja umetnosti“, odnosa onoga „pre“ i onoga „posle“ slike, slikarstva i same umetnosti čiji je „idiom“ u ovim avangardama još uvek jedino slikarstvo, što je po mišljenju potpisnika, veoma sporno – Mijušković postavlja na ovaj svoj „diskretan“ način. Šta to, u stvari, znači?
To najpre znači da je ovaj istoričar umetnosti veoma svestan da problem takozvane „smrti slike“ i samog slikarstva i sam predstavlja određenu teorijsku konstrukciju ili konvenciju u okviru same istorije modernog slikarstva, koja je i sama konstrukcija, tako da izvan ove moderne konvencije ne znači ništa. Verovatno su se i „pre“ i „posle“ proklamovane smrti slikarstva slike pravile i nastaviće da se prave, što je naravno logično. Pri tome se Mijušković ograničava na samo dva karakteristična eksperimenta ove istorije: rusku avangardu, odnosno, Rodčenkovo problematizovanje monohromne slike, ili njegovu „poslednju sliku“ i Dišanov koncept ready made, posle koga slikarstvo postaje teorija ili filozofija, kako je pisao Košut, a ne umetnost. I najzad, Mijuškovićeva diskrecija ili diskretnost odnosi se jedino na ove dve stvari ili uvida posle ovih provokacija ili inovacija u istoriji moderne ili savremene umetnosti čiji eho odjekuje do današnjeg dana, izazivajući brojne sporove među umetnicima, teoretičarima, filozofima i književnicima.
Mijušković pri tome polazi od ispravnog uvida da pitanje „slike“ nije predmetno ili supstancijalno pitanje, jer ne postoje naročiti „umetnički predmeti“ po sebi. To pitanje, dakle, nije ontološko pitanje, nego pitanje interpretacije, ili konvencije, pravila igre, koju nazivamo slikarstvom, ili umetnošću. Nema umetnosti izvan ovog modernog, diskretnog pristupa. Mislim da je to najveća vrlina ovog eseja. Izvan naših zabluda o prirodi modernosti ona nije eksluzivistička, njen narativ nije elitistički nego diskretan ili filozofski. Zato bez ove filozofske upitnosti o prirodi slike i slikarstva i same umetnosti nema Moderne. Moderna nije arogantna nego diskretna. Nema konačnih odgovora i epiloga jer su pitanja igre, pravila i konvencije u okviru narativa o linearnoj istoriji umetnosti uvek samo privremena a ne konačna. Zato je i narativ o „smrti slike“ i onome „posle“ samo jedan od mogućih narativa a ne epilog, ili kraj „istorije“, pošto je i sama „istorija“ teorijska konstrukcija i naracija. „Umetnost nema ni budućnost ni prošlost“, kaže Maljevič, „dakle ona je večno u današnjici“. Ona je ono „postnešto“ o kome je autor ovih redova pisao u „Knjizi o postfilozofu“.
I da zaključimo. Doista vredna diskretna napomena o tome da je vreme arogantnih epiloga o modernim prelomima, o onome „posle“ iza nas. Umetnost, rekli bi smo,dolazi posle religije, iako same igre nemaju kraj.
Ipak je ova modernistička igra o „kraju“ završena. Ako je završena. Da li je to pouka ovog eseja?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
