Đorđevići i Karađorđevići

Prvi susret
Đorđevića sa Karađorđevićima imao je moj deda Vitomir. Kao stariji čovek moj
deda je bio određen da bude u pratnji kralja Petra Prvog. Kao seiz brinuo se o
konju kralja Petra Prvog. Moj deda je krišom davao po neku kocku konju i tepao
mu „Uživaj moj Cvetko“. Nije to njegovo ime, on je Srećko, opomenuo
je kralj Petar dedu. Kralj je video da je moj deda stariji čovek za rat, mogao
je mirno da ostane u selu Banjice, kraj Čačka. Ali ni kralj Petar nije bio baš
mlad. Kao i deda, kralj Petar je rođen 1844. godine. Kao seiz moj deda je često
imao mogućnosti da čuje razgovore kralja Petra sa generalima. Bio je to težak
rat male Srbije protiv Nemačke, Austrije, Mađarske, Slovenije, Hrvatske,
Bugarske… Kralj Petar i deda pred navalom teškog neprijatelja bili su
prinuđeni sa srpskom vojskom da se povuku preko Kosova i Albanije, do Grčke, do
Krfa. Odatle su saveznici u ratu sa Srbijom, najviše Francuzi, prihvatili
umorne i ranjene srpske vojnike i poslali ih na razna mesta da se povrate u
život. Moj tata je negovan sa bratom na Korzici, dok je dedi određeno sa još
jednom grupom starijih vojnika da se leče u Parizu. Ovde je deda slavio sa
svojim drugarima 1917. godine svoju slavu Svetog Nikolu. Imam tu fotografiju
kako deda u dnu stola okružen vojnicima pali sveću. Ovde je deda čuo lepe priče
o kralju Petru kako se borio za Francusku i još je čuo nešto što za vreme
druženja sa kraljom Petrom nikada nije čuo. O bratu kralja Petra, knezu Arsenu
Karađorđeviću.

Osnaženi
vojnici vraćeni su na front. @eljni domovine da je vide u slobodi, kralj Petar,
vojvoda Stepa Stepanović, moj deda, moj otac i njegov brat pobedili su
neprijatelje u Prvom svetskom ratu. 1918. godine eto mojih Đorđevića kako
oslobađaju Čačak. Imali su i ovu sreću – u Čačku su defilovali ispred vojvode
Stepe Stepanovića, koji je vršio smotru. Moj otac, njegov brat i njihov otac
bili su u paradi ispred vojvode Stepe. Njih trojica Đorđevića, vukli su na
povocu i magarca kog su ukrali na Kosovu. Magarac im je trebao jer su na njega
navukli silne poklone sa kojima su hteli da obraduju svoje najmilije. Vojvoda
Stepa je poznavao mog dedu dok je služio kralja Petra, pa je vojvoda Stepa
Stepanović videći njih trojicu ratnika i magarca na povocu glasno je
prokomentarisao „Otišla trojica Đorđevića u rat a vratila se
četvorica“. Ova duhovita primedba vojvode Stepe zasmejala je Čačane i o
njoj se još uvek priča po Čačku.

            Moj otac je na Krfu završio neku
školu koja ih je učila kako da dobro i pravedno upravljaju u slobodi. Moj otac
je ima lep rukopis i brzo ga zaposle u opštini Čačak i to kao sekretara
opštine. U slobodi tata se kao sekretar brinuo kako da Čačak brzo ozdravi od
okupacije. Imao je i dužnost da pazi na vojvodu Stepu Stepanovića koji se
okućio baš u Čačku. Tata je dao ideju da se ta ulica zove imenom Stepe
Stepanovića. Tata je često referisao vojvodi kako Čačak raste, a vojvoda je bio
ljubazniji nego inače prema tati i da tako umekša onu rečenicu „Otišla
trojica Đorđevića u rat a vratila se četvorica“. U toj svojoj ulici, u
broju četiri, vojvoda je kupio skromnu kuću. Pored lepe žene, Smiljka se zvala,
kuća vojvode imala je dugačku avliju. Smiljka je bogatila dvorište cvećem,
četiri breze u avliji bile su starosedeoci. U susretima sa vojvodom Stepom moj
otac je bio pitan u kakvom su mu zdravlju otac i brat. Moj deda je imao
vinograd i sjeseni dolazio do vojvode sa punom korpom grožđa. Usput vojvoda i
deda su u dnu avlije obilazili konja Srećka. U blizini kuće vojvode bila je
kafana Srete Jovičića, tu je vojvoda častio dedu kafom i rakijom, služio ih je
kelner, njihov ratni drug Milutin. Tu su se ponekad slatko smejali jer dok su
pili kafu i rakiju deda je vezivao za banderu magare kome je bilo dosadno pa je
voleo da njače, što je bio znak da se deda zahvali vojvodi na posluženju i da
krene – magarac njače, znak da je vreme da se vrate u selo. To je znak i da
vojvoda krene, kao i svakog jutra sa šamlicom u ruci. Ide da se okupa u
Zapadnoj Moravi. Kada bi vojvoda isplivao svoj deo vratio bi se na obalu, seo
bi na šamlicu u maloj šatri pod drvećem gde je bila kafana Milije ]opa. I on je
bio ratni drug vojvode, zvali su ga ]opa, jer je u ratu sa Bugarima izgubio
nogu. Uz kafu i rakiju vojvoda je uživao gledajući u daljini planine Ovčar i
Kablar. Ali, gledao je i preko reke gde je bila jedna uzvišica sa koje su mladi
ljudi učili da skaču na glavu. Ali najviše je vojvoda voleo, i čekao, kada će
se na tom visu pojaviti gospođa Kazakov. Ispod visa Zapadna Morava je bila
najdublja, ta dubina se zvala Jevremov vir. I evo, sa visa skače na glavu u
stilu laste gospođa Kazakov. Kada bi izronila, plivala je kraul, stil koji su Čačani
videli prvi put. Gospođa Kazakov je bila modistkinja u Čačku. Ona je bila
emigrant iz Lenjinove Rusije. Odmah posle rata u novoj državi bilo je mnogo
emigranata, pa i u Čačku. Kralj Petar i njegov naslednik, kao prijatelji sa
ruskim carem Nikolajem, koga su ubili boljševici, rado su primali izbeglice iz
boljševizma.

            Tata dobija depešu. To je 1920.
godina. Beograd javlja da u Čačak dolazi prestolonaslednik Aleksandar, države
Srba, Hrvata i Slovenaca. Otac to javlja vojvodi Stepi. Otac dežura u glavnoj
ulici, malo dalje od kuće vojvode Stepe. Oko pola dvanaest ili nešto manje, eto
u ulici auto marke Ford ali naglo staje. U glavnoj ulici velika rupa, niko ne
zna kako, ali ta rupčaga leži već duže vreme. Otac malo uznemiren, brzo skida
šešir jer je prestolonaslednik Aleksandar prosto iskočio iz Forda i na kapiji
se ljubi sa vojvodom. Nekoliko Čačana u prolazu skidaju šešire i šajkače
pozdravljajući prestolonaslednika. Tata im daje znak da krenu dalje. Niko ne
viče „@iveo!“. U dvorištu gospođa Smiljka dočekuje prestolonaslednika
sa tacnom, na njoj voda i šećer. Prestolonaslednik uzima kocku šećera, namigne
vojvodi, pa zajedno odlaze u dno avlije do konja Srećka koji mirno pase.
Naslednik daje šećer konju, on ga onjuši, poljubi i pojede. Krckanje se čuje
kao sreća susreta sa prestolonaslednikom. Preko njega konj oseća kralja Petra
koga je nosio kroz rat. Kralj Petar je u pobedi poklonio Srećka vojvodi Stepi.
Gospođa Smiljka nudi bogati sto sa čaršavom na kome je izvezena figura
prestolonaslednika kako komanduje juriš. Oho, prženice, raduje se Aleksandar.
Ovo mi ne daju u Beogradu, nije to kraljevsko jelo, ali pečenje može, nudi
vojvoda. Ima li vina, ima. Tata obilazi kapiju, pita pogledom gospođu Smiljku
da li još nešto treba. Da, ali nešto treba prestolonasledniku. Tata čuje kako
Aleksandar glasnije pita vojvodu, tata čulji uši… Tata čuje jedno ime koje
Aleksandar pominje. Ime Arsen. Zaboravi, kaže vojvoda. Gospođa Smiljka služi
vino i daje prestolonasledniku mali paket. Torta? Ne, kiflice, za vašeg tatu,
Stepa mi je rekao da je toga bio željan u ratu. Još po jedno vino i doviđenja.
Prestolonaslednik preskače rupu u glavnoj ulici, šofer pali auto.

            Boraveći u Parizu moj deda je čekao
poziv da osnažen telom i duhom krenu u ofanzivu koju je kralj Petar Prvi
najavljivao. U Parizu stariji ratnici šaputali su ime koje se pominjalo u
Parizu. Tati priča deda – Arsen, kako ne znaš ko je. Arsen je Karađorđević, on
je rođeni brat kralja Petra Prvog. Novine u Parizu su često donosile njegove
fotografije. Pariz je znao za kneza Arsena Karađorđevića. On se školovao u Francuskoj.
Jedno vreme bio je u carskoj Rusiji. U Petrovgradu je zbog žena imao dvanaest
dvoboja, kao dobrovoljac borio se u rusko-japanskom ratu. Zbog hrabrosti dobio
je carsko odlikovanje, zlatnu sablju i generalski čin. 1912. godine, knez Arsen
Karađorđević je bio bio srpski armijski general, i istakao se goneći
Dževad-pašine odrede sa Kosova u Albaniju. Eno ga, ponovo u Rusiji da kao
carski general pomogne caru Nikolaju u borbi protiv boljševika. Imao je lepe
pobede ali je doživeo i najveći poraz – boljševici ga zarobe. Lenjin je znao o
podvizima kneza Arsena Karađorđevića, zamolio ga je da napusti Rusiju. Arsen
odlazi za Pariz, tu se nastanjuje. Nastavlja i rat sa ženama i ruletom. Njegov
sin je Pavle Karađorđević. Ostavio je ženu i sina. Raspušten u Parizu, knez
Arsen Karađorđević, a može da bude senka kralju u Kraljevini Srba, Hrvata i
Slovenaca. Deda se smeška, kaže, pa ti moj sine kao sekretar opštine morao bi
da znaš kako je kralj Petar dok još rat nije bio završen oterao kneza Arsena
Karađorđevića na molbu naslednika Aleksandra. Proterao ga u Pariz, dao mu novce
da produži svoj avanturistički život. Tako i bi. Knez Arsen Karađorđević umro
je u Parizu 1938. godine. To danas niko ne pominje, ali evo. Princ Pavle
sahranio je svog oca kneza Arsena Karađorđevića uz najveće počasti na Oplencu
1938. godine. Ono što se i danas ne pominje među Karađorđevićima, moji
Đorđevići su znali da je uz Aleksandra spominjan i njegov stariji brat Đorđe.
Taj Đorđe se ponašao vrlo ružno, pio i bančio u slobodi pa su kralj Petar Prvi
i sada prvi naslednik kralja Aleksandar, poslali Đorđa u ludnicu, u Topaonicu
kod Niša.

Moji Đorđevići nastavljaju druženje
sa Karađorđevićima. Baš ovako. Kralj Petar Prvi umire 1921. godine. Velika
žalost u celom svetu pa i u Čačku. Aleksandar Prvi proglašava se za kralja
Srba, Hrvata i Slovenaca. Ženi se sa princezom Marijom iz bogate rumunske
porodice. 1923. godine dobija sina, koji dobija ime po dedi – Petar. U jesen
1924. godine deda u slavu rođenog sina kralja Aleksandra donosi korpu grožđa vojvodi
Stepi. U avliji Stepe Stepanovića, sa korpom grožđa, deda vidi bogato
postavljen sto. Za stolom sede vojvoda Stepa Stepanović, Milija ]opo i Budimir
Davidović, drugari iz rata. Šta je, pita deda. Sedi, čekamo kralja na ručku.
Glavna ulica, sad bez one rupčage, autom marke Krajsler kralj dolazi baš ispred
kuće vojvode Stepe ali je besan jer je deda malo dalje za banderu vezao
magarca. Kralj se zdravi sa vojvodom Stepom ali ne seda odmah, nego odlazi u
dno avlije, daje kocku šećera Srećku.

Vraćajući se
za sto vidi kako mu ispred kapije jedna žena maše – Dobro nam došli,
veličanstvo. Tata opominje ženu da prođe ali kralj prilazi do žene i objašnjava
mom ocu – Zaboga, pustite gospođu Kazakov, ja sam je upoznao u dvoru cara
Nikolaja kao dvorsku damu. Kralj galantno vodi gospođu Kazakov za sto. Kralj
sipa u malu čašu rakiju i hoće da se zdravi sa gospođom Kazakov. Ona mazno,
izvinite, ja sam ručala, mogla bi jedno vino. Molim, izvolite, onda ću i ja
vino, živeli. Oho, ovo je vino bolje nego kod mene na Oplencu. Deda objašnjava
– to je vino iz mog vinograda, od grožđa Afus. Ali zar to ima u Čačku, čudi se
kralj. Nema to u Čačku, ovo vino je iz vinograda u mom selu Banjici, a na
planini Jelici gde su nekada bili čuveni vinogradi kralja Milutina. Leči sve
rane, primeti skromno Budimir Davidović. Kralj ga pogleda, Budimir Davidović
nosio je na grudima dve Karađorđeve zvezde. Kralj se štrecnu – da li ste Vi…
Da, ja sam, Vaše veličanstvo. Posetili ste me u Solunu, u bolnici. Čudili ste
se kako sam ostao živ sa sedamdeset i sedam rana od bugarskih bombi. Da, da,
sećao se kralj. To je bio podvig vredan… Ne, reče Budimir Davidović, zbog
Vašeg gesta moje rane su brzo zarasle. Gledajući me onako ranjivog Vi ste sa
svojih grudi skinuli Vaše odlikovanje, Karađorđevu zvezdu i okačili je na moje
grudi. Da, primeti kralj, Karađorđeva zvezda je bolje pristajala Vama nego
meni. A meni ste dali novu otadžbinu, prozbori gospođa Kazakov. Zahvaljujući
Vašoj liberalnoj politici i ja sam se sa mnogim Rusima izbeglih od boljševika našla
mir i sreću u novoj zemlji. U Čačku zahvaljujući sekretaru opštine gospodinu
Đorđeviću mnogo naših emigranata skrasilo se u ovom lepom mestu. Imam lep posao
kao modistkinja. I ja sam dobro prošao sa poslom iako imam jednu odsečenu ruku
do lakta, hvalio se Buda Davidović, radim u pošti kao raznosač poziva. Sad je
red da se i ja Vaše veličanstvo pohvalim, reče vojvoda, dobio sam za moju
buduću kuću skice za moj spomenik od Meštrovića. Vaš ratnik, sada kamenorezac,
Frančesko Berbelja već po tim skicama radi na mom spomeniku. U tom trenutku ču
se sa ulice kako magarac njače, deda brzo ustade – Izvinite, moj ratnik me
zove, vreme je da me odnese do obale gde imamo ja i on lepu kuću. U zdravlju da
se vidimo Vaše Veličanstvo.

Gospođa
Smiljka, donese u beloj marami dar za kralja. Šta je to, gospođo Smiljka.
Kiflice, za Vašu porodicu. Teži je rastanak od ručka nego od rata. Vojvoda
otprati kralja do kapije. Sa osmehom su gledali kako glavnom ulicom deda odmiče
na magarcu dok su mu dugačke noge žvrljale po kaldrmi. Moj tata se malo povuče
da propusti kralja i vojvodu. To je onaj magarac sa parade, jel te gospodine
Đorđeviću. Vojvoda objasni kralju – gospodin na magarcu bio je sa dva sina u
ratu i vratio se… Tata se pokloni kralju jer vojvoda pokaza na tatu, to je
jedan od sinova gospodina na magarcu. Kralj pruži ruku tati, ovaj se stidno
pokloni. Krajsler je već zvrndao malim gasom, kralj poljubi vojvodu Stepu,
uskoči u kola, zamoli šofera da pređe na zadnje sedišta, uze volan u ruke i
prvom brzinom pođe glavnom ulicom.

Za mene nije najveća žalost ako mi
voljena nije odgovorila na moje molbe. Veća je tuga smrt voljenog bića. Umre
nam vojvoda Stepa Stepanović. Na vest o smrti vojvode u Čačak odmah dolazi
kralj Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandar Prvi. Moj otac daje kralju plan
sahrane. Na ispraćaj vojvode Stepe došla je cela Srbija. Iz crkve za pevanjem
zvona izlazi lepo upakovan na lafetu vojvoda Stepa Stepanović. Kralj Aleksandar
korača sam iza lafeta. Moj otac hoće da i ja vidim kralja, nosi me na ramenima.
Iako još nisam umeo dobro da brojim i ja sam od Đorđevića video kralja. Malo me
iznenadilo da kralj nije baš najvisočiji kao što sam ja očekivao. Bio je
srednjeg rasta, raskošno obučen, sa medaljama na grudima. Išao je sporo,
zamišljeno. Imao je svašta u mislima. Ali dok ovo pišem, malo me je sram jer
ono što se meni najviše dojmilo u ovoj pogrebnoj povorci nije bio kralj nego…
Na kraju pogreba je išao moj deda vodeći konja Srećka koji je ratovao sa Stepom
Stepanovićem. Kraljom Petrom Prvim. I sa kraljom Aleksandrom.