Ko se još seća bajki, kad svi već dugo živimo samo u realnosti. Suri pragmatizam postao je ideal čovekove muke. Akademstvo virtuelne realnosti dodatno je učinilo da mladi više ne razlikuju dobro od zla. Oni sve prihvataju jer su izgrađeni na bezvrednostima. Sve je dozvoljeno – njihova je deviza – ako si sebičan i uspešan. Rade na tome da egocentrizam ne izigra narcizam, a da zakonski bude prihvaćen kao deo nadobudnog „ja“ nad drugim.
Mladi više ne razlučuju agresiju od nenasilja. Zato im je, nažalost, svejedno za koju se životnu vrednost bore. Bolje zagađenost, nego da šetamo prirodnim stazama koje se razvrstavaju po radostima postojanja. Izbegavaju prirodu jer su ubeđeni da je veštačko prirodnije, ili im je barem bliže, od prirodnih oaza. Planine, potoci, čistina polja pate od udaljenosti čoveka, a čovek ne! Zato, počesto, kritikujem mlade jer ih je ophrvala laž. Oni misle, ako uništimo planetu – napredovaćemo!
Jedno od najčešćih pijanstava savremenog sveta je: da li je uvek bilo ovako, ili nikada nije bilo ovako? Naravno da argumenata ima za oba stava. Jedno je sigurno: u poslednjih dvadesetak hiljada godina nikada nije bilo sedam milijardi žitelja – potrošača zemljane lopte. Niko još nema odgovor na pitanje – ni sociolozi, ni psiholozi, ni kulturolozi – šta će biti sa tom demografskom bombom u kojoj su se izmešali zgarišta i plemenitost. Ali, mada može zvučati naivno, čovek se neće moći odvojiti od svog vekovno privezanog pitanja: Kako razlučiti dobro od zla?
Zbog toga, više od nauke i graditeljskog mastodonstva, porebne su nam vizije. Čak nisu potrebni ni vizionari, već ujedinjene slike svakog najobičnijeg čoveka – kako da se spasemo od apokaliptičke zahuktalosti ljudskih ambicija.
A, pitam se samo, kuda nas one (ambicije) vode!
Čovek ništa ne vidi, ali o svemu odlučuje.
Zbog toga sve lepo izgleda, a svima je duša prazna. Pod strogom voljom države data nam je sloboda u kojoj je sve nemoguće. A prava demokratija je ona u kojoj možeš da ostvariš svoje vizije. Jedini svetski pokret koji enormno narasta je – administracija!
Ne razlikujući dobro od zla, što je najvažniji duhovni napor, mladi se uglavnom opredeljuju za zlo i besvesno staju na njegovu stranu. Oni, čak, sa lakoćom proizvode zlo, jer je to postao njihov medijski svetonazor. Zadati drugom bol, znak je sopstvene uspešnosti. I to je postao jedini zakon života. Kada dete do svoje pete godine vidi već preko pedeset hiljada ubistava na malom ekranu, ono više nema savest ni reakciju kako da se opredeli. Takvom čoveku svejedno je da li je neko ubio ili je ubijen, da li je neko proganjan ili proganja, da li neko zadaje bol ili mu je bol zadata…
Nikada dobro nije bilo protiv zla. Uvek je zlo nastojalo da degradira dobro. U epohi sveopšteg uvećanja i taj atak se uvećava. Dobro, sada, treba zaštititi, tako što ćemo prepoznati zlo i nastojati da ga mi ne proizvodimo sa superiornošću koja je danas na delu.
Zlo bez duše.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
