Doprinos uvođenju novih naučnih disciplina

Krajem prošle godine, novosadski Filozofski fakultet objavio je zbornik u čast Svenke Savić koji je, obuhvatajući različite domene njene nastavne, naučne i stručne delatnosti deo ovog napora učinio vidljivim. Zbornik je uredila Vera Vasić. Tekstovi poznatih autorki i autora iz oblasti lingvistike, psiholingvistike, slavistike, teorije rodnosti, filozofije, teorije književnosti, teologije pristigli sa raznih strana sveta (ukupno 22), svrstani su u pet tematskih blokova: gramatika i diskurs, društvo, kultura i diskurs, rod i diskurs, mediji i diskurs i primenjena lingvistika i diskurs, nastojeći da obuhvate širinu i raznovrsnost njenih teorijskih interesovanja. Sve ove tekstove objedinjuje definicija diskursa kao jedinice veće od rečenice koja se ostvaruje među sagovornicima u nekom kontekstu.

U uvodnom tekstu Izgrađivanje akademske zajednice: 1960-2010 Svenka Savić kroz svoju profesionalnu biografiju govori o mehanizmu uvođenja novih naučnih disciplina u postojeću akademsku zajednicu koji se uvek dešava zahvaljujući pojedinačnim doprinosima. U drugoj polovini 20. veka došlo je do interdisciplinarnog proširenja u proučavanju jezika koje je lingvistiku ukrstilo sa drugim humanističkim disciplinama: psihologijom, sociologijom, etnologijom, antropologijom itd. Ovo redefinisanje naučne paradigme (koje nije pogodilo samo lingvistiku već i druge strogo omeđene naučne discipline) prepoznato je i u našoj akademskoj zajednici upravo zahvaljujući delom i njenim naučnim zalaganjima. Na tom osnovu formirana je i interdisciplinarna akademska zajednica a kao nova studijska disciplina uvedena je psihologvistika i nešto kasnije diskurs analiza.

Ako je za legitimisanje novih naučnih disciplina pored pojedinačnog angažmana bilo neophodno aktivirati i kontekstualno polje samog društva i politike, ovo važi još i mnogo više kad se radi o istraživanju odnosa roda i jezika.

Pitanje standardizacije jezika nikada nije neutralno pitanje i u tom procesu uvek se da rekonstruisati aktuelna hijerarhija odnosa moći, ideološki i politički ambijent. Otkrivanje i dekonstruisanje patrijarhalne matrice za vidljivost žena u javnom i službenom jeziku pokazuje stoga kako su dominantne i zvanične ideologije postavljene i koji im interesi leže u osnovi. Stoga to nikada nije samo akademsko, samo teorijsko pitanje nego je i mesto iskoraka iz čisto teorijske ili akademske sfere u polje političkog akcionizma i društvenog angažmana.

Na tom tragu niz autorki, Ursula Dolešal, Monika Heler, Rada Iveković, Jasmina Lukić, Adelina Sančez Espinoza, Eva Bahovec, Jadranka Grozdanović, Eržebet Barat, Zilka Spahić Šiljak i Nadežda Silaški, iz različitih perspektiva tematizuju predstavljanje žena u javnom diskursu, njihovo prisustvo ili odsustvo u književnosti, filozofiji, politici, teologiji i popularnoj kulturi.

Eva Bahovec u tekstu pod nazivom Prevoditeljke – izdajnice, određujući feminizam kao epistemološki projekat, „kao opoziciono, potencijalno subverzivno saznanje koje se suprotstavlja vladajućim idejama i preispituje kanon unutar različitih akademskih i umetničkih disciplina“ istražuje koliko je kanonizacija jezika bitno područje feminističkih interesa. Na primeru Drugog pola Simon de Bovoar, knjige koja je promenila istoriju feminizma, pokazuje se koliko je neprecizno prevođenje uticalo na recepciju i interpretaciju njenog dela i isto tako, na primeru termina pol, rod i polna razlika koliko nekritička upotreba važećeg žargona kao jemca autentičnosti može biti isključujuća već na nivou samog pojma.

Rada Iveković se, kroz analizu mirnodopskog slučaja „islamske marame“ u Francuskoj, te manje mirnodopskih okolnosti podele Indije i raspada Jugoslavije, problematizuje pitanje ženskog tela kao mesta pregovora o nacionalnoj teritoriji i vlasti koje koriste kako sama država tako i „identitarni“ pokreti koji joj se suprotstavljaju.

Jasmina Lukić i Adelina Sančez Espinoza reaktualizuju metodu pažljivog čitanja (close reading) izmeštajući je iz njenog prvobitnog konteksta unutar nove kritike. Kroz različita feministička čitanja Džejn Ejr, inače omiljenog romana feminističke kritike, autorke demonstriraju kako se metoda pažljivog čitanja može preoblikovati i funkcionalizovati unutar feminističkih i rodnih studija.

Tekstovi Eržebet Barat i Zilke Spahić Šiljak kreću se u okvirima diskursa teologije ili mesta ukrštanja feminizma i teologije. Erežbet Barat kroz kritičku analizu Poslanice kardinala Racingera iz 2004. razotkriva njenu dominantno patrijarhalnu logiku, a Zilka Spahić Šiljak daje pregled feminističke teološke kritike u judejskoj, hrišćanskoj i islamskoj tradiciji.

Na kraju u ovom kontekstu treba pomenuti i tekst Nevene Silaški koji se bavi konceptualizacijom ženske lepote u medijima, i analizom jezika disciplinarnih praksi koje iz nje proističu i nameću se ženama. Očuvanje lepote, posebno uklanjanje celulita koje se u medijima formuliše kroz metaforički scenario rata („objavite rat celulitu“, „smrtni neprijatelj žena“ i sl.) svojim androcentričnim definisanjem ženskog tela i njegovih potreba poslužiće kao ilustracija „diskurzivnih strategija za održavanje nejednakosti“.

Iako temat posvećen odnosu roda i diskursa čini samo manji deo ovog Zbornika i sadrži svega nekoliko tekstova, nema sumnje da je i ovaj jednostavni rez kroz različita teorijska polja pokazao kako je feminizam s kraja dvadesetog veka reorganizovao polje teorije i destabilizovao pojmove koji su smatrani neupitnim. Polna razlika vertikalno preseca sve druge razlike i „umeće“ se u svako teorijsko pitanje preformulišući ga kao pitanje o moći, odnosno, kao političko pitanje.