Došao u Srbiju s motkom

– Izvini, šta rade ovi ljudi? I što ih ti uopšte snimaš? – upitao sam.

– Zdravo. Ja sam Laslo, iz Budimpešte, došao sam zbog Olija – rekao je, otprilike, na engleskom.

– Ko je Oli?

Vlada iz Kriket saveza Srbije mi je sve potaman objasnio.

– Oli je Englez, koji je odlučio da biciklom pređe put od preko 25.000 kilometara i stigne u Brizbejn, u Australiju, sledeće godine u ovo vreme. Na tom putu, on je odlučio da promoviše kriket, koji je jako popularan u njegovoj zemlji – rekao je Vlada.

– Krenuo sam iz rodnog Londona pre dva meseca na izuzetno dug put do Australije. Želeo sam da upoznam svet, a to nije lako ako putuješ avionom. Izabrao sam kao krajnji cilj ovaj kontinent zato što se tamo odselila moja bliska prijateljica. A onda sam došao na ideju da stignem u Brizbejn 25. novembra sledeće godine i prisustvujem prvom od pet mečeva „Ešiza“ između Engleske i Australije – počeo je svoju priču Oli Brum (29).

– Eno mog bicikla – nastavio je. – Za sada me dobro služi. Doduše, u Francuskoj su mi ukrali svetlo, ali sam odmah nabavio novo. Morao sam, jer često putujem i po mraku, a kada ne stignem do nekog grada prespavam u šatoru. Moram da igram, izvini me – kraj prvog dela „naše“ konverzacije, u kojoj sam ja bio nemi posmatrač, a Oli glasnogovornik.

Ponudili su me grejanom rakijom, sokom, čajem… Bilo je i kolača, jabuka i narandži. Među igračima sam primetio još nekoliko stranaca u Beogradu.

– To su naši stalni članovi. Onaj tamo sa plavim kačketom je Nasir, sin pakistanskog ambasadora. Ovaj što udara lopticu je Radž, on je iz Indije, ali je oženjen Srpkinjom i često je u Beogradu. Imamo još nekoliko Indijaca u klubu, oni su uglavnom ovde zbog poslovnih obaveza, a posle nekoliko godina se najčešće odsele – uputio me je Nikola, član „Mačora“ sa Mirijeva.

Oli je uspeo da iz petog pokušaja „skloni“ udarača sa svoje pozicije, što su mi ostali objasnili kao odličan rezultat za njegov tim.

– Nisam loš, je l’ da? – uzviknuo je Oli, a onda je usledila kratka pauza. Za čaj i kolačiće. – Volim kriket, mada ga ne igram profesionalno već se takmičim u amaterskoj ligi. Želja mi je da u svakoj zemlji koju posetim promovišem ovaj izuzetno popularan sport u Engleskoj i tako ga približim i ostalim narodima. Do sada sam prošao kroz Belgiju, Luksemburg, Nemačku, Austriju, Slovačku i Mađarsku – ispričao je Oli i nazdravio sa svima. Čašom grejane rakije, naravno.

Ekipe su zamenile svoja mesta, sad su se branili malopređašnji napadači, a Laslo je sve beležio kamerom.

– Upoznao sam Olija pre pet dana – rekao mi je. – Pozvao me je prijatelj i kazao da je u njegovom hostelu odseo jedan Britanac koji biciklom putuje u Australiju. S obzirom na to da radim u produkcijskoj kući koja se bavi snimanjem filmova i reklama, odmah sam prihvatio da napravim priču o ovom interesantnom čoveku. Ovo radim za svoju dušu, a film ću postaviti na veb-sajt – potvrdio mi je Laslo Joža.

– Da li si i ti došao biciklom u Beograd? – upitao sam ga.

– Ne. Vozio sam sa njim 40 kilometara, ali, kada sam se vratio u Budimpeštu, pomislio sam da bi bio sjajan potez da dođem u vašu zemlju i snimim još kadrova. Ostaću sa njim do utorka, kada će on krenuti dalje, a ja moram nazad, zbog posla.

Požalio sam se na moj ne baš najbolji engleski (nadam se da ovo ne čitaju sve one profesorke što su mi poklanjale ocene, zbog proseka…), ali je Laslo samo odmahnuo glavom.

– Ma, u redu je, ni ja ne znam baš najbolje. Kada se Oli, dok je prolazio kroz moju zemlju, sreo sa jednim srpskim farmerom, razgovarali su pola sata iako Oli ne zna ni reč spskog, a farmer ni reč engleskog. Bilo je jako smešno, ali su se nekako složili da je Nemanja Vidić najbolji igrač u Engleskoj, a Čelsi najjači tim.

Bilo je vreme da krenem pa sam se pozdravio sa svima. Oli me je zamolio da me slika sa replikom kriket trofeja i dodao:

– Svrati kod nas, odseli smo u „Hostelčetu“. S obzirom na to da mi smeštaj plaća „Betfer“ kladionica, koja je sponzor ovog putovanja, biće para za izlazak – zaključio je Oli i vratio se na improvizovani kriket teren.

Kada sam na pristaništu seo u „dvojku“, pomislio sam da će nam do kraja godine ukinuti vize… Još samo da kupim bicikl…

„Ešiz“ je više od tradicije

Kao potpuni laik, pitao sam zašto se duel između Engleske i Australije naziva“ešiz“.

– Njihovo rivalstvo datira još od 1882. godine. Posle prvog poraza Englezi su spalili letvice koje čuva udarač, spakovali pepeo u urnu i poslali ga svojim protivnicima. Tako su njihovi dueli dobili ime – pojasnio mi je „Mačor“ Nikola i istakao da rivalstvo njegovog tima sa „Terijerima“ iz Starog grada i „Kablarskim sokolom“ iz Čačka nije ni blizu „ešizu“.