„Moj opstanak zavisi od Dragana Bujoševića“: Smenjeni urednik noćnih vesti RTS-a najavljuje štrajk glađu

Plavšić će, kaže, od srede stupiti u štrajk kod spomenika Mići Orloviću ispred zgrade RTS-a.

Bivši urednik noćnih vesti RTS-a, koji je smenjen sa te funkcije nakon neumesno izgovorenih uvreda upućenih stanovnicima Ćacilenda, za štrajk se odlučio nakon što je Upravni odbor (UO) RTS-a doneo preporuku kojom poziva generalnog direktora RTS-a Dragana Bujoševića da razmotri mogućnost i preispita meru otkaza uredniku noćnih vesti, a na koju Bujošević već neko vreme ne odgovara.

Upravni odbor RTS-a uputio je poziv generalnom direktoru nakon obraćanja Ivana Plavšića tom organu i direktoru „s obzirom na specifične okolnosti koje se odnose na radni, životni, zdravstveni i socijalni status i položaj zaposlenog u odnosu na utvrđene elemente povrede, kao i dosadašnji rad zaposlenog, koji se može ceniti kao olakšavajuća okolnost“.

Podsetimo, Plavšić je u mladosti ostao u invalidskim kolicima, a kao mlad novinar, student u kolicima, došao je na televiziju da bude glas milion i nešto ljudi sa invaliditetom.

– Upravni odbor RTS-a usaglasio se da direktor televizije revidira svoj stav po pitanju mog otkaza. Bujoševiću mandat ističe 3. februara. Ako hoće na kraju mandata da ima mrtvog čoveka, da me nosi na duši, ja nemam nikakve probleme. Stupiću u štrajk glađu, pa da vam kažem – bolje časno mreti nego kao bednik živeti. Jer ja ću svakako na ulici da završim ako direktor kao kolega, kao profesionalac, kao čovek ne sedne i kaže: “Dajte to da rešimo.” Ako sam pogrešio, kazna treba da bude primerena, ne odsecanje glave. Moj život u ovom trenutku zavisi od Dragana Bujoševića. Moj život i moj opstanak. Ako želi da me osudi na smrt, neka dođe kao častan čovek, jer “nije srpski ćutati”, neka uzme pištolj od obezbeđenja iz RTS-a i neka ispali metak u mene. Slobodno. Neću da bežim, stojim kod spomenika legende Miće Orlovića. Bar će njegov duh da me čuva. A Bujošević neka puca u mene ako smatra da sam krivac, a nema srca da kao čovek pomogne – kaže Plavšić.

Nevezano da li se slaže ili ne sa nekim stvarima koje se dešavaju u državi, on kao normalan građanin ima pravo na mišljenje, ali to mišljenje nema veze sa televizijom, jer lične stavove nikada nije kroz program RTS-a pokazao, već se trudio da ravnomerno prikaže jednu i drugu stranu.

– Evo, ja sam poslušao Bujoševićevu rečenicu, da nije srpski ćutati. Nije ni građanski ni hrišćanski ćutati na sedamnaest žrtava, jer je jedna žena bila trudna. I to niko ne pominje, niko ne govori, a svi znaju. Politički nisam ni na jednoj strani. Koliko god da meni govore da čovek ne može da bude apolitičan – ja mogu, posebno u mojoj profesiji, da budem profesionalac, kao što je i doktor profesionalac, ili neka druga slična profesija u kojoj ti ne možeš da biraš strane, nego moraš da pomogneš – ukazuje Plavšić.

On dodaje da kao osoba sa invaliditetom ima teške zdravstvene probleme koje zahtevaju intenzivne lekarske preglede i medicinsku opremu, ali da mu zbog otkaza zdravstvena knjižica nije overena. Lekara plaća iz svog džepa, od novca koji je uzeo od prodaje drugog para invalidskih kolica jer drugačije nije mogao da obezbedi sredstva, usled toga što država ne izdvaja ni 10.000 dinara za pomoć osobama sa invaliditetom. Njegovo zdravlje je trenutno ugroženo.

– Sam sam, niko me ne izdržava. Živim od te crkave stimulacije koju većina osoba sa invaliditetom prima. U ovom trenutku sam bukvalno beskućnik na ulici, beskućnik u smislu što sam podstanar. Morao sam da prodam jedna invalidska kolica da bih mogao da egzistiram. Da sam ubio, pa čovek ubije pa odleži u zatvoru, nađe mu se kazna… U međunarodnoj konvenciji stoji da ne možeš otpustiti samohranu majku, teško bolesnu ili osobu sa teškim invaliditetom. Ja imam prvi stepen invaliditeta – kaže Plavšić, ali dodaje da ne traži samilost.

Ono što želi jeste da Bujošević ne ignoriše preporuku Upravnog odbora RTS-a.

– Generalni direktor se pravi lud, neće da odgovori Upravnom odboru. Ponavljam, ne tražim samilost, ali ne mogu više da trpim jer sam u potpunom kolapsu, finansijskom. Za deset-petnaest dana neću imati od čega ni struju da plaćam, niti bilo šta, za zdravstveno da ne pričam. Meni je blokirana knjižica, ne mogu na Zavod za zapošljavanje, jer tamo piše kako sam svojom krivicom izgubio posao. A to vam onda država ne priznaje, i kaže moraš sam da plaćaš svoje zdravstvene probleme – kaže Plavšić.

On još jednom ističe da je svestan da je njegova kritika upućena stanovnicima Ćacilenda bila prenagla, ali dodaje da mu je većina ljudi u lice priznalo da takođe ne misli ništa dobro o njima, da sumnja da su u pitanju mahom kriminalci, kao i da sa druge strane svakodnevno pršte uvrede. Njega je, kaže, ponela emocija.

– Moja retorika je bila preoštra, ali je bila puna emocija, onakva kakva jeste. I ja od toga ne bežim. I ja to nisam rekao ni jednom časnom, ni poštenom, ni dobrom čoveku, rekao sam onima koji su se smejali majci, bolu koji nosi roditelj zbog gubitka deteta, gubitku 16 života, 17 jer je poginula trudnica. Ako je moja retorika stvar etičkog kodeksa, šta onda treba da kažemo o etici predsednika koji je povodom 1. novembra pita: “Je l’ to neka utakmica?” – upitkuje Plavšić i dodaje:

– Ne mogu više da trpim tu masku na kojoj svi glume dobrotu i plemenitost, dok smo u suštini potpuno amputirani od empatije, od razumevanja, od ljudskosti… RTS su u vreme blokada i protesta svi pljuvali i govorili: “Da bog da od pretplate kupovali deci lekove.” Ko je tu odgovoran? Ja ne mogu da mrzim sopstveni narod, ja sam deo ovog naroda. Bez obzira da li je ona druga strana ili ova,  ja sam deo ovog naroda, ja sam građanin ove zemlje. A moj vapaj, moj krik ka nebu, ka svemu što može da me spase, jeste da izađem i da štrajkujem glađu dok direktor televizije ne sedne i ne revidira moj slučaj – kaže Plavšić.

Generalnog direktora RTS-a Dragana Bujoševića smo upitali da li planira da razmotri mogućnost i preispita meru otkaza uredniku noćnih vesti Ivanu Plavšiću, ali do završetka teksta odgovor nije stigao.

Podsetimo, otkaz je usledio nakon što se u medijima pojavio snimak na kojem Plavšić žustro vređa stanovnike Ćacilenda.

Kako je u izjavi za Danas ranije objasnio, u trenutku incidenta nije bio na radnom mestu, već je slobodno vreme provodio sa kolegom u blizini RTS-a, te ih je „put naveo“ ka tom pravcu.

Pesma koja se u tom momentu čula iz Ćacilenda bila je „Rano je za tugu, za sreću kasno je“, da bi potom usledila „Pošla majka da potraži sina“. Sve se to dešavalo dok je odmah pored, na istom prostoru, Dijana Hrka štrajkovala glađu.

Plavšić je rekao da mu je tada „pala klapna“ jer se radi o ljudskim žrtvama – o 16 mrtvih, na čiji račun su se, tvrdi, ljudi iz Ćacilenda rugali.