Dragomir Dragan Tomić: jedna karijera

Iako je ovoga puta bio ključni faktor u prekidanju tolerancije prema Simpu kad je reč o plaćanju poreza i doprinosa, Aleksandar Vučić se posle petooktobarskih promena javljao u ulozi zaštitnika dugogodišnjeg faktičkog gazde Simpa Dragana Tomića. Na funkciji Generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, Vučić je svojevremeno uputio pismo Okružnom tužilaštvu u Beogradu u kome je izneo tvrdnju da je Ljubiša Buha Čume, po nalogu premijera Đinđića, reketirao Dragana Tomića za tri miliona maraka kako ne bi bila podignuta optužnica protiv njegov sina Aleksandra, vlasnika firme Kartum za utaju poreza od preko tri miliona dinara. Neki beogradski mediji u to vreme preneli su vest da je Tomić isplatio Čumetu čak četiri miliona maraka, što čelnik Simpa nikada nije ni demantovao ni potvrdio. Nakon atentata na premijera Đinđića pojavile su se informacije da je u Tomićevom kabinetu na Svetonikolskom trgu u Beogradu u više navrata boravio Ljubiša Buha Čume, a čelnik Simpa je to prokomentarisao kao „poslovne razgovore“.

Ovo je samo jedna od saga koje govore o nesvakidašnjoj karijeri Dragomira Dragana Tomića (76), koji je kasnih šezdesetih postao generalni direktor tada posrnulog Simpa, da bi tokom pet decenija bavljenja biznisom i politikom postao izuzetno bogat i uticajan čovek. Najnovija, teško premostiva, situacija u Simpu u neku ruku kao da zatvara taj ponorni krug najveće srpske industrije nameštaja.

U tom kontekstu možda bi bila zanimljiva jedna astrološko-numerološka analiza. Za ovog Vranjanca broj 13 je baš baksuzan. Evo i zašto: Simpo je upao u najveću finansijsku dubiozu uoči trinaeste godišnjice od pada režima Slobodana Miloševića, u čijoj je poslednjoj vladi baš Tomić bio vicepremijer. Petooktobarske promene desile su se tačno trinaest godina od Osme sednice CK SKS na kojoj je smenjen Ivan Stambolić i počela era Slobodana Miloševića.

Tomić je u noći rađanja novog srpskog vožda (23 – 25. septembar 1987.) pokušao nemoguću misiju da bude pomiritelj. Bio je blizak Stamboliću, koji je imao razumevanja za ekonomske i političke probleme na jugu Srbije i pružao je veliku podršku privrednicima, a najveću baš Simpu i Draganu Tomiću.

„Nema proizvodnje u svetu koja bi izdržala sve kao naša. Ali sada, kada je njena izdržljivost pri kraju, naša je obaveza da odavde izađemo jedinstveni i prihvatimo se svih poslova koje treba da obavimo do kraja godine. Ali sudeći po dosadašnjoj diskusiji, ako budemo glasali, odavde nećemo izaći jedinstveni. Ne znam kako bi to moglo da se izbegne. Tu ima iskusnijih drugova, pa bi oni mogli da smisle rešenje (…)“, ostala je zabeležena njegova diskusija. Tokom glasanja za smenu Dragiše Pavlovića, čelnik Simpa i član CK SKS, ostao je uzdržan. Od komunističkog vernika postao je grešnik. Dok je Milošević u Požarevcu uveliko pripremao strategiju političke likvidacije Stambolića, Tomić će još jednom biti u centru pažnje na poslednjem okupljanju „stambolićevaca“ čiji povod je bilo otvaranje Robne kuće Simpa na Svetonikolskom trgu u Beogradu. Tog avgustovskog prepodneva na svečanosti su bili Ivan Stambolić, kao predsednik Predsedništva Srbije, Bogdan Trifunović, predsednik SSRN, gradonačelnik Beograda Aleksandar Bakočević i predsednik Gradskog komiteta SK Dragiša Pavlović. Pavlović je održao govor, a kamere su uslikale čelnike koji su kao po nekom dogovoru svi bili u belim odelima uoči mraka koji se spremao nad Srbijom.

Svoje grehe sa Osme sednice Tomić će okajavati sve do 1994. godine. U trećoj Miloševićevoj vladi od uvođenja višestranačkog sistema, čiji premijer je bio Mirko Marjanović, privrednik iz Vranja postaće ministar bez portfelja zadužen za ekonomska pitanja. U zemlji pod sankcijama u kojoj vlada korupcija, nezaposlenost, a plamen građanskog rata sagoreva temelje Jugoslavije, za Dragana Tomića počinje – vreme vlasti. Kada se bude našao na listi srpskih političara kojima je zabranjen ulazak u SAD i zemlje EU, upitan da to prokomentariše, Tomić će lakonski potpisniku ovih redova odgovoriti: „Ma pustite to, Amerikanci su otkrili rupu na saksiji“. Pragmatično delujući u sistemu jasne Miloševićeve hijerarhije, Tomić će vešto držati iz Beograda sve konce upravljanja u Simpu koji je tada predstavljan kao „kompanija koja i u vreme sankcija može da opstane i poveća izvoz“.

„Nema brzog preporoda ni bogaćenja preko noći. Za svaki napredak potreban je mukotrpan, sistematičan rad, ekonomska stimulacija i disciplina. Ekonomski program se zasniva na dugoročnom programu Dragoslava Avramovića“, ostala je Tomićeva izjava za Simpo novine iz aprila 1994. godine. Nakon propasti programa Dragoslava Avramovića, koji je i sam ukazivao na činjenicu da Simpo opstaje na kreditima, Tomić je bio i na meti premijera Milana Panića, koji je osuđivao primarnu emisiju i danonoćni rad topčiderske štamparije bezvrednog novca, odakle se, pored ostalih destinacija, odvozio u kamionima novac i za isplate zarada radnicima Simpa i Jumka. Simpo je postao zaštitni znak za nerazvijeni jug Srbije opterećen komplikovanim međuetničkim odnosima, a Tomić je prosipao priču o „Švajcarskoj na jugu“, na koju je opozicija odgovarala da je “ Tomić napravi državu po svojoj meri na delu Srbije“. Objavio je knjigu „Mala preduzeća velika šansa“, u kojoj je predstavio koncept koji treba da zaživi na jugu Srbije i koji „njemu ne da mira da ode u penziju dok ne vidi svoj rodni kraj u drugačijem svetlu, bez siromaštva i nezaposlenosti“.

Rođendansko slavlje u vili na Bulevaru mira na Dedinju (nekadašnja rezidencija Kire Gligorova, koju je za Tomića kupio Simpo) prekinule su vanredne vesti o događanjima ispred zgrade Skupštine. Dragan Tomić rođen je 5. oktobra 1937. godine u selu Žbevac u opštini Bujanovac. Na njegov 63. rođendan iz Vranja mu javljaju za hapšenje nekolicine čelnih ljudi Simpa, u prvom redu Svetislava Ljubića, kome je određen i zatvorski pritvor. Iskusan, finansijski moćan, Tomić u vanrednim situacijama ne gubi glavu. Nakon jednog susreta sa Zoranom Đinđićem (koji ga je hladno primio) Tomić je rekao: „Naći će se ofingerče i za moje kaputče“. Nova vlada kreće u borbu protiv ekstra profitera. Simpo je na prvom mestu, pa će zarad namirivanja duga biti prodata robna kuća u Moskvi. Protiv Tomića i Vojislava Šešelja, kao članova stambene komisije, biće podneta i krivična prijava zbog odluke da porodica Milošević za smešno male pare dobije vilu na Dedinju. Protiv ljudi iz rukovodeće garniture Simpa podnete su u to vreme 132 krivične prijave, ali gotovo da nijedna nije sudski procesuirana. Podršku svom opstanku u novim okolnostima Tomić je imao i od svog starijeg sina Gorana, vlasnika Kompanije „Balkan stil“ sa sedištem u Lihtenštajnu, koja se bavi trgovinom čelikom i koja je u jednom trenutku bila vlasnik dela železare u Skoplju. Različite firme vezane su na finansijsku spiralu porodice Tomić – poput Fabrike čokolade Simka, slatkiša Kondiva, te sijaset malih preduzeća čiji su vlasnici bliski prijatelji Tomića.

Atentat na Zorana Đinđića, Tomić će dočekati konsolidovan, igrajući ponovo na kartu juga Srbije na kome su se u međuvremenu dogodili međuetnički sukobi. Nakon propasti kompanije Jumko, u kojoj je radilo 13.000 tekstilaca, Simpo je ostao jedina „svetla tačka“. U posetu Simpu dolazi Vojislav Koštunica da otvori jednu od fabrika. Prodaji Vlasinske rose kompaniji Coca Cola prisustvovao je Boris Tadić. On je tada čak priznao da ga mnogi kritikuju zbog saradnje sa čelnim čovekom Simpa, ali da on podržava ovakav koncept privrednog razvoja juga Srbije.

Podržavajući Ivicu Dačića u frakcijskoj borbi unutar SPS, Tomić opstaje kao važan faktor u redovima socijalista. Sa Mlađanom Dinkićem ulazi u projekat oživljavanja proizvodnje u firmi „Kopaonik“ u Kuršumliji. Proslavi pola veka Simpa u Vranju prisustvovao je predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

Petog oktobra Dragomir Dragan Tomić će napuniti 76 godina. Kasa Simpa je prazna. Ima li Tomić snage za još jedan kopernikanski obrt? U protivnom, ukoliko država postane većinski vlasnik Simpa, završava se jedna privredno-politička karijera po mnogo čemu ilustrativna, kontroverzna i specifična za posleratnu i tranzicionu istoriju Srbije.