Države članice EU sasvim su drugačije od suverene nacionalne države 19. veka

Bilo je mišljenja da bi zgodan simbolički datum mogla biti 2014. na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata kada je počeo raspad dotadašnje Evrope, ali naš sagovornik ne veruje da će to biti mogućno. Pre će biti mogućno da će tada „Zapadni Balkan biti duboko u pregovorima sa Evropskom unijom“. Što se tiče Kosova, Timoti Garton Eš gleda u pravcu dugačijem od simbola: potrebno je simbolička pitanja ostaviti po strani „spustiti dole zastave“ i okrenuti se raalnim problemima.

Srbija će ove godine obeležiti 10 godina od promena i Miloševićevog pada. Druge zemlje će obeležiti dve decnije od početka tranzicije. Mnogima od tih promena ste lično prisustvovali. U poslednjoj knjizi „Činjenice su subverzivne“ naglašavate kompleksnu prirodu tih promena, koje su najčešće bile mešavina demokratskih napora, neke vrste međunarodne zavere i izmena i strukturama bezbednosti tih zemalja. Kako vidite sve to promene posle dve decenije?

– Model ovih revolucija jeste sasvim novi. Na kraju imamo novi model koji je nenasilni i pregovarački i koji ima neki dvosmisleni ishod. To su, na neki način, „pregovaračke“ ili „dogovorene“ revolucije. Vi niste nikome odsekli glavu, a to ima posledice po prirodu tih događaja. Ni novi lideri nisu uvek baš najsjajniji. Društvena transformacija zbog toga traje duže. Za Balkan kao i za Centralnu Evropu je bolje da pogledaju unazad posle dvadeset godina pošto su tada stvari mnogo jasnije. Ako u Srbiji posle dvadeset godina pogledate unazad, moći ćete da kažete „Bilo je dobro što smo to uradili na taj način“.

Ovih dana Evropska unija je na velikim iskušenjima. U kom pravcu će ići ujedinjenje Evrope, pošto je to važno i za sudbinu događaja od pre 10 godina?

– U politici morate da činite više stvari u isto vreme. Mi, bez sumnje, treba da spasemo evro kao što nam je nesumnjivo potrebno proširenje da bismo uključili Zapadni Balkan, da održimo perspektivu za Tursku i Ukrajinu. Nakon toga u sledećih deset ili dvadeset godina, pitanje za Evropu biće odnos Evrope i neevropskog sveta, Evrope i sveta u usponu koji je nezapadni, Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika.

Posle ove krize Evropa neće biti ista.

– Ona može da bude jača, a može da bude i slabija. Može da se konsoliduje, a može da se raspadne.

To su dva veoma različita ishoda kada je reč o proširenju.

– Iako nema velike želje za proširenjem EU, Zapadni Balkan će konačno ući u Evropsku uniju u toku sledeće decenije. Zgodan simbolički datum bio bi godišnjica Sarajeva 1914. ali, je mnogo realnije da tih dana Zapadni Balkan bude veoma duboko u pregovorima za stupanje u Evropsku uniju. Veliko pitanje su Turska i Ukrajini. To je i veliko strateško pitanje. Postoji velika uzdržanost da se te dve zemlje nađu u EU.

Koju simboliku vidite u stogodišnjici početka Prvog svetskog rata?

– To je početak raspada Evrope. Sada je proces obrnut. U tome vidim simboliku. To je način da pokažemo da mislimo o istorijskoj dimenziji i da kažemo da to nije samo taktičko pitanje za ovu ili onu zemlju, nego da to ima stratešku i istorijsku dimenziju.

Vi govorite o potrebi nove strategije međunarodnih odnosa. O kakvoj strategiji je reč?

– Za nas je najvažnije pitanje, ako strateški i dugoročno gledamo, da li će svet u 21. veku ličiti na svet iz 19. veka? Da li će to biti Evropa sa velikim, snažnim, moćnim i suverenim državama koje se bore i takmiče među sobom ili mi držimo tu konkurenciju unutar određene grupe pravila kao što je to slučaj među članovima kluba? Ono što smo postigli u Evropi i 20 veku jeste da smo uspeli da regulišemo to takmičenje, da se evropske nacije takmiče u tom okviru. Ako napravimo svet na kraju 21. veka da liči na Evropu na kraju 20. veka, onda ćemo postići veliki uspeh.

Kako se pomerila ravnoteža moći. Da li se moć pomerila od vojne ka mekšim formama?

– Ne. Ne mislim da je tako. Postoje vojna i ekonomska moć, ali i elementi meke moći koju bih nazvao moć „zavođenja“. Evropa će imati manje vojnu, a više „meku“ moć. Ne možemo sve što treba da učinimo samo sa „mekom“ moći.

Zašto nam je sada potrebna tako značajna vojna moć? Imali smo hladni rat sa neverovatnim vojnim arsenalima dva bloka, da bi sve to na kraju postalo beskorisno i završilo kao staro gvožđe?

– Na nesreću, ljudi su glupi. Oni koriste oružje. Ako ga imaju, oni su u iskušenju da ga iskoriste. A vi morate da se zaštitite. Ljudska vrsta je takva. Ona u istoriji nije dokazala da je spremna da se uzdrži od korišćenja i upotrebe sile, čak i kada je imala za to priliku. Ponavljam, međutim, naš glavni instrument neće biti vojna moć. Ona će biti ekonomska i meka moć, kao u Evropi na kraju 20. veka.

Sve nas zanimaju posledice formiranja nove vlade u Velikoj Britaniji.

– Velika Britanija će postati više provropska. Vlada je nastala na osnovu podele vlasti i to će promeniti našu politiku i to će promeniti naš izborni sistem. Ti više neće biti ista Britanija. Za mene je to veoma uzbudljiv trenutak jer ćemo da promenimo naš antikvarni poltiički sistem. Potreban nam je moderniji politički sistem.

Paralela Kosovo – Srbija

Severna Irska – Republika Irska

l Mnogo stvari se dogodilo na Balkanu u poslednje dve decenije – ratovi, raspadi država, promene vlada. Pitanje koje je ostalo jeste Kosovo, ne samo za region, nego i šire.

– Mi često govorimo o izgradnjii država. Mislim da bi trebali da mislimo o izgradnji „država članica“. Šta to znači? To znači da Srbija, Crna Gora i Kosovo treba da budu članice Evropske unije. „Države članice“ Evropske unije sasvim su drugačije od suverene nacionalne države 19. veka. Srbija, Kosovo i Crna Gora treba da se izgrađuju kao „države članice“. Ako pogledate primer Severne Irske i Irske, videćete da je Severna Irska deo Ujedinjenog Kraljevstva, a Irska sasvim nezavisna država. Realnost je takva da postoji ogromna povezanost dve teritorije. To je mogućno samo u okviru Evropske unjie. U dugoročnom prosvećenom nacionalnom intresu Srbije je da Kosovo bude u Evropskoj uniji, sa svim vrstama specijalnih odnosa koje će biti mogućne. Potrebno je odbaciti simbolička pitanje, zastave, nacionalne himne i početi razgovor o stvarnosti u kojoj ljudi žive.

„Plišane“ i „obojene“ revolucije

Timoti Garton Eš je dosledni branilac „plišanih revolucija“. On veruje da su dve decenije optimalni period koji je neophodan za prilagođavanje onome što te revolucije nose. Da li je to mnogo ili malo? Šta je „revolucionarni sadržaj“ u tim događajima koji se oslanjaju na masovnost, da bi potom te iste mase postajale sve više obespravljene, dok u socijalnom smislu ne budu svedene na nivo sličan lumpenproletarijatu s početaka engleskog kapitalizma i pariskih predgrađa?

Timoti Garton Eš nije spreman da ove događaje oceni kao potpune revolucije, nego kao proces prelaska u „demokratski tabor“ koji nosi brojna i složena obeležja. Profesor Eš je sam svedok događaja u Srbiji od pre deset godina. On je 5. oktobar ocenio kao mešavinu „demokratskog nezadovoljstva naroda, zapadnog mešanja, klasične vizantijske zavere i državnog udara“. Posle dvedeset ili 10 godina, Timoti Garton Eš iznova naglašava složenu strukturu događaja koji su postali poznati kao „plišane“ ili „obojene revolucije“. „Ne može isuviše snažno da bude naglašeno da su ti pokreti nastali iz uslova svake od tih zemalja u kojima je do njih došlo. Mora se reći, postoji zapadna umešanost, nekada javna, nekada skrivena, ali ni u jednom slučaju ne može da se tvrdi da je ona bila odlučujuća. Optužbe za zapadnu zaveru su najčešće deo lokalne igre čija je namera da se diskvalifikuju lokalni opozicioni lideri u očima antizapadnog javnog mnjenja i da se opravdaju mere koje se preduzimaju prema njima, kaže Eš.

– Da li plišane revolucije imaju budućnost ili nemaju, u velikoj meri zavisi od sposobnosti ljudi kojih se ona tiče, ali ona takođe u manjoj meri zavisi i od nas – kaže Eš. Ti događaji nemaju, jasno, jednog, nego dva subjekta: narod kojeg se to tiče i „nas“. Ko su to „mi“? – Mi – ako to mi znači liberalne demokrate i demokrate – nismo posmarači u ovoj istoriji. Mi – poput inostranih novinara koji pišemo o tim događajima, takođe smo u određenoj meri njihovi učesnici – pojašnjava Eš.