Državni organi na ispitu

Početak rada na ukidanju viza vezuje za proleće 2006, kada su počele pripreme za uvođenje viznih olakšica i zaključivanje sporazuma o readmisiji sa EU, kao prvog koraka. Sa pripremama za pregovore o ukidanju viza počelo se u prvoj polovini 2007, uz nastojanje da se anticipiraju kriterijumi za ukidanje i da, naravno, započne rad na njihovom ispunjavanju i pre formalnog otvaranja dijaloga o viznoj liberalizaciji. Zbog toga je bilo moguće da Vlada Srbije već u julu 2007. formira Radnu grupu za koordinaciju rada na ispunjavanju kriterijuma za ukidanju viza, iako je sam dijalog o viznoj liberalizaciji počeo tek u januaru 2008. Stalnom dijalogu o viznoj liberalizaciji prethodilo je stupanje na snagu Sporazuma o viznim olakšicama i Sporazuma o readmisiji između EU i Srbije.

Sporazum o viznim olakšicama

Cilj Sporazuma o viznim olakšicama bio je da se za određene kategorije stanovništva omogući olakšan pristup dobijanju šengenskih viza i to kroz manji broj dokumenata potrebnih za dobijanje vize, kraće vreme obrade zahteva, besplatnu obradu zahteva, dobijanje vize za više ulazaka i na duži vremenski period pod određenim uslovima. Oni koji su pod ovim uslovima osetili viznu liberalizaciju bili su poslovni ljudi, predstavnici privrednih društava, vozači koji obavljaju usluge međunarodnog teretnog i putničkog transporta vozilima koja su registrovana u Srbiji, članovi posada vozova, hladnjača, lokomotiva, novinari, osobe koje idu na vojna i civilna groblja, predstavnici organizacija civilnog društva koji učestvuju u treninzima, seminarima ili konferencijama i predstavnici verskih zajednica u Srbiji.

Posle godinu i po dana primene ovog sporazuma, on nije u potpunosti ostvario svrhu svog postojanja. Pregledom veb prezentacija ambasada zemalja šengenskog kruga moglo se uočiti da su osim pozivnog pisma, kojim se dokazuje svrha putovanja, zapadne ambasade i dalje zahtevale mnoge druge dokumente, među kojima i potvrdu o zaposlenju, čime je grupa nezaposlenih ljudi između 25 i 30 godina i dalje smatrane kao rizična i vrlo je teško dolazila do vize. Ambasade zemalja šengenskog sporazuma uglavnom su poštovale vremenski period od deset dana potreban za obradu zahteva, s tim što je bilo potrebno skoro dva meseca ranije zakazati intervju i dobiti datum za predaju dokumenata za vizu. Napredak je postignut u segmentu izdavanja viza bez naplate troškova obrade viznog zahteva, kao i dobijanja viza za više ulazaka. U analizi primene ovog sporazuma treba uzeti u obzir i mišljenje predstavnika ambasada zemalja šengenske zone, prema kojima je sistem viznih olakšica uveden kao korak u postupku liberalizacije viznog režima prema Srbiji i koji je ispunio očekivanja. Negativni efekti rezultat su nedovoljne informisanosti podnosilaca zahteva za vizu.

Ovaj sporazum nije se odnosio na Dansku, Norvešku, Island, Švajcarsku, Veliku Britaniju i Irsku.

Sporazum o readmisiji i politika reintegracije povratnika

Posle demokratskih promena 2000. na hiljade državljana Srbije, koji su tokom ratnih sukoba na ovim prostorima dobili privremenu zaštitu u zemljama Zapadne Evrope, nastavilo je da traži azil u tim zemljama. Kako su im skor svi zahtevi odbijeni, a privremena zaštita povučena, oni se sada vraćaju na osnovu obaveze koju je srpska Vlada preuzela potpisivanjem Sporazuma o readmisiji. Osim nekoliko skromnih pokušaja, sve do početka 2009. nije bilo sistematskog nastojanja da se identifikuju i prate problemi povratnika ni u zapadnim zemljama ni u zemlji porekla.

Državljani Srbije i dalje traže azil u zemljama EU i drugim razvijenim zemljama sveta. Sa 15.200 uloženih zahteva za azil Srbija je bila na šestom mestu u svetu 2008. Međutim, pregledom pojedinačnih mesečnih izveštaja UNHCR, vidljivo je da je 60 odsto lica državljana Srbije koja podnose zahtev za azil s teritorije Kosova i Metohije. Kada je reč o prvoj polovini ove godine, prema podacima UNHCR, 8.859 državljana Srbije podnelo je zahtev za azil. Ova statistika značajno je uticala to da zemlje EU imaju uzdržaniji stav oko stavljanja Srbije na belu šengensku listu.

Kako bi se ovi problemi prevazišli Vlada je morala da usvoji strategiju (13. februara 2009) i akcioni plan (16. aprila 2009) za njeno sprovođenje, čime su stvorena osnova za temeljne promene u pristupu države ovom pitanju. Vlada Srbije u junu ove godine predstavila je izveštaj o aktivnostima na prihvatu i integraciji povratnika. Prema podacima Kancelarije za readmisiju, od početka ove godine primljene su 774 zamolnice, i od toga je 96 ljudi organizovano vraćeno uz pratnju MUP iz Švedske, Hrvatske i Danske. Od maja do avgusta prihvat je zatražen za 218 povratnika, a kao države privremenog boravka navedene su Nemačka, Švajcarska, Danska, Austrija, Švedska i Slovenija.

Jedan od problema u primeni Sporazuma bio je nedovoljna informisanost povratnika. Informacije bitne za ostvarivanje prava bile su im dostupne tek u momentu povratka na teritoriju Srbije. Povratnici često nisu imali informaciju o značaju posedovanja određene lične dokumentacije. Iz zemlje u kojoj su do tada boravili dolazili su bez diploma o stečenom obrazovanju, izvoda iz matičnih knjiga, dokaza o godinama radnog staža i slično, zbog čega su ostajali bez adekvatnog dokaza koji je osnov za uživanje određenih prava na teritoriji Srbije. Država Srbija se dodatno angažovala na rešavanju ovih pitanja što je Evropska komisija, koja je proveravala rad srpskih organa, pozitivno ocenila.

Ne sme se zaboraviti da je Srbija potpisivanjem Sporazum o readmisiji, osim vraćanja svojih državljana, preuzela na sebe i vraćanje državljana trećih zemalja i lica bez državljanstva koja su prošli kroz Srbiju na putu u zapadne zemlje. Preventivni vid zaštite od obaveze prihvata ovih lica može se obezbediti efikasnom kontrolom spoljnih granica kao i jasno definisanom viznom politikom države. Od 2003. do 2008, iz zapadnih zemalja stiglo je 1.711 zahteva za prihvat državljana trećih zemalja.

U maju 2008. uručena „mapa puta“

„Mapa puta“ je Srbiji uručena u maju 2008. godine. U tom dokumentu je tačno precizirano koji su osnovni pravno-tehnički kriterijumi koje je Srbija trebalo da ispuni kako bi se našla na beloj šengenskoj listi. Kriterijumi su podeljeni u četiri bloka – bezbednost dokumenata, integrisano upravljanje granicom, javni red i bezbednost, spoljni odnosi i osnovna prava. Rad prema kriterijumima podrazumevao je potrebu izgradnje zakonskog okvira, koji je morao biti u skladu sa evropskim standardima i prioritetima, zatim strateškog okvira u svim oblastima, pri čemu su tako definisane praktične politike, na primer za borbu protiv organizovanog kriminala, korupcije, suzbijanje ilegalnih migracija… Bilo je potrebno obezbediti potrebne ljudske, materijalne, infrastrukturne i finansijske resurse za sprovođenje ovako definisanog okvira.

Ključni kriterijum predstavlja demonstrirana posvećenost i efikasan administrativni kapacitet za primenu usvojenih propisa, strategija i akcionih planova. Sve navedene oblasti su i inače oblasti od prioritetnog značaja za proces evropskih integracija, u kojima se već godinama sprovode reforme. Proces vizne liberalizacije doprineo je da ove oblasti dođu u fokus pažnje svih aktera.

BLOK 1: Bezbednost dokumenata

U ovom bloku navedeno je da Srbija treba da:

* izradi biometrijske putne isprave s automatskim očitavanjem podataka u skladu sa standardima Međunarodne organizacije za civilnu avijaciju i EU, postepeno uvede biometrijske podatke, uključujući fotografije i otiske prstiju;

* usvoji administrativne mere za obezbeđivanje integriteta i bezbednosti procesa personalizacije i distribucije putnih isprava;

* uspostavi programe obuke i usvoji etičke kodekse za borbu protiv korupcije usmerene na službenike bilo kog državnog organa koji se bavi vizama i pasošima;

* obavesti Interpol o izgubljenim i ukradenim pasošima radi evidencije u bazi podataka;

* obezbedi visok novo bezbednosti ličnih dokumenata koja se podnose u svrhe pribavljanja drugih identifikacionih isprava, kao i ličnih karti i definiše stroge postupke za njihovo izdavanje.

BLOK 2: Integrisano upravljanje granicom

Srbija treba da:

* usvoji i primeni zakonodavstvo koje će urediti kretanje lica na spoljnim granicama, kao i Zakon o organizaciji graničnih organa i njihovim zadacima u skladu sa Nacionalnom strategijom integrisanog upravljanja granicom u Srbiji usvojenom u januaru 2006;

* preduzme potrebne budžetske i druge administrativne mere za osiguranje efikasne infrastrukture, opreme za IT tehnologije na spoljnim granicama;

* uspostavi programe obuke i usvoji etičke kodekse za borbu protiv korupcije usmerene na pripadnike granične straže, carinske i druge službenike uključene u kontrolu granica;

* zaključi radni aranžman sa Agencijom EU za kontrolu spoljnih granica država članica EU – FRONTEX.

BLOK 3: Javni red i bezbednost

Srbija treba da:

* pripremi strategiju za borbu protiv organizovanog kriminala (posebno prekogranične aspekte), tako što će doneti i sprovesti akcioni plan, koji uključuje vremenski okvir, dovoljno kadrova i finansijskih sredstava;

* pripremi strategiju za borbu protiv trgovine ljudima tako što će doneti i sprovesti akcioni plan koji uključuje vremenski okvir, dovoljno kadrova i finansijskih sredstava;

* usvoji i sprovede nacionalnu strategiju za sprečavanje i borbu protiv pranja novca i finansiranje terorizma; usvoji i primeni zakon o sprečavanju finansiranja terorizma; primeni relevantno zakonodavstvo i konfiskaciji imovine kriminalaca;

* usvoji i primeni nacionalnu strategiju za borbu protiv droge, kao i nacionalni akcioni plan za borbu protiv droge; učini da podaci o zapleni droge i licima koja su u to bila uključena budu dostupni na graničnim prelazima; dalje unapređuje saradnju i razmenu informacija sa relevantnim međunarodnim telima u oblasto borbe protiv droge;

* primeni zakonodavstvo o sprečavanju i borbi protiv korupcije, što uključuje i osnivanje nezavisne agencije za borbu protiv korupcije;

* primeni relevantne konvencije UN i Saveta Evrope, kao i preporuke iz Izveštaja grupe država za borbu protiv korupcije (GRECO) i druge međunarodne standarde koji se odnose gore navedene oblasti kao i na borbu protiv terorizma.

BLOK 4: Spoljni odnosi i osnovna prava

Srbija treba da:

* obezbedi da sloboda kretanja srpskih državljana ne bude uslovljena neopravdanim ograničenjima, uključujući mere diskriminatorne prirode koje se temelje na razlozima kao što su pol, rasa, boja kože, etničko ili socijalno poreklo, genetske karakteristike, jezik, vera ili uverenje, političko ili bilo koje drugo mišljenje, pripadnost nacionalnoj manjini, imovina, invalidnost, godine starosti ili seksualno opredeljenje

* obezbedi potpun i efikasan pristup putnim i ličnim dokumentima za sve građane Srbije, uključujući žene, decu, lica sa invaliditetom, pripadnike manjina i druge osetljive grupe;

* obezbedi potpun i efikasan pristup ličnim dokumentima za sva interno raseljena lica i izbeglice;

* usvoji i primeni zakonodavstvo kojim bi se obezbedila zaštita protiv diskriminacije;

* precizira uslove i okolnosti za dobijanje srpskog državljanstva.

Sankcije UN prema Srbiji

Najoštrije sankcije koje su Ujedinjene nacije uvele nekoj zemlji bile su protiv SR Jugoslavije, zbog procene o „direktnoj umešanosti“ u rat u Bosni i Hercegovini. Članice Evropske unije, SAD, Kanada, Japan i Novi Zeland uvele su prve sankcije na ovim prostorima svim bivšim republikama u SFRJ, 15. novembra 1991. Pola godine posle, međunarodna zajednica uvodi posebna ograničenja protiv SR Jugoslavije, preciznije Srbije i Crne Gore, rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Sledi pooštravanje i proširenje kaznenih mera najpre 16. novembra 1992. godine. Jači zamah sankcije su dobile 17. aprila 1993. godine. Nekoliko meseci njihovih primena rezultirali su ublažavanjem od 23. septembra 1994. i 12. januara 1995. godine. Međunarodna zajednica je u aprilu 1995. svela kaznene mere na najmanji nivo od početka njihove primene.

Dan nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, 22. novembra 1995, sankcije SB Ujedinjenih nacija koje su trajale tačno četiri godine, četiri meseca i jedan dan, stavljaju se van snage na neodređeno. To je praktično značilo njihovo ukidanje. SAD su, međutim, zadržale spoljni zid sankcija, i uslovile njihovo ukidanje rešenjem pitanja Kosova i Metohije, saradnjom SR Jugoslavije sa Haškim tribunalom, poštovanjem Dejtonskog sporazuma i dogovorom o sukcesiji s bivšim republikama SFR Jugoslavije.

Kosovo je, međutim, bilo okidač za drugi talas kaznenih mera protiv SRJ. Evropska unija je 1998. započela postepeno pooštravanje ograničavajućih mera koje je trajalo do do oktobra 2000. Zbog ratne uloge na Kosovu, SB UN je 31. marta 1998. zabranio uvoz naoružanja, vojne tehnike i opreme u tadašnju Jugoslaviju. Tek nakon demokratskih promena u zemlji, međunarodna zajednica donosi odluku da ukine većinu ograničenja, da bi 10. septembra 2001. godine skinula kaznenu meru uvoza oružja. S. Č.

Šengenski sporazum – dve i po decenije

Ideja Šengenskog ugovora, koji su šefovi vlada Belgije, Nemačke, Francuske, Luksemburga i Holandije potpisali 1984, bila je jačanje saradnje u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. Sporazum je potpisan na brodu Princeza Mari-Astrid na reci Mozel, pored Šengena, malog mesta u Luksemburgu na granici Francuske i Nemačke. Građani zemalja potpisnica su tim ugovorom dobili pravo da slobodno putuju, bez posebne obaveze da na granici pokažu bilo kakav dokument, pasoš ili ličnu kartu. S razvojem integracija Šengenski ugovor postaje sastavni deo pravnog sistema Evropske unije na Amsterdamskom samitu 1992. godine.

U takozvanoj zoni šengena danas se nalazi 25 država, koje se prostiru na teritoriji od 4.31 milion kvadratnih kilometara, gde živi više od 400 miliona ljudi. Iako se u šengenskoj zoni nalazi najveći broj zemalja članica EU, ipak neke evropske države su odbile da učestvuju u međudržavnom ugovoru. Takođe, neke države iako nisu članice EU, jesu deo šengenske zone. U Amsterdamu 1992, Velika Britanija i Irska nisu želele da se priključe tom sporazumu i zatražile su izuzeće. S druge strane, Kipar, Rumunija i Bugarska, zbog neusklađenosti kontrole spoljnih granica još nisu potpisale Šengenski ugovor. Norveška i Island su pak odličile da usvoje deo propisa EU i time postanu deo zone šengena, iako nisu članice Unije. Švajcarska koja, takođe, nije u EU, 12. decembra 2008. postala je potpisnica tog sporazuma. Andora, Monako, Lihtenštajn, San Marino, Vatikan, kao i teritorija Grenland i Farska ostrva pristupile su ugovornom odnosu koji omogućava slobodno kretanja kroz države Unije.

Lista zemalja za koje nije potrebna viza: Austrija, Belgija, Bugarska, Kipar, Češka Republika, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Italija, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Malta, Holandija, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska, Švajcarska.

1985 – Belgija, Francuska, Nemačka, Luksemburg, Holandija

1990 – Italija

1992 – Portugal, Španija

1992 – Grčka

1995 – Austrija

2001 – Danska, Finska, Švedska, Norveška i Island

2004 – Kipar, Češka Republika, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija

2008, 12. decembra – Švajcarska

Na crnoj šengenskoj listi su države čijim su građanima i nakon 2008. potrebne vize za ulazak na šengenski prostor. Te države su: Albanija, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Moldavija, Rusija, Turska, Ukrajina. S. Čongradin