Duborez, stari zanat ili nova umetnost

Jedan stari zanat, duborezački, verovatno se u Novom Sadu zahvaljujući pukom slučaju spasio od izumiranja. Tridesetosmogodišnji Novosađanin Robert Silberholz svoj umetnički dar i kreativnost počeo je da ispoljava u trenutku kada je izgledalo da će njegov život ići nekim sasvim drugim tokom jer su ga poludele devedesete zatekle kao pitomca Vojne akademije. Srećom, izabrao je ovaj stari zanat, a mnogi bi rekli – i umetnost.

Ajnforti u Ulici Jovana Cvijića

Kod nas se ipak više gradi, čini mi se, nego igde u svetu pa onda ima svega, ima enterijera, pa ima i mušterija za duborez. Naši ljudi su ipak mnogo putovali i svašta videli po svetu pa imaju ideje i da naruče nešto neobično – priča Robert.

– Radio sam u dva novosadska hotela recepcije i kancelarije, u novom hotelu „Park“ sam radio recepciju i u hotelu „Novi Sad“ ukrase na zidovima i recepcijski pult. Radio sam ulazna vrata na elitnom klubu „Jelena“ u Tolstojevoj ulici na Dedinju, koji je jedno vreme bio baš na glasu kao mondensko mesto.

Radio je i ulazna vrata u duborezu za mnoge poznate Novosađane, recimo, u Ulici Nikole Tesle za vlasnika salona nameštaja „Benfil“, pa onda ajnfort kapiju sa stilizovanim lalama za Balaševiće u Ulici Jovana Cvijića, pa kapiju sa lovačkim motivima za njihovog komšiju preko puta…

Posebno je ponosan na kapiju na restauriranoj kući čuvenog matematičara Mike Petrovića Alasa preko puta Konaka kneginje Ljubice u Beogradu, na kojoj je po starom originalu koji je propao, napravio predivne šarane u duborezu.

Dalekih 30-ih godina prošlog veka čuveni novosadski majstor duboreza Jozef Soter obučio je svog prvog učenika Marka Penova. On je izučio zanat kod Sotera, malo radio kod njega i tu ga video jedan gazda iz Beograda i pozvao ga k sebi. Kod gospodina Arsića, koji je imao poznatu radionicu za izradu stilskog nameštaja u Beogradu, mladi majstor Marko je tako dobro radio „čige“, one puževe na nogama stolica, da ga je gazda svuda hvalio i pokazivao kao atrakciju drugim majstorima.
– Bio sam poslednji učenik tog starog majstora drvoreza i pažljivo sam upijao svaku reč koju je izgovarao o drvetu u kojem se radi drvorez, o duborezačkom alatu poznate marke „kirschen“ (trešnja), pogledom sam krao svaki majstorov potez dletom – priča Robert skraćenu istoriju novosadskog drvoreza. Ne propušta da spomene ni umetničkog stolara Mravika, koji je čak u ona vremena pravio stolice za predsednika Tita. Broz je, naime, pred kraj života imao velikih problema sa cirkulacijom, a na Mravikovim stolicama je mogao da sedi i duže od pet minuta a da nema problema, pa su te stolice nosili svuda po celom svetu gde je i sam Tito putovao.
Vremenom je Robert sam preko novosadskog Udruženja zanatlija počeo da izlaže po sajmovima preduzetništva, nameštaja i opreme za enterijere, antikviteta i hobija, umetničkog zanatstva, na „Novosadskom proleću“ i drugim priredbama. Na nekim od tih manifestacija je i demonstrirao izradu duboreza, a na 13. međunarodnom sajmu preduzetništva 1996. godine osvojio je i srebrnu medalju za duborez i ručni rad. Učestvovao je i na više izložbi umetničkih zanata u Salcburgu, Beču i drugim austrijskim gradovima kao jedini izlagač sa ovih prostora.
– Osećao sam da ne napredujem i zato sam težio nečemu novom, novim mustrama, poslovima, motivima i to me je odvelo u Austriju – kaže Robert Silberholz. U toj zemlji koja ima mnogo bogatiju tradiciju u izradi duboreza, Robertu su se proširili vidici i mogućnosti da svoje umeće usavrši. Osim učešća na tamošnjim izložbama, počeo je i da radi u jednoj radionici, tako da i danas živi i radi na relaciji Beč – Novi Sad, tačnije Sremska Kamenica, gde mu se nalazi radionica u našoj zemlji.
Pored izrade novih predmeta, Robert se bavi i restauracijom. U principu, u isto vreme radi po nekoliko poslova, jer lepljenje, na primer, zahteva određeno vreme, koje on troši radeći na nekom drugom predmetu. Ponekad, kaže, neuporedivo više vremena je potrebno za pripremu nego sam rad, ali kad se pogleda mustra koja je lepa i izazovna, zaborave se problemi na koje se nailazi pri obradi.
Koliko se sati rada utroši na neki motiv ako sve ide „kao po loju“, pitamo majstora Roberta. – Za ovaj florentinski ram za ogledalo koji je veličine 1,80 m sa 1,40 m trebalo mi je skoro dve i po nedelje. Posle su mi još trebala dva dana za takozvane sitne ispravke kada je mušterija videla šta sam uradio. Radi se o florentinskim ramovima sa motivima lišća, tu su dve i dve stranice jednake.
Postoje savremene mašine koje bi mogle da urade i do 90 odsto ovakvog posla, ali ne bi mogle sve… I nikada neće moći da se potpuno zameni ručni rad u duborezu. Mašine se više koriste kod izrade nameštaja, za pliće šare… Na ovim ramovima obično se još radi pozlata sa zlatnim listićima, to rade ljudi koji su specijalisti, njihova stručnost posebno dolazi do izražaja kod reljefnih površina, a kada se rade ravne površine, može vas prevariti utisak da je to jednostavan posao.