Duh iz Šangaja u Centralnoj Aziji

U vreme kada čitaoci budu imali u rukama ovaj tekst, u Rusiji (kod Urala) i u Kini (u Sinđijangu) biće upravo završeni najveći manevri oružanih snaga Šangajske organizacije za zaradnju (ŠOS), kao i samit šefova država članica ove organizacije. Manevri „Mirovna misija 2007.“ (Peace Mission -2007.) održani od 9. do 17. avgusta o.g. uz učešće 6.500 vojnika združenih snaga šest država članica ŠOS-a, izazvali su pažnju međunarodne javnosti, posebno političko-vojnih krugova Vašingtona i Brisela. O čemu se radi i da li je reč o nagoveštaju prekomponovanja geostrateške ravnoteže u Aziji, a na trasi očuvanja u svetskim poslovima određenog balansa moći?
Kada je na predlog Pekinga pre nešto više od deset godina (aprila 1996.) u Šangaju osnovana Šangajska organizacija za saradnju, poznata pod imenom „Šangajska petorka“ (Kina, Rusija, Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan, kojima se kasnije pridružio i Uzbekistan) Vašington je oštro kritikovao ovaj savez država kvalifikujući ga kao novu „vojnu alijansu“ u Aziji. Bela kuća u to vreme nije uvažavala „pravdanja“ osnivača ŠOS-a, posebno Moskve i Pekinga, da je ŠOS stvoren u cilju borbe protiv „tri zla“ u Centralnoj Aziji (terorizma, separatizma i ekstremizma). Amerika se tada nije mnogo obazirala na činjenicu da se sa prestankom hladnog rata, raspadom SSSR-a, i sa povlačenjem ruskih trupa iz Centralne Azije, u bivšim njegovim republikama, ali i u Kini, „raspojasao“ talas separatizam, a da je pritajeni terorizam već pokazivao svoje zube.
Peking je imao problema sa Ujgurima, Moskva sa Čečenima. U svakoj od tri bivše ruske republike, koje su ušle u sastav ŠOS-a, kao novoformirane države izrazito autoritarnih političkih sistema, pojavile su se ozbiljne etničke tenzije koje su uticale na nestabilnost celog regiona. Unutrašnja bezbednost i stabilnost ovih država bila je dramatično ugrožena. Nerazvijenim privredama i siromašnom stanovništvu, uprkos toga što je ovaj region izrazito bogat sirovinama, pre svega naftom i gasom, pretilo je novo rastakanje i cepanje po separatističkim šavovima. Kazahstan se suočio sa separatizmom svojih severnih delova, Tadžikistan sa neizvesnim završetkom građanskog rata (od 1992-1997. u kojem je bilo preko 30 hiljada poginulih) i potencijalnim separatizmom severnog Soghad regiona (nekadašnjeg, iz vremena SSSR-a, Lenjinbada), Kirgistan se našao pred ozbiljnim zahtevima južnih krajeva za većom autonomijom i gerilom islamskog pokreta, a Uzbekistan je takođe imao problema sa islamskim ekstremistima.
Vašington je tek pet godina kasnije od osnivanja ŠOS-a, kada je došlo do terorističkog napada na Njujork 11.9. 2001. shvatio, doduše „sa zadrškom“, odakle preti opasnost. SAD su vojnom intervencijom u Avganistanu izvršile, slanjem veće oružane sile, strateški proboj u region Centralne Azije. Bela kuća je, po ugledu na principe ŠOS-a (o borbi protiv „tri zla“) upad u region pravdala „trostrukim američkim interesima“: Prvo, vojno-bezbednosnim (borbom protiv terorizma i islamskog ekstremizma) drugo, ekonomskim (energetsko-sirovinskim i razvojem slobodnih tržišta) i treće, političkim (uspostavljanje demokratije zapadnog tipa).
Značajnije vojno prisustvo SAD u Centralnoj Aziji nagnalo je države-članice ŠOS-a, posebno Rusiju i Kinu, da otpočnu oživljavanje „duha iz Šangaja“ usmerenog na dva osnovna cilja. Preduzeti su ozbiljni koraci ŠOS-a kako bi njene članice još aktivnije delovale na učvršćenju i jačanju strukture same Organizacije, u cilju njenog osposobljavanja za samostalne aktivnosti na polju bezbednosti država-članica ŠOS-a. Drugi cilj je bio usmeren na pariranje političko-ekonomskog i vojnog uticaja Amerike nakon njenog prodora u naftonosno priobalje Kaspijskog mora. U Sankt Petersburgu 7. juna 2002. usvojena je „Povelja ŠOS“, koja je stupila na snagu 19.9.2003. Ovim dokumentom postavljeni su čvrsti međunarodno-pravni temelji, kao i struktura i nadležnosti ŠOS-a. Tu su zatim i novoformirana stalna tela na principima „Povelje ŠOS-a“, kao na primer, Energetski klub, Međubankarska asocijacija, Regionalna antiteroristička organizacija (struktura) koja je zvanično otvorila predstavništvo u Taškentu (Uzbekistan) juna 2004.
Upadu Amerike u „zabran“ koja je do juče bila južni deo sovjetskog „dvorišta“, dobrim delom je, kumovala, što je manje poznato, svojevremeno i Moskva. Naime, predsednici Putim i Buš su 24. maja 2002. objavili „Zajedničku deklaraciju o novim strateškim odnosima“ u kojoj je rečeno da Rusija i SAD „prepoznaju zajednički interes u ostvarivanju stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih naroda u regionu srednje Azije i južnog Kavkaza“. Doduše Rusija je kao opravdanje za popuštanje pred zahtevima Bele kuće, nalazila u traganju za rešenjima kako bi likvidirala separatizam u Čečeniji i zahtevima Moskve o nemešanju drugih država, pre svega Amerike, u taj problem. Zbignjev Bžežinski, američki geostrateg, u najnovijem delu „Američki izbor: globalna dominacija ili globalno vođstvo“ napisao je da je „vojno uskakanje SAD posle 11.9. 2001. u bivše sovjetske srednjoazijske republike Uzbekistan, Kazahstan i Kirgistan i prihvatanje takve realnosti od strane Moskve“ bio potez Vašingtona „s ogromnim geostrateškim implikacijama“.
Tek nakon vojnog „uskakanja“ SAD u region Centralne Azije, Šangajska organizacija za saradnju značajno skreće pažnju međunarodne javnosti na sebe.“Šangajski duh“ oživljava i dobija na značaju paljenjem u Moskvi i Pekingu „crvenih lampi“, koje su ukazivale na moguće političke implikacije u slučaju poremećene geostrateške ravnoteže u ovom regionu. ŠOS je postavio zahtev o određivanju rokova za zatvaranje vojnih baza SAD u regionu. Posledica toga je bilo otkazivanje od strane Uzbekistana gostoprimstva Americi na vojne baze, i preporuka ŠOS-a jednoj od svojih članica Kirgistanu, da u dogledno vreme preispita stacioniranje američkih vojnih baza na svojoj teritoriji. Nakon samita 2005. šefova država članica ŠOS-a u glavnom gradu Kazahstana Astani (Akmoli) u donetoj deklaraciji ocenjeno je da svrha prisustva SAD u Centralnoj Aziji ima svog opravdanja ako je ograničena isključivo na borbu protiv terorizma u Avganistanu. Date su i procene da je „vojna faza antiterorističke operacije SAD u Avganistanu privedena kraju“ i da bi SAD „morale da se izjasne koliko još planiraju da ostanu“.
Amerika je, u cilju ostanka u regionu, zatražila status posmatrača u ŠOS-u, ali je bila odbijena. Za uzvrat Vašington još uvek drži pred vratima Svetske trgovinske organizacije (STO) četiri članice ŠOS-a (članovi STO su samo Kina i Kirgistan). Karakteristično je da, za razliku od SAD, status posmatrača u ŠOS-u imaju Iran, Indija, Pakistan od 2005. a Mongolija od 2004. Kina podržava želju Irana da ovaj postane punopravni član ŠOS-a, u koji Peking planira da investira 70 milijardi dolara u njegova naftonosna polja. Na poslednjem samitu šefova država članica ŠOS-a 2006. u Šangaju prisustvovali su čak i predstavnici ASEAN-a, Zajednice nezavisnih Država (ZND) i Avganistana. Procene pojedinih analitičara i geostratega ukazuju na mogućnost izrastanja i prerastanja ŠOS-a u budućnosti u najveću teritorijalnu i najmnogoljudniju regionalnu organizaciju u svetu.