Ekumenizam je međusobno uvažavanje i jedinstvo u razlici

***

Rodjen sam u ravnom Banatu, tu i rastao, ne u jednom mestu, pošto je moj otac zbog službe morao da menja mesta življenja. To mi nije smetalo, ali nijedno mesto ne osećam bližim nego neko drugo. Rođen sam u Ečki kraj Zrenjanina, a kršten dve nedelje po rodjenju u predivnoj najstarijoj crkvi Banata. Na poslu otac nije imao problema što je krstio sina, iako je to ponegde bilo u to vreme nezamislivo.

***

Nakon desetak godina preselili smo se u Pančevo, gde smo i ostali. Roditelji su bili religiozni, smatrajući to normalnim, tradicijom, ali nisu ni blizu dovoljno poznavali svoju veru. Slavili su skromno slavu a u crkvu su izuzetno retko išli.

***

Sva mesta gde smo živeli bila su multinacionalna i multikonfesionalna. Veoma smo poštovali druge i “drugačije” , čak smo svi pomalo učili i njihove jezike. Pogotovo majka koja potiče iz Srpske Crnje i bila je u daljem srotstvu sa Đurom Jakšićem. Družila se sa Nemcima, Madjarima, Rumunima, kojih je u Crnji nekada bilo mnogo. Tu toleranciju je prenela na mene. U očevoj porodici su bili ponosni na Tucićeve, svoje pretke u Bačkoj, koji su bili plemenitog roda, ratovali za bečku krunu, čuvali srpstvo, ali skromnost im je bila najveća vrlina.

***

Osnovno obrazovanje u Pančevu je bilo u to vreme veoma temeljito. Deca su bila pristojna, druželjubiva, svima je standard bio skroman. Više se i ne sećam preciznih detalja, ali svakako svjom voljom izbegao sam da postanem pionir i primim pionirsku maramu. To je proteklo bez posledica. Retko je bilo bombona, zato je u kući uvek bilo lepih kolača i štrudli.

***

Nisam imao dilemu da upišem gimnaziju. Bila je to stota generacija čuvene gimnazije Uroš Predić u Pančevu. U to vreme gimnazijalci se i nisu interesovali za politiku ili medije. Rado sam kao gimnazijalac slušao strane radio stanice, ne što sam bio disident, već me je interesovalo šta drugde misle o mojoj zemlji. Za to se nekako saznalo i to mi je prebacivano, našta nisam obraćao pažnju. U gimnaziji sam kao izvrstan učenik, u mom odsutvu, izabran za predsednika omladine. Ali gradski komitet omladine, neki karijeristi, odmah su podigli optužbu, zbog moje navodne đilasovštine. Ja sam znao za Đilasa, ali nisam bio nikakav njegov simpatizant jer se i nije moglo tačno i objektivno o njemu znati, ne bar u mojim okolnostima i godinama. Organizovano mi je suđenje prvo pred nastavičkim većem. Nekako me je odbranio jedan nastavnik, pitajući celo veće, u prisutnosti opštinskih funkcionera i mene kao optuženog: – Da li ja uopšte šta i znam o Đilasu, i rekao im da se ne igraju sa sudbinom dečaka. Jedan od tužitelja bila je i razrerdna starešina, velika komunistkinja. Roditelji su bili veoma zabrinuti, ali sve je proteklo bez posledica. Bio sam prilično iznenadjen kako se postupak protiv nekoga može montirati.

***

Nakon gimnazije upisao sam Fakultet političkih nauka. Tamo su predavali tada poznati srpski liberali, atmosfera je bila izuzetna, otvorena. Bilo je dosta i stranih studenata a domaćih iz cele Jugoslavije. Sećam se nekih ambiocioznih studenata posebno Crnogoraca, ne znam da li su uspeli posle da naprave karijeru. Kao veoma dobar student, za mene su se zainteresovali profesori, Radoš Smiljković je, na primer, tada na fakultetu imao partijsku funkciju, posle je bio partijski šef za Beograd. Pri kraju studija on mi je više rutinski rekao da treba da se uključim u partiju jer me odmah čeka “lepa karijera”. Ja sam sasvim iskreno rekao da me partija ne interesuje, niti karijera a da ću svakako naći posao. To ga je prenerazilo, nije mi oprostio i svetio se na ispitima.

***

Učenje stanih jezika me je uvek interesovalo, lako mi je to išlo i to mi je mnogo koristilo u životu. Na slavi kod jedne poznate porodice kao student upoznao sam dopisnika nemačkog privrednog lista koji mi je, čuvši da ja znam i rumunski i bugarski, osim nemačkog, ponudio honorarno da radim i pišem nacrte članaka. Za malo vremena rada, veoma lepi honorari. Kada je taj novinar odlazio iz Beograda, preklinjao me je iz ljubavi da ne propustim priliku da predjem u nemačko diplomatsko predstavništvo u Beogradu da uredjujem bilten vesti koji je izlazio dva puta mesečno. Tako sam se toga prihvatio misleći privremeno, no tu sam ostao više decenija baveći se pre svega kulturom ali i medijima. Voleo sam svoj rad, mada je, kao i svuda, katkad bilo i neprijatnih kolega. No sa tog radnom mesta mogao sam u jako mnogo prilika da učinim dobro delo, da povezujem kulture.

***

Tada sam takodje intenzivno razmišljao da se zamonašim. Bio sam u mnogim manastirima, nekako se ni u jednom nisam potpuno pronalazio. Jedna od prepreka je bila da sam počeo da imam i znatne zdravstvene probleme. Morao sam da imam na umu da ne mogu biti daleko od Beograda zbog lečenja i bolnica. S druge strane, čovek sa zdravstvenim problemima je i za okolinu pomalo problem, nisam želeo da to budem svojoj sabraći monasima. Neki tada poznati teolozi, vladike, i monasi rekli su mi da je moje “poslušanje” van manastira, da tu mogu da dajem daleko veći doprinos crkvi i društvu, da pišem, govorim, da medju novinarima i diplomatama delujem.

***

Nakon godina pisanja za više ovdašnjih verskih listova, posebno Pravoslavlje, saradnje sa verskim agencijama u Evropi – EPD, KNA, KAP – nisam želeo samo da pišem vesti, već i da kompetentno i dobronamerno analiziram, komentarišem. Neki važni u crkvi nisu bili za to. Govorili su da nema šta da se komentariše, šta je od hijerarhije rečeno tako je, a eventualne negativnosti su prolazne i nisu vredne pomena. Analizama, ali i brojnim predavanjima i tribinama, želeo sam da ukažem da moramo biti veoma osetljivi na nepravilnosti, o njima govoriti nije potkopavanje pozicije crkve. To se katkad u nekim delovima crkve uopšte tako nije razumelo.

***

Radeći u kulturnom odeljenju predstavništva, u kome je bio i domen crkve, davao sam sebi slobodu da u vreme viza kliricima svih nivoa i svih konfesija i vera Srbije, kulturnim radnicima, novinarima, dajem preporuke za dobijanje viza. Nisam zapravo na to imao pravo ali u konzulatu i pored gunđanja izlazili su mi u stotinama slučajeva u susret, znajući da neću preporučiti one koji to ne zaslužuju, niti da to radim ma iz kakve lične koristi. Tako sam upoznao ogroman broj ljudi, kojima naravno nisam više bio potreban kada su ukinute vize.

***

Svet religije posebno Evrope je prilično jasan. Osim nešto muslimana i Jevreja, dominira hrišćanstvo, podeljeno na tri veća tabora : – najbrojniji katolički, potom pravoslavni i protestantski. Svaka ova konfesija ima svoju unutrašnju strukuru i dinamiku, ali i istoriju. Komunizam je stvorio veliki prekid u regularnom životu posebno pravoslavlja.

***

Jugoslovenski, takodje srpski, socijalizam nije bio tako surov prema religiji kao u SSSR, ili Čehoslovačkoj, Rumuniji, Albaniji. Padom komunizma religija se vraća u javni život zemalja istoka, ali diskonuitet ostavlja posledice. U društvu ali i u crkvi jača etnofiletizam, nacionalizam, a u crkvi posebno konzervativizam, čak i zilotizam. Deo vernika zahvata fundamentalizam i ekstremni antiekumenizam, nepoverenje u jerarhiju koja eto hoće da ih pokatoliči, pounijati. To nije tako veliki deo vernika ali oni sve rade da se nametnu celoj crkvi i javnosti. Tako se došlo do toga da delovi episkopata mnogih pravovslavnih crkava traže da se sa drugim hrišćanima takoreći i ne kontaktira, jer su svi oni krivoverci. Takođe se traži i da se napusti Svetski savet crkava.

***

Ovde je za vreme komunizma posebno u Komunistu, u Vjesniku i Borbi, stalno bila neka kampanja protiv klerikalizma i “mešanja crkve u politiku”. Izgleda da su slovenački komunisti – Kardelj, Kidrič posebno, bili veoma surovi prema svom kliru iako je taj klir uvek bio uz narod. Časne sestre su morale da napuste Slovejiju, došle su u Srbiju i mnoge delovale u bolnicama Beograda, Pančeva, verovatno i drugde. Ovde one nikome nisu smetale.

***

Postojale su verske komisije na svim nivoima od opštine do federacije, strah i trepet za vladike ali i sveštenike, koje su kontrolisale verski život. One su bile deo izvršne vlasti, policije, Udbe. Kaludjeri su ih zvali “zverskim komisijama”, ali kada se ko iz komisije gde pojavljivao, u crkvi ili manastiru, svi su prema njima bili itekako servilni. To je bilo vreme blaženopočivšeg patrijarha Germana, koga sam dobro poznavao i saradjivao sa njim. Bio je veliki diplomata, mudar čovek, pojava, jasan, direktan… Znao je s kim ima posla i u crkvi, i u društvu. Kada je odlazio na prijeme, u ambasade ili drugde, to je bio dogadjaj. Svoje dvoje dece nije privilegovao, niti obogatio. Prebacivalo mu se da su ga komunisti doveli na tron, što i nije netačno, ali drugačije se nije moglo. On svakako nije ispunio njihova očekivanja, ali je izbegavao direktnu konfrontaciju. Tada sam ja često odlazio u Ameriku da držim predavanja na nekim verskim institucijama. Srbe sam tamo malo kontaktirao. Uvek kad sam se vratio patrijarh me je primao i pitao šta se o njemu tamo priča. Ja sam katkad rekao: – Kažu da ste “crveni patrijarh”. – A šta si im ti odgovorio? U šali sam rekao: – Polucrven, niste ispunili glavna očekivanja komunističkih vlasti.

***

O susretima i saradnji sa patrijahom Pavlom bih puno mogao da govorim, ali ovde nema prostora za to, mada i ponešto još nije za javnost. Divan je bio i pažljiv, tih i pun razumevanja za sagovornike. Često sam kod njega bio sa raznim delegacijama iz sveta, na sve je ostavljao dubok utisak. Samo da pomenem jedan nezaboravan za mene slučaj. Ne mnogo dugo pre njegove blažene končine, posetio sam ga u bolnici. Očekivao sam da ću videti jednog nemoćnog starca, neki medjiji su imali vrlo dramatične izveštaje o njegovom stanju pa i nekorektne fotografije. Međutim, na moje iznenadjenje, odmah me je prepoznao, otvoreno razgovarao, tiho i ne sa puno reči. Stegao sam ga za ruku, ne prejako, a on je isto očinski uzvratio. Vremenski se orijentisao, znao je koji praznik predstoji, prisećao se svoje Slavonije. Molio me je da jedem voće koje je bilo na stolu jer je “to jako zdravo”.

***

Nacionalizam, ekstremizam, fundamentalizam kritički sam analizirao kako u pravoslavlju, tako i kod drugih hrišćana ali i religija. Te pojave nisu dopustive za Hristovu veru, jer ona ne poznaje nacionalne, teritorijalne, konfesionalne, rasne i svake druge ograde. Tu je Hristos izričito jasan. Koketiranje sa etnofiletizmom bilo je uvek veoma štetno za pravoslavlje, uostalom osudjeno je kao jeres od strane jednog sabora u Carigradu. Ne znam koliko je dobro da je Carigradska patrijaršija, ali ne i druge drevne patrijaršije – Rim, Aleksandrija, Antiohija i Jerusalim – kao duhovno središte pravoslavlja, stvarala toliko autokefalnih crkava, posebno u 20. veku. Bolje da su ostale crkve sa znatnom autonomijom a da im je Fanar središte, koordinator pa i kontrolor. Svojim unutrašnjim razlikama i konfliktima i međucrkvenim sporenjima izmedju 14. pravoslavnih crkava, pravoslavlje sebe marginalizuje, kaže čuveni teolog Ziziulas. Pedeset godina se priprema svepravoslavni sabor, sada je zakazan za 2016. Videćemo da li će ga biti. Neke crkve, ruska posebno, već ga unapred relativizuju.

*?**

Ekumenista treba biti svuda, naravno i na Balkanu i u Srbiji. To nije utapanje u jednu univerzalnu nadcrkvu, pod skute Vatikana, kako neki ziloti tvrde. Ekumenizam je međusobno poštovanje, uvažavanje, susretanje na svim nivoima, jedinstvo u razlici, medjusobno priznavanje svih obreda, sakramenata, liturgijske prakse i ustrojstva. Ujedinjenje kome treba težiti ne znači da će Srbima papa biti poglavar. Jedinstvo bi bilo u sabornosti, koncilijarnosti. Ne verujem da bi se brojne protestantske crkve sveta usaglasile sa katolicima i pravoslavcima, koji imaju drugačiji, gotovo identičan koncept, crkve. Ekumenski pokret, ideja, je u nekoj krizi. Potrebni su novi ljudi, novi prodori. Svetski savet crkava bi morao da daleko više dolazi do izražaja.

***

Veliki blagoslov za svet, ne samo za Katoličku crkvu, je papa Frančesko, Franja. On je potreban svima kao simbol blagog, brižnog pastira. Odlučan je da osudi ono što to zaslužuje (mafiju, kriminal, izrabljivanje, profiterstvo…) a da ne osudi čoveka kao grešnika ili one koji ne svojom krivicom imaju neku urodjenu sklonost. On uživa moje iskrene simpatije, iako shvatam da neće mnogo toga potrebnog izmeniti u crkvi. On nije reformator a potrebno je temeljno preispitati mnogo toga u crkvi, naravno ne menjajući srž vere. Zbunilo me je da je ovih dana papa Franja izjavio da će njegov pontifikat trajati kratko, samo par godina, dve do pet godina. Da li šta sluti, ili razmišlja da se i on povuče. Da se ne desi da imamo dvojicu penzionisanih papa istovremeno, i trećeg koji je na tronu Svetog Petra. Potrebno je da njegov pontifikat potraje desetak godina jer je blagotvoran za njegovu crkvu ali i za sve religije sveta.

***

Tolerancije je uvek malo bilo, svuda i u svim društvima i ustanovama, a netolerancije previše. Tako je i danas to će se teško menjati. Mi ovde joj nismo skloni, to nam nije u mentalitetu. Neki su i te kako glasno apriori protiv nje. Tako u Moskovskoj patrijaršiji smatraju da je ona pogrešna, jer podrazumeva podnošenje, trpljenje, onoga čega i ne treba da bude. Naravno da se ne može sve tolerisati, ali razlike se moraju uvažavati. Nije drugoveran jeretik i otpadnik koga treba preobraćivati ma kojim metodama.

***

U većini zemalja EU odnos politike i religije je jasan. Zna se šta je čiji domen, uz medjusobno uvažavanje ali i striktnu odvojenost. Crkve ne samo da imaju pravo, već se od njih očekuje, da se izjašnjavaju o socijalnim temama, to je etika i evanđelja. Moraju da imaju stav o korupciji, bedi, nezaposlenosti, izrabljivanju, bezdušnom profiterstvu, gaženju dostojanstva pojedinaca. Naravno, moraju i same imati autoritet i kredibilitet da bi se njihov glas s pažnjom saslušao. Verske zajednice ne treba da su apolitične ako reč politika tumačimo kao domen javnog društvenog života, ali ne smeju da se bave politikanstvom, nametanjem volje od stanovništva izabranim organima kakvih pokušaja je katkad bilo. To su okviri koji bi važili svuda. U Rusiji imamo, toliko dugo u istoriji, državnu crkvu. Ruska pravoslavna i dalje želi i rado prihvata takvu poziciju. To je za nju simfonija, “jedinstvo crkve, naroda i vlasti”. Simfonija je uvek bila u svim prošlim vekovima i na svim prostorima štetna upravo za crkvu.

O sagovorniku

Živica Tucić, verski analitičar, rođen je u Ečkoj 1952. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Pančevu, a FPN u Beogradu. Osnivač je Zadužbine VIA – Verske informativne agencije, koja ima za cilj da izveštava o dogadjajima u SPC i drugim konfesijama i verama ovde i u svetu. Živi i radi u Beogradu.

Ekumenizam je medjusobno poštovanje, uvažavanje, susretanje na svim nivoima, jedinstvo u razlici, medjusobno priznavanje svih obreda, sakramenata, liturgijske prakse i ustrojstva. Ujedinjenje kome treba težiti ne znači da će Srbima papa biti poglavar. Jedinstvo bi bilo u sabornosti, koncilijarnosti. Ne verujem da bi se brojne protestantske crkve sveta usaglasile sa katolicima i pravoslavcima, koji imaju drugačiji, gotovo identičan koncept, crkve. Ekumenski pokret, ideja, je u nekoj krizi. Potrebni su novi ljudi, novi prodori. Svetski savet crkava bi morao da daleko više dolazi do izražaja.

Sva mesta gde smo živeli bila su multinacionalna i multikonfesionalna. Veoma smo poštovali druge i “drugačije” , čak smo svi pomalo učili i njihove jezike. Pogotovo majka koja potiče iz Srpske Crnje i bila je u daljem srotstvu sa Djurom Jakšićem. Družila se sa Nemcima, Madjarima, Rumunima, kojih je u Crnji nekada bilo mnogo. Tu toleranciju je prenela na mene. U očevoj porodici su bili ponosni na Tucićeve, svoje pretke u Bačkoj, koji su bili plemenitog roda, ratovali za bečku krunu, čuvali srpstvo, ali skromnost im je bila najveća vrlina.

Nacionalizam, ekstremizam, fundamentalizam kritički sam analizirao kako u pravoslavlju, tako i kod drugih hrišćana ali i religija. Te pojave nisu dopustive za Hristovu veru, jer ona ne poznaje nacionalne, teritorijalne, konfesionalne, rasne i svake druge ograde. Tu je Hristos izričito jasan. Koketiranje sa etnofiletizmom bilo je uvek veoma štetno za pravoslavlje, uostalom osudjeno je kao jeres od strane jednog sabora u Carigradu.