Epicentar slikarskih gibanja

Ima jedna vredna kuća u Požarevcu na koju treba obratiti pažnju.

U njoj rade izuzetno kreativni ljudi, slikari.

No, idemo redom.

Snažnim, a istovremeno nežnim i intrigantnim potezima kičice još uvek nas, u godini kada se obeležava sto godina od njenog rođenja, Milena Pavlivić Barilli svakodnevno podseća na to koliko je bila uzbudljiva umetnost kojom se bavila. Čovek sklon brzom zaključivanju mogao bi da konstatuje da kod nas, posebno u njenom Požarevcu, gotovo da više nema tog slikarskog, pokretačkog duha posle nje…

A to ne bi bila istina.

U kući kulture, obrazovanja i umetnosti, koja nosi nosi ime Codex, plamti drevna slikarska energija koja mnoge pokreće. Jedno je sigurno. To bi mnogo obradovalo Barilli.

Centar tog novog slikarskog talasa je dakle u Požarevcu, a u samom epicentru je Snežana Milošević. Ona je direktorka pomenute Agencije za obrazovno- pedagoške usluge Codex, osoba sa golemom, plamtećom slikarskom i organizatorskom energijom, koju je uspela da prenese okolini, a onda, kako to već biva, i mnogima daleko od Braničeva. A to zapravo više nije pokušaj. Urađeno je mnogo.

Gledano spolja, sa ulice, radi se o malom i skromnom prostoru Codexa, koji unutra krije lavirint pravih slikarskih vulkana, usred dubokojesenje požarevačke sonate.

Za nedavne posete tom duhovnom zabranu Snežana Milošević nam je odškrinula vrata te države umetnika. I najveći ateljei su postali tesni, puni slika koje se ili suše ili se izdvajaju i spremaju za neku od izložbi.

Možda za izložbu Zorana Suvajca Zografa, Dobrivoja Đurića Đure ili Edvarda Animaeva, da pomenem samo one koje sam tog dana zatekao u požarevačkim, Codexovim ateljeima, „na radnim mestima po pozivu duha“.

U malom kafeu u prizemlju sreo sam slikara iz Moskve. Radi se o Edvardu Mancuroviču Animaevu, rođenom pre 57 godina u Alma Ati, Kazahstan. Još na Akademiji likovnih umetnosti pravio je izuzetne slikarske poduhvate. Član je Saveza umetnika Rusije i Francuskog udruženja likovnih umetnika. Asketskog je izgleda, a njegovi portreti na izuzetnoj su ceni. Veoma su skupi.

Više ne slika u rodnoj Alma Ati već u Moskvi. Pre susreta sa njim video sam sobu punu njegovih radova. Iz tih slika kao lava kulja slikarska erudicija, ali i čitava životna priča Animaeva, od detinjstva u Alma Ati, pa širokim prostranstvima do Moskve i do Požarevca.

Hiljadama kilometara daleko od glamura, kojim sijaju naše takozvane zvezde džet seta, u farmerkama, košulji i jednostavnim sandalama, iako je kraj novembra, spolja je oličenje strogosti prema samome sebi. Objašnjava:

– Dobro mi je ovde. Slikam i gledam ljude. I upijam. Upoznao sam Srbiju na svoj način. Drago mi je što vam se sviđa ovo što sam napravio.- u svega nekoliko reči objašnjava Animaev, sve vreme dorađujući kistom sliku koja je stajala pred njim.

Oči mu se hitro, ljubopitljivo i sa oprezom premeštaju sa jednog na drugi prizor.

Platno je skinuo sa štafelaja i položio ga na pod da bi dodao neke detalje. Razgovaramo i gledamo u tu sliku u nastajanju, koja poprima konture koje je želeo. Za tih nekoliko trenutaka i mene je uvukao u čitav taj postupak.

Na poslednjoj izložbi slika o radu Animaeva govorila je kustosica Violeta Tomić: „Nemirni duh je Animaeva doveo na aktuelnu srpsku scenu vizuelne umetnosti gde je svojim akvarelima, utemeljenim na ruskoj tradiciji ostvario ubedljiv likovni izraz. Nadahnut prostranstvima Rusije, prizorima horizonta i vidicima smiraja, otkriva nam vrednost i draž trenutka. Njihova lepota u okviru lirsko-sentimentalne tematike, u skladu sa njegovim senzibilitetom doživljena je bojom safira i smaragda“

Animaev je u bivšu Jugoslaviju došao još 1984.i to zajedno sa svojim studentima. Srbiju je počeo da upoznaje pre tri godine i to kada je došao u Požarevac i odmah učestvovao na likovnoj koloniji na Tulbi, pod nazivom „Ljubav i razumevanje“. Ime toj slikarskoj koloniji dao je naš pokojni kolega Mile Veljković.

Nedaleko od Edvarda radni je prostor Zorana Suvajca-Zografa, koji ima fizičku građu ragbi igrača, izuzetnu prefinjenost u izboru boja i golema platna na kojima njegova stvaralačka energija dolazi do izražaja. Dolazi iz Republike Srpske (BiH). Radovi su mu puni prizora gibanja, komešanja, promena. Kako su kod njega u ateljua na času dve slikarske nade, koje su se zadubile u svoja dela ne remetim ih mnogo. Ostavljam Suvajca koji je postavio dva ogromna platna, veličine zidova omanje sobe. Sa platna kao da se oseća pulsiranje energije.

Đura, kako ga zovu, preciznije Dragoje Đurić se osamio i sa izrazom lica koje govori o usredsređenosti koja ga je preplavila poredao je slike na štafelaju, po stolicama i stolovima, prislonio veća platna i uz zid i kao da merači. Tu negde je i njegova slika „Proročica“. Sa platna koje zaklanja pola zida sijaju vode Venecije u kojima se ogledaju stare fasade i gondolijeri u nekoj tomasmanovskoj atmosferi…

U organizaciji i pod pokroviteljstvom Codexa, u Požarevcu je tokom jula radila Druga međunarodna likovna kolonija pod nazivom Ljubav i razumevanje, ovog puta u sećanje na tragično preminulog novinara, našeg kolegu Mileta Veljkovića. Našlo se 36 slikara iz zemlje i inostranstva. Delegacija kolonije položila je cveće na Miletov grob.

Snežana Milošević mi kaže da joj je ovo najtužnija godina. Sa Miletom je odrasla, bio je njen lični prijatelj te Codexa i Kolonije, kojoj je i kumovao. Kako? Ovako to Sneška objašnjava:

– Rekao mi je „Sneška, molim te neka se ona zove Ljubav i razumevanje, jer je ovoj planeti toliko potrebna ljubav, a našem Požarevcu najviše u ovom trenutku!“ Ovogodišnji likovni susreti bili su međunarodnog karaktera, a učestvovali su slikari iz Srbije, Francuske, Rusije, Španije, Indije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makedonije… Tehničku i stručnu pomoć Codexu, organizaroru pružili su članovi Likovnog kluba Đura Jakšić.

Tokom trajanje kolonije, koja je revijalnog karaktera, slikari imaju punu slobodu u izboru tema i tehnike, mada uglavnom preovladava tehnika ulje na platnu, kaže Dobrivoje Đurić, član Likovnog kluba Đura Jakšić. Ta sloboda je razlog što u grad Milene Pavlović Barilli njene kolege tako rado dolaze.