Europesma

Dvadeset pet vekova kasnije
Na Olimpijskom stadionu
Kolevkom demokratije kotrljalo se kamenje
Čula se muzika anđeoska sa simpatijom za đavola
Na vratu Lize Fišer neko je ostavio vlažne tragove
Stari Zevsovi stubovi, palate kamenih krugova
Pomerali su se u mraku
Pijani starci su hodali mostom, po laserskom zraku
Svirajući svoje petominutne etide
A gore na Akropolju, sa kamenom na glavi
Tišina Partenona, bez krsta i bez zvona
Otmenost vekova koji su hodali unazad
Osmeh karijatide
Kad sam najviše zadužen
I kad bi me svaki trošak odveo pravo u pakao
Ja svratim u prvi otmeni restoran
I na sopstveno iznenađenje poručim najskuplje piće
I svoje omiljeno jelo sa nekim retkim pečurkama
Kad sam najviše umoran
Umesto da prelistam novine i legnem da se odmorim
Ja tek tada počinjem da planiram
Stihove rasparene i opuštene kao mladi, raspevani vojnici
Kad najviše žurim
Osećam neodoljivu potrebu
Da sednem na prvu klupu i nahranim golubove
Kad sam najviše besan
Umesto da vičem ili gušim u sebi osećaj povređenosti
Najradije bih se izvinio vinovniku
Zbog toga što je nakratko probudio moju rapsodičnu prirodu
Kad sam najviše srećan
Osećam neku melanholiju
Jer ne mogu da verujem da će taj osećaj trajati
Duže nego što je pisano u zvezdama i planetama
Kad sam najviše tvoj
Tek tada uključi svoje prislušne uređaje
Satelitske snimke i profesionalne doušnike
Jer ono malo slobode što mi je preostalo
Pokloniću prvoj slučajnoj prolaznici
Sa kojom ranije ne bih delio ni sedište u autobusu
Kad sam najviše sam
Najpre pomislim na vreme
Osvrnem se na bolji deo svoga života
I shvatim da ni dobro, ni loše