Više je nego teško ići savršenim hronološkim redom u opisu religije i njenih instanci kada se dođe do poslednjih nekoliko stoleća. Sa sve učestalijom pojavom novih religija („novih“ samo u smislu novog imena i činjenice da pripadnici istih osećaju da se na neki način razlikuju od ostalih), postaje poprilično teško pratiti šta se s njima dešava. Vratimo se, stoga, makar na moment, na protestantizam i jednu od njegovih nebrojenih grana – evangelizam.
Evangelisti su se pojavili početkom 18. veka u Engleskoj, sa nastavljanjem cepanja luteranstva na manje kultove (crkve), kao što su metodizam, puritanizam i dr. Ako se sećamo, protestantizam je odbacio autoritet zvanične crkve i papstva, tražeći od vernika „direktan“ kontakt sa Bogom. Sveštenik nije toliko potreban verniku, na kojem ostaje da sam čita Bibliju iznova i iznova i „shvati je“ sopstvenim trudom. Evangelisti je najvažnije da je „ponovo rođen“ kao vernik, da on sam oseti kako je našao „pravi put ka Bogu“, a sve to uz pomoć Svetog pisma. Iako povojno evropski kult, ovaj pravac je danas razvijena i jaka religija, sa glavnim uporištem u Sjedinjenim Američkim Državama.
I sam evangelizam se tokom vremena rascepkao, te ga najčešće vidimo u oblicima fundamentalizma, dispenzacionalizma, konzervativizma itd. Najrašireniji je, nažalost, fundamentalistički evangelizam, i to opet u SAD. Fundamentalisti, kako im to ime i sugeriše, najglasniji su u protivljenju brakovima između osoba istog pola, kao i bilo kakvom drugom vidu ličnog odnosa između dve odrasle, zrele individue, a po nekim sopstvenim vizijima morala (ili makar vizijama toga kako oni smatraju da bi moral trebalo da izgleda). Poznati su i po svome protivljenju abortusu, koji smatraju za amoralan akt, pa i za ubistvo. Ovo nije ništa specifično samo za evangeliste. Pre nekoliko godina, u katoličkoj Poljskoj se došlo do ideje da se u lične karte i pasoše upiše „dan začeća“ umesto dana rođenja, kako bi abortus i zvanično bio shvaćen kao ubistvo. Na koji način bi se dan začeća uopšte i odredio, ostalo je nejasno, no to nije smetalo katoličkim fundamentalistima. Na sreću po već ojađene vizije slobodnog društva, do ovog grotesknog čina ipak nije došlo. Za sada.
Evangelisti u Americi bili su poznati i po tome što su se zalagali za prohibiciju – zabranu prodaje (i pijenja) alkohola, sramotne ideje koja je doprinela samo razvoju haosa i kriminala u društvu početkom dvadesetog stoleća. Kao što vidimo, religija i inače vidi problem u tome šta neko drugi radi sa samim sobom u svoje privatno vreme. Treba, opet, naglasiti da je ovo zajedničko skoro svim monoteističkim verama; evangelizam je samo u ovim situacijama bio izrazito glasan. Primera radi, pre samo nekog vremena, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, jedan britanski par je osuđen na mesec dana zatvora zato što su se u restoranu međusobno poljubili u obraz. Jedna (koji pridev ovde iskoristiti uopšte?) žena, muslimanka, prijavila ih je sudu, bili su uhapšeni i osuđeni na osnovu samo njene reči, čak i bez ikakvih dokaza (zamislimo prvenstveno koliko je besmisleno osuđivati dvoje ljude zbog čina iskazivanja ljubavi). Ista ta žena je „u šoku“ navela kako su „i njena deca to videla“. Šta reći – jadna deca. Ali stvarno, zamislimo se… jadna deca, odista, kada će odrasti uz takvu majku.
A evangelizam… pa, sama reč potiče od reči „jevanđelje“, koja doslovce znači – dobre vesti. Morali bismo, ovom prilikom, da se zapitamo – gde je ta dobrota? U uništavanju slobode izbora? Ili, možda, u destrukciji privatnog života? Ili u magijskim pričama o zmijama koje govore i ljudima koji hodaju po vodi?
Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
