Evropa od Lisabona do Vladivostoka

Iako Henri Kisindžer, inače rođen u Nemačkoj, u jednom nedavnom intervjuu nemačkim novinama tvrdi da sadašnjoj američkoj administraciji spoljna politika nije u centru interesa, a Evropa nije u centru spoljne politike. Tek mala zemlja poput Srbije može biti samo žrtva ovih rusko-evropskih komplikacija. Čiji građani, doduše, i u Rusiju i u većinu država EU putuju bez viza, dok se građani Rusije ukidanju viznog režima sa EU ne mogu nadati ni ove godine, kako im je poručio Žoze Manuel Barozo, šef Evropske komisije, posle decembarskog samita EU-Rusija. Ovi se samiti održavaju redovno dvaput godišnje – na poslednjem je utvrđena mapa puta za ukidanje viza i obećane vizne olakšice za novinare, organizacije civilnog društva i biznismene.

Sve se gledajući sa pomenutom važnošću, EU i Rusija na sasvim različite načine tumače i ključne pojmove zajednički definisanih dokumenata. Recimo, Sporazuma o partnerstvu u modernizaciji iz 2009. godine na osnovu koga sada sarađuju, a koji je prelazno rešenje između Sporazuma o partnerstvu i saradnji iz 1997. godine i novog istoimenog sporazuma koji se usaglašava još od 2008. godine. Mada se u zvaničnim dokumentima, recimo nemačkim, može pročitati da se pratneri rukovode maksimom „polako, ali sigurno“ (u centru oba dokumenta nalazi se energetika) nesporazumi oko primene jednog i odugovlačenje sa usagalašavanjem drugog mogu se zahvaliti različitom gledanju partnera na partnerstvo baš u energetici. Kako piše naučno odeljenje nemačkog Bundestaga, a čije mišljenje sam Bundestag ne obavezuje, EU pojam modernizacije tumači kao što sveobuhvatniju modernizaciju Rusije u cilju njene demokratizacije i afirmisanja vadavine prava, sa naglaskom na pravnu zaštitu energetske sigurnosti.

Slabiji partner

Rusija opet partnersku modernizaciju doživljava kao modernizaciju svoje privrede razmenom energenata, kojima je bogata, za visoku tehnologiju, u kojoj njena privreda oskudeva. Mada su dve strane potpisale više sporazuma iz ove sudbinski važne oblasti, Rusija je odbila da prihvati Energetsku kartu EU do 2050. godine i opire se snažnim pritiscima iz Brisela da svoj energetski sektor otvori i energetsko tržište liberalizuje.

Prema prošlogodišnjim podacima Eurostata, izvoz Rusije u EU iznosio je 2010. godine 160 milijardi evra, a od toga su tri četvrtine činili energenti. Uvoz Rusije iz EU iste godine je vredeo 86 milijardi evra, a više od 85 odsto tog uvoza činili su industrijski proizvodi: mašine, tehnički aparati i hemijski proizvodi. Prosečna cena gasa na unutrašnjem tržištu Rusije u januaru 2010. godine bila je, prema evroposkim izvorima, jedna trećina cene po kojoj gas prodaje Zapadnoj Evropi. I pored toga što u ovoj razmeni konstanstno ostvaruje suficit, evropski komentatori smatraju da je Rusija slabiji partner sa perspektivom koja se često slika sivim tonovima sve do socijalne nestabilnosti koja ugrožava sigurnost suseda!

Mada je EU energetski dosta zavisna od Rusije (28 odsto energenata dobija otud), Rusija je još više zavisna od evropskog tržišta na kome realizuje visokih 56 odsto svoga ukupnog izvoza. Struktura njenog izvoza je katastrofalno loša, pa je zovu i benzinska pumpa Evrope. Ruska država polovinu svojih prihoda ostvaruje od poreza i carina na izvoz energeneta, a pošto je taj izvoz oslonjen na EU, znači da finansiranje ruske države sudbinski zavisi od kupovne snage evropskog tržišta. Ruski državni prihodi su zahvaljujući ceni energenata porasli sa 75 milijardi dolara 2000. godine na 400 milijardi 2008.

Postsovjetski prostor

Na redovnim samitima EU-Rusija, redovna je još jedna tema: ekonomske, političke i vojne integracije koje razvija jedna ili druga strana sa različitim, a često i istim partnerima, a koje se ponekad doživljavaju kao konkurentske. Rusija naročito drži do svoje Carinske unije sa Belorusijom i Kazahstanom, a posle političkih promena u toj zemlji stvoreni su uslovi i da se savezu pridruži i Ukrajina, kojoj Rusija pridaje veliki značaj. Carinska unija je njen najčvršći savez na postsovjetskom prostoru. U Evropi se na ovaj savez ne gleda uvek blagonaklono, a ima i mišljenja koja pretenduju da su stručna, a prema kojima je savez samo još jedno pokriće za nekonkurentnost četiri privrede. Carinska unija bi, prema planovima novoizabranog ruskog predsednika Vladimira Putina, trebalo da bude jezgro šireg evroazijskog ekonomskog prostora.

Istovremeno je EU maja 2009. godine osnovala „istočno partnerstvo“sa Jermenijom, Azerbejdžanom, Belorusijom, Gruzijom, Moldavijom i Ukrajinom. „Radi se o specifičnoj istočnoj dimenziji evropske politike susedstva, koja bi trebalo da podstiče približavanje istočnih susednih država Evropskoj uniji“ odnosno da ubrza njihovu političku i ekonomsku integraciju“. Prema čemu je Rusija imala ozbiljne rezerve.

Po principu STO

U intervjuu Komersantu datom u vreme decembarskog samita EU-Rusija, Ketrin Ešton, ministarka za spoljne poslove EU je povodom intenziviranja ruskih aktivnosti na stvaranju Evroazijskog saveza rekla da u tome ne vidi nikakav problem.

– Ideja o tešnjoj ekonomskoj integraciji na teritoriji između Lisabona i Vladivostoka, u čijoj osnovi leže principi Svetske trgovinske organizacije, razmatra se već neko vreme i učitava se u odnose Evropske unije i Rusije – rekla je Ešton i podvukla da se samostalnost zainteresovanih država da donose odluke o integracionim procesima podrazumeva, pritisci se dakle ne podrazumevaju. A što se EU tiče „kao najveći trgovinski partner svih uključenih država ona je zainteresovana da je istovremeno i na odgovarajući način informišu o odlukama koje se i nas tiču… Sa svoje strane EU će nastaviti da informiše o radu u okviru istočnog partnerstva i strategije EU u Centralnoj Aziji“, izjavila je Eštonova.

Ketrin Ešton je podvukla kako EU veruje da neće biti pritisaka na države sa kojima EU želi da potpiše sporazume o slobodnoj trgovini, a primila je k znanju i uveravanja tadašnjeg ruskog premijera Vladimira Putina da će integracija u okvirima evroazijske teritorije biti zasnovane opštim vrednostima slobode, demokatije i slobodnog tržišta.

I najzad, bezbednost. Rusija je vrlo zainteresovana za jačanje samostalnih evropskih oružanih snaga i saradnju sa njima. Dok je prema NATO puna podozrenja. Iako su osnove samostalnih evropskih oružanih snaga postavljene još 1999. godine, a u njihovim dokumentima predviđena mogućnost učešća Rusije u operacijama EU, te snage u međuvremenu nisu toliko dobile na značaju da bi se osamostalile od podrške NATO. A OEBS, do čijeg je značaja u formiranju zajedničke evropske bezbednosti Rusija držala, grdno se zamerio Vladimiru Vladimiroviču Putinu oštrom ocenom (ne)regularnosti izbora iz kojih je izašao kao pobednik.

Nepoverenje od vremena Napoleona

Zbignjev Bžežinski je bio savetnik za bezbednost bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera. Svoju knjigu „Strateška vizija: Amerika i kriza globlne moći“ objavio je pre nedavnih predsedničkih izbora u Rusiji i strateška vizija koju u njoj iznosi računa sa vremenom posle odlaska Vladimira Putina sa vlasti i bržim kretanjem Rusije ka zapadu do koga bi, po njemu, tada došlo. U jednom od intervjua koji je povodom te knjige dao američkim medijima, Bžežinski konstatuje da je globalna moć postala difuzna i nije više koncentrisana na Zapadu ili u rukama SAD, koje imaju unutrašnje i internacionalne probleme, medju kojima je najvažniji nedostatak strateške vizije kao odgovora na globalne probleme. „Treba reći da je prvi put u ljudskoj istoriji svetska javnost, politički probudjeno svetsko stanovništvo, neumorno, pokrenuto, puno prezira, u mnogim delovima sve više motivisano anti-zapadnim pričama“. Na pitanje: da li je jedno od rešenja proširenje Zapada takvim mestima kakva su Turska i Rusija, Bžežinski odgovara: Apsolutno. „Ja mislim da je od vitalnog interesa Zapada da to učini. I mislim da bi uključivanje Turske, uključivanje Rusije veoma povećalo vitalnost Zapada… Koalicija Amerike i proširene Evrope je nešto što bi imalo težinu u svetu“, kaže Bžežinski.

Dr Miloš Ković, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, ove stavove Bžežinskog komentariše sledećim rečima:

– Ako Zbignjev Bžežinski tako misli, to je novi faktor. To dolazi iz redova liberalne američke elite, on je blizak Demokratskoj stranci. To bi za Srbiju bilo vrlo dobro, ali lično smatram da to u ovom trenutku ne izgleda mnogo realno s obzirom na stav evropske elite, pa i javnog mnenja prema Rusiji ovakvoj kakva je danas. Postoji istorijski kontinuitet neprijateljstva prema Rusiji još od vremena Napoleonovih ratova kad su Rusi stigli do Pariza i tad se zapadna liberalna demokratska Evropa uplašila Rusije. Posle carske došla je komunistička Rusija protiv koje su bili desničari na Zapadu. I danas imate mnogo koncentrisaniju ideološku paljbu po Putinovoj Rusiji, svi izbori su prilika da s taj sistem uzdrma, nego po komunističkoj Kini. Kao što Rusija koristi te ideološke floskule, prvo carizam, pa komunizam, isto radi Zapad sa tom liberalnom ideologijom. A iza svega toga je samo borba za moć – kaže profesor Ković.

Po rečima sagovornika Danasa, za poziciju Srbije bilo bi idealno kad bi to neprijateljstvo nestalo. Ali, pitanje je u kom stepenu će Evropa moći da svari Rusiju.

– Možda i nema potrebe da je svari, neka vrsta specijalne veze izmedju EU i Rusije, neka vrsta prijateljskog posebnog odnosa, to je mnogo realnije. To bi u mnogome ojačalo pozicije Evrope i mislim da bi ona postala privlačnija. To bi sprečilo podelu koja postoji u našem javnom mnenju, koja postoji i u javnom mnenju Bugarske, pa čak i Grčke na prozapadno i proruski orijentisane ljude, jer mi smo skloni tim manihejskim podelama, kaže prof. Ković.