Fasada

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

U jednoj od takvih ruiniranih zgrada u profesorskoj koloniji živim i ja. Zgrada nije krečena od 1948. godine kada je podignuta, a fasada je ostala samo u tragovima. U nekoliko navrata alpinistička služba je intervenisala jer je fasada padala na prolaznike. Ove intervencije su potrošile i poslednji dinar sa računa zgrade koji se vodi u Gradskom stambenom preduzeću. Kada sam se doselila, pre pet godina, odlučila sam da nešto preduzmem jer verujem da su promene moguće samo ako građani/građanke uzmu inicijativu i ako su dovoljno istrajni i uporni.

Izabrali su me za predsednicu Skupštine stanara, a Odsek stambeno komunalnih poslova Uprave gradske opštine Palilula je izdao uverenje kojim potvrđuje da sam izabrana za predsednicu Skupštine stanara (ovo je važno za sve dalje procedure).

Prvi korak je bio pribavljanje potpisa vlasnika stanova da su saglasni da obnovimo fasadu zgrade. Trebalo je prikupiti za jedan postotak više potpisa od polovine stambene površine zgrade. Većina vlasnika je potpisala saglasnost.

Drugi korak. U Odseku stambeno komunalnih poslova Uprave gradske opštine Palilula dobila sam potvrdu da su vlasnici preko 50% stambene površine saglasni (što nije bilo jednostavno jer se u evidenciji opštine vode kao vlasnici preminuli vlasnici stanova, a naslednici nisu pokrenuli ostavinsku raspravu ili ako su i dobili rešenje o ostavini, nisu ga evidentirali u opštini – sa sličnim problemima sam se suočila više puta).

Treći korak vezan je za Katastar nepokretnosti. Na molbu sa tačnom adresom zgrade, onom koja je u ličnim kartama stanara (LJubomira Stojanovića 38, VII ulaz, dobila sam papir sa planom zgrade koja se bočno graniči sa našom zgradom. Našu zgradu Katastar vodi kao Zdravka Čelara XIII. Najstarija stanarka u zgradi se dosetila da se zgrada nekada vodila kao „paviljon XIII“. Ovo sam u svim kasnijim postupcima morala po pola sata da objašnjavam službenicima kako bi naši zahtevi imali prohodnost.

Četvrti korak je dobijanje informacije o lokaciji u Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove, Kraljice Marije broj 1 uz prepirku o adresi u izvodu iz Katastra nepokretnosti.

Peti korak je izrada predmera i projekta fasade. Ovlašćenom arhitekti i firmi koja je izvršila tehničku kontrolu plaćeno je 45.000 dinara. Ovaj, kao i sve prethodne i potonje zahteve i takse na njih finansirali su stanari zgrade.

Šesti korak je saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Imali smo sreće da naša zgrada nije bila pod posebnom zaštitom te stoga nismo podlegali posebnim konzervatorskim uslovima.

Sedmi korak, spisak vlasnika stanova od Gradskog stambenog preduzeća (plaća se). Ispostavilo se da spisak koji vodi Infostan i spisak koji vodi Gradsko stambeno preduzeće nisu identični, da je po izjavi nadležnih u palilulskoj filijali Gradskog stambenog, Infostan neovlašćeno primao prijave korisnika ne ulazeći u pravnu dokumentaciju o vlasništvu kako bi ubirao novac od stanara za usluge koje pruža??? Trebalo je privoleti vlasnike stanova da podnesu dokumentaciju o vlasništvu Gradskom stambenom preduzeću kako bi spisak odgovarao stvarnom stanju stvari.

Osmi korak. Promenio se zakon pa je po novom zakonu morao da se uradi elaborat energetske efikasnosti koji je tada podlegao tehničkoj kontroli. Dakle, da se plati elaborat i tehnička kontrola elaborata (35.000 dinara).

Prikupljena dokumentacija je predata Upravi gradske opštine Palilula, pravnoj službi. Stupio je na snagu zakon koji obavezuje da se građevinska dozvola mora izdati u roku od dvadeset osam dana. Spiskovi Gradskog stambenog i Odseka stambeno komunalnih poslova Uprave gradske opštine Palilula nisu bili identični pa je vršena dodatna provera. Ali, Rešenje kojim se odobrava našoj zgradi izvođenje radova na investicionom održavanju objekta je dobijeno u roku od 30 dana. Trebalo je sačekati još dve nedelje da rešenje postane pravosnažno.

Otišle su dve pune godine dok smo došli do građevinske dozvole. Stanari su ovaj put finansirali sa nešto malo više od 90.000 dinara. Ali, tu nije kraj.

Na odgovor Gradskog stambenog – korisnički servis, uz naše brojne intervencije i uz njihove potpuno deplasirane primedbe (u kojima su od nas tražili da im pribavimo nanovo dokumente koji su bili uslov za dobijanje građevinske dozvole i koje smo morali uz obavezne takse izvlačiti iz arhive Uprave gradske opštine Palilula) čekali smo godinu dana. Nakon godinu dana čekanja stiglo nam je pismo sa okvirnom ponudom troškova od 37 evra po metru kvadratnom na rok isplate od dve godine preko računa Infostana. Ova besramno visoka ponuda bez garancija o vrsti materijala koji će biti korišćeni opravdano izaziva gnev korisnika. Da li je Korisnički servis osnovan da pljačka građane?

Dobili smo četiri ponude ovlašćenih firmi koje su se kretale od 17,5 evra do 20 evra po metru kvadratnom u dinarskoj protuvrednosti po srednjem kursu. Izabrali smo najpovoljniju i dobili obaveštenje o vrstama materijala koji će biti korišćeni. Treba napomenuti da sve vreme u ovom procesu učestvuje diplomirana građevinska inženjerka Mirjana Gluščević, potpredsednica Skupštine stanara.

Skupština stanara je izabrala najpovoljnijeg ponuđača i prihvatila da svaki vlasnik shodno pripadajućoj kvadraturi i srazmerno delu zajedničkih kvadrata sklopi separatni ugovor sa izvođačom radova.

Prvu polovinu sredstava vlasnici stanova su dali nakon početka radova dok su drugu polovinu sredstava po ugovoru u obavezi da isplate u roku od šest meseci.

Ponuda Gradskog stambenog – korisničkog servisa je bila 2,999.681, 26 dinara, a cena izabranog preduzimača za isti posao je 1,261000 dinara.

Nakon trogodišnjeg iscrpljujućeg šetanja od šaltera do šaltera mogu samo da zaključim da, sem Zavoda za zaštitu spomenika kulture, sve ostale institucije rade protiv interesa građana, da Katastar nema valjan i usaglašen registar nepokretnosti (valjda je moguće usaglasiti adrese u Katastru nepokretnosti sa onima koje vodi Policijska stanica koja izdaje lične karte građanima/građankama), da Gradsko stambeno – korisnički servis i Infostan imaju nesređene evidencije, da opština, Gradsko stambeno i Infostan ne komuniciraju elektronskim putem i na građane svaljuju poslove koje bi sa dva klika na tastaturi trebali međusobno da rešavaju, da se Korisnički servis Gradskog stambenog ponaša kao pijavica i od građana pokušava da izvuče enormno visolike sume novca bez ikakvih garancija, da država ne čini ama baš ništa da se grad upristoji i da zgrade ne budu opasnost nego ukras grada.

U profesorskoj koloniji je prilično veliki broj vlasnika stanova, uglavnom u prizemlju zgrada, da bi izbegao ovaj ubitačni administrativni maraton, pribegao ilegalnom pečvork rešavanju problema fasade. Tako zgrade izgledaju kao „Pera-detlić“, prava rugla. Inspekcijske službe ne reaguju ili izdaju rešenja koja niko ne uvažava.

Posle puta koji smo prešli do fasade koja izgleda pristojno i do koje se stiglo legalnim putem mogu da kažem da razumem ljude koji se ne odlučuju na ovaj korak.