Fatalne posledice odumiranja industrije

Istovremeno se govori o tome da četvrt miliona nezaposlenih nema nikakvu kvalifikaciju, a još toliko ima zanimanje koje nikom i verovatno nikad neće biti potrebno. Obrazovni sistem se i dalje ne prilagođava potrebama privrede, a nema ni jasnog plana ekonomskog razvoja. Napredak ostvaren posle 2000. zasnovan pre svega na razvoju usluga i građevinarstva izgubio je zamah, pa su ekonomska recesija i neprekidni rast deficita budžeta neizbežne posledice takve situacije. Kada je pre nekoliko godina trebalo promeniti ekonomsku politiku i odrediti druge ciljeve prilagođavajući njima i sredstva, i politički oportunizam pomešan sa populizmom pojavio se kao neprelazna prepreka daljem razvoju. Bio je to trenutak kada je bilo potpuno jasno da će bez okretanja društva proizvodnji Srbija zapasti u tešku ekonomsku krizu koja će većinu građana gurnuti ponovo u siromaštvo. Iz pokopane industrije i iscrpljene poljoprivrede sve teže se cedi supstanca bez koje zajednica ne može da funkcioniše. Pokušaj da se stvori utisak kako to sve zapravo i nije bitno u odnosu na svetlu perspektivu evropskih integracija koliko je ciničan toliko je i pogrešan. Uostalom, ako se malo osvrnemo oko sebe videćemo da ni učlanjenje u EU ne rešava samo po sebi nijedan bitan problem.

Kada je sredinom devedesetih godina prošlog veka nastala situacija da na tehničkim fakultetima ima više mesta nego prijavljenih kandidata, da se srednje stručne škole i zanati i ne pominju, postalo je jasno da je „đavo odneo šalu“. Oni koji su ‘92. godine izašli iz fabričkih hala na ulice, u njih se više nisu ni vraćali, a nove generacije nisu imale ni razlog da se pripremaju za njihove zamene. Tu se nije radilo o viškovima radnika u uobičajenom smislu, već o „umiranju“ čitavih profesija. Posle izvesnog vremena, u fabričkih halama jednostavno nije bilo ivše nikoga ko bi umeo kvalitetno da obavi određenu radnu operaciju. Tako je započeo proces dezindustrijalizacije zemlje koji traje do danas. Smokvin list koji je nekoliko godina pokrivao „golotinju“ otpao je otkrivajući istinu od koje smo bežali. Ono što je nekad činilo kičmu srpske privrede, sa nažalost malobrojnim izuzecima, slomljeno je, pa se Srbija vraća više decenija unazad.

Privatizacija pojedinih „pršljenova“ ili nije uspela (RTB Bor, itd.), ili nije dala očekivane rezultate (većina), ili je dala katastrofalne rezultate („Magnohrom“ itd.). U tim preduzećima (između 70 i 80 preduzeća) bila je angažovana većina industrijskog radništva. Sada tih preduzeća nema, ili su na izdisaju, a preostali radnici u njima sanjare o penziji. Novi ne dolaze, zato što nema razloga, a i nemaju odakle da dođu. Pojedinačni akti podržavljenja takvih preduzeća, politički motivisani, više odmažu nego što pomažu zato što odlažu trenutak suočavanja sa suštinom problema. Ako nema kvalifikovanih radnika, ne pomaže ulaganje kapitala. Ako se prihvata da Srbija bude dominantno agrarna zemlja, i to sa niskom produktivnošću, onda nema ni razloga za školovanje kadra i ulaganje sredstava. Može biti da tako treba, ili mora da bude, ali pri tome valja znati da radni čas u industriji desetostruko više vredi od onog u poljoprivredi, a najsavremenije tehnologije nije pristojno ni upoređivati. Drugim rečima, to je put koji vodi u hronično siromaštvo većine, bez nade da se ikada izađe iz takvog stanja. U svetu postoji na desetine takvih zemalja, a o njima se nešto više čuje kad im se upućuje humanitarna pomoć.

Zato je poslednji trenutak da se sa politike „sporta i razonode“ pređe na posao mukotrpnog spasavanja što većeg dela „kičme“ i/ili učvršćivanje nove oko koje bi se onda mogle okupiti usluge i slične delatnosti. Srbija ne bi smela, kao kolonija, da prodaje rude i drvo, voće i žito, već da napravi nešto od toga, da prerađuje sirovine i da robu prodaje u što višoj fazi obrade. A za to su potrebni industrijski pogoni i kvalifikovana radna snaga. To je prostor za zapošljavanje, i to za zapošljavanje koje ima smisla. To je prostor i za pristojne zarade. To je i način da se trajno izađe iz siromaštva. Otomanska imperija je pred svoj kraj plaćala zlatom robu iz uvoza pošto nije imala šta da razmenjuje.

Nezaposlenost i siromaštvo koji pritiskaju Srbiju jesu posledica dezindustrijalizacije koja se dogodila u prethodnih 20-ak godina. Ko je za sve to kriv, nije tema. Tema je kako zaustaviti, i obrnuti taj proces. Proces evropskih integracija možda može da pomogne, ali samo ako mi promenimo način igre. U suprotnom će se nastaviti eksploatacija Srbije kroz makaze cena onoga što se uvozi, i onoga što izvozi. Ne treba mnogo pameti da se to uvidi. Ali treba izgleda mnogo političke hrabrosti da se to kaže, i mnogo napora da se to promeni. Još uvek možemo da preokrenemo tok utakmice, makar da smo u zaustavnom vremenu. Ali je jasno da je to vrlo malo vremena.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku