Filip Olterman: Kako je Nemac postao Englez

I mladi pišu memoare. Zašto čekati da se dođe u mudro doba slona, pa da se otpočne sa odmotavanjem memorije, koja se u tom dobu često pretvara i u fantaziju. Svoje prve memoare Svet u krizi 1911-1918 Čerčil je napisao kada je imao oko 45 godina (živeo do 91.), a Filip Olterman svoje je okončao sa 30 (njegovi memoari počinju 1996. a završavaju se sa 2011. godinom). Potres koji je Čerčila nagnao da piše, potresao je ceo svet, a on je bio akter i kao ministar u ratnoj vladi i kao vojnik na frontu. Olterman, na sreću, nije imao tu vrstu svetskoistorijskog udara, i ono što ga je nagnalo da piše uzdrmalo je samo njega i potpuno mu preokrenulo život.

Čerčilovi memoari su, i iz Prvog i iz Drugog svetskog rata, povest o tome kako su Britanci i Nemci ratovali, a mladi Olterman istražuje kako da ih, toliko suprotstavljene, pomiri u sebi. Memoare je naslovio Držati korak sa Nemcima – istorija englesko-nemačkih sučeljavanja (Keeping up with Germans – A history of Anglo-German encounters), publikovao ih je Faber and Faber prošle godine. Knjigu sam spazio čim sam ušao u veliku knjižaru pored jezera Alster u centru Hamburga. Bila je istaknuta na gomili knjiga i preporučivala se kao hit. Bio sam iznenađen ozbiljnošću naslova, a mladošću autora. Prelistavanje me podsetilo na resantiman koji u Srbiji postoji i prema Nemcima i prema Englezima. Zapravo, ambivalencija: i zazor i divljenje. A, evo, isti je odnos i između dve nacije koje su oblikovale moderni svet. Kupio sam knjigu i zatim je „progutao“ prilikom dve šetnje u Haffen-City i parku Planten un Blomen. Posle čitanja, u Hamburgu sam se manje osećao kao stranac. Za Srbe je poučna lektira.

Filip Olterman ima sada 32 godine, živi u Londonu, zamenik je urednika komentara u Gardijanu. Postao je „Englez“ sa 15 godina (1996), kada sa roditeljima dolazi u Britaniju, a pre toga je bio Nemac iz pokrajine Šlezvig-Holštajn. Posle desetak godina provedenih u Londonu shvatio je da ne može da sinhronizuje i balansira svoja dva identiteta (nemački i engleski), a da ne istraži i ispriča, i sebi i drugima, priču o tome kako su se Nemci i Britanci u prošlosti, pa sve do svetskih prvenstava u fudbalu sučeljavali. Jeste jedna Evropska unija, ali dva naroda na njenom čelu poprilično se razlikuju. Svojevrstan kulturni šok doživeli su (Olterman se svakako ne može sa njima uporediti) i Tomas Man, Teodor Adorno, Horkhajmer i drugi nemački intelektualci kada su se preselili u angloamerički svet. Adorno je zapadnu masovnu kulturu posmatrao kao supermarket u kojem je roba uglavnom manifestacija seks-apeala, za razliku od nemačkog Kultur. Isticao je da džez-saksofon nema drugu namenu već da svojim zvukom izaziva i pojačava seksualni nagon. U Nemačkoj je, inače, omiljeni instrument vojnog orkestra.

Prvu polovinu života Olterman je proveo u Hamburgu, gradu koji su Englezi i Amerikanci u bombardovanju 1943. sravnili sa zemljom, oko 50.000 civila je poginulo samo u operaciji nazvanoj Gomora. Prema našim predstavama, očekivalo bi se da gotovo nijedan Nemac ne može da smisli Engleze. Međutim, kada su roditelji Filipa Oltermana 1996. odlučili da u Engleskoj potraže bolje plaćeni posao, na ostrvu je stanovalo i živelo već 230.000 Nemaca, što je po veličini bila treća grupa stranaca, više nego Pakistanaca i Poljaka. U trenutku kada su ga roditelji obavestili o svojoj odluci Filip je gledao (26. juna 1996) na televiziji prenos fudbalske utakmice između Nemačke i Engleske, bio je to evropski šampionat na Vembli stadionu. Utakmica je bila dramatična i Nemci su pobedili na penale. Pobeda Nemačke izazvala je te noći širom Engleske talas nasilja prema svemu što je nemačko: bilo je mnogo pohapšenih i povređenih, jedan mladić u Saseksu bio je izboden pod sumnjom da je Nemac, a ispostavilo se da je Rus, mnoga nemačka kola (Mercedes, Folksvagen) bila su oštećena. Suočen sa tim antinemačkim stavom Filip je pristao da ide u Englesku, ali samo na godinu dana.

Olterman je mislio da u preispitivanju svojih identiteta može da izbegne pominjanje nacističke Nemačke i Drugog svetskog rata. Bilo je to, međutim, prvo na šta su ga podsetili u Engleskoj. Iako su iz rata izašli sa manje žrtava, Englezi gledaju Nemce kroz nacističku Nemačku i Hitlera. Ali, Filip nikada nije imao problema kada bi rekao odakle je. Tako navodi doživljaj sa gornje platforme crvenog dabldeker londonskog basa kada se suočio sa pretećom grupom tinejdžera koji su omekšali kada im je rekao da je iz Nemačke. Jedan iz grupe je dobacio:

– Oni tamo prave marcipan, zar ne? Volim ta g…a!

A u poslednjih godinu dana (2010-2011) kada izjavi da je Nemac, Filip sve češće čuje reakciju: „Nemačka? Oh, obožavam Berlin.“

Devedesetih je bila sasvim druga atmosfera, tako da je posle ujedinjavanja Zapadne i Istočne Nemačke preko pedeset posto Britanaca bilo ubeđeno da je ujedinjavanje velika pretnja svetu. Govorilo se: kada se nacisti budu vratili, biće umotani u zvezdanu zastavu Evropske unije. Olterman takve stavove naziva „paranoidnim vizijama“. On je ubeđen da su Nemci izvršili duhovnu revoluciju i da nacistička Nemačka nikada više neće biti moguća. Ali tada, Margaret Tačer je hitno bila okupila vodeće britanske istoričare da bi joj dali intenzivni kurs iz nemačke istorije. U javnost je procurilo da su oni zaključili da su tipične osobine Nemaca: bes (furor Teutonicum), agresivnost, prodornost, siledžijstvo, egoizam, kompleks inferiornosti i sentimentalnost. Nikolas Ridli, konzervativac, državni sekretar za trgovinu i industriju, opisivao je evropsku monetarnu uniju kao „nemački reket stvoren da preuzme celu Evropu“. Engleze su posebno iritirale nemačke pobede u tenisu na Vembliju i Vimbldonu (14 puta od 1985. do 1996). Ako Boris Beker pobedi još jednom ove godine, pisao je tih godina jedan britanski novinar, Margaret Tačer će eksplodirati u svom kabinetu.

Olterman primećuje da Englezi nikada nisu imali grižu savesti zbog ratnog razaranja severne Nemačke. Apsolutno su ubeđeni da su izvršili pravdu i da je tu kaznu Nemačka zaslužila – „to se prihvatilo kao kažnjavanje sa nebesa, a ne kao saveznički ratni zločin“, konstatuje mladi Olterman i objašnjava da su, s druge strane, Nemcima ostali zanemarljivi mentalni ožiljci od hamburškog i drezdenskog bombardovanja, jer Drugi svetski rat nije bio okvir za sliku koju su oni imali o Britancima. Severni Nemci su pokorno prihvatili krivicu i nastavili da obožavaju Engleze. Ta anglomanija bila je zasnovana na divljenju iz 19. veka, koje je najbolje izrazio 1898. austrijski arhitekta Alfred Los: „Englezi su, ti inženjeri, naši stari Grci („unsere Hellenen“)“. Slika o Britancima se formatizovala u nekoliko prvih decenija 19. veka, kada su porazili Napoleona na Vaterlou i kada su seljake rascepkanih nemačkih zemalja fascinirali brzim razvojem industrijske revolucije. Nemački industrijski pioniri, na primer Krupsovi i Simensovi, u svom gorljivom anglofilstvu poenglezili su svoja imena, a u Londonu i Mančesteru stekli osnovna znanja i prve prilike za posao. U poslednje vreme, međutim, Englezi su postali germanofili – iako stalno od njih gube u fudbalu, oni su počeli da navijaju za nemački fudbalski tim, koji se u tabloidima opisuje pojmovima Blitzkrieg i Panzer Soldaten.

Paradoksalno je da je britanski pop imao bezbroj fanova u Nemačkoj, posebno baš u Hamburgu. Gotovo odmah posle rata i razaranja, na famoznom Reperbanu u noćnim klubovima nemačka omladina ludovala je za engleskim rok grupama, a tu su i svoju meteorsku karijeru započeli Bitlsi. Mnogi smatraju da ih bez Hamburga ne bi ni bilo. Mi smo britanske rokere, piše Olterman, tretirali kao stare majstore u rok kanonu: Koker, Kolins, Klepton su bili engleski odgovor na Baha, Betovena, Bramsa.

Zašto su mladi Filip i njegovi roditelji želeli da se presele u Englesku? Naravno, više novaca je bio jak razlog. „Bili su, međutim, prisutni i psihološki motivi: pritajena želja da se ne bude samo Nemac, žudnja da se pobegne od nametnute uloge negativca i zaroni pravo prema Londonu, koji je, činilo se, više nego bilo koji grad u Evropi omogućavao ostvarenje sna o ličnoj slobodi i interkulturnoj harmoniji“. Nisu to samo želeli građani, već i njihovi politički lideri. Olterman podseća na događaj kada je Helmut Kol gledao na svaki način da impresionira Margaret Tačer. Počelo je sa obilnom nemačkom kuhinjom, kupus, kobasice, krompir, ćufte. Helmut je radosno vezao belu, široku salvetu oko vrata, a Tačerova ga je pitala da li je to znak predaje. Dok se Kol davio u hrani, Megi ju je gurkala po tanjiru simulirajući da jede. Posle ručka je Kol odveo Margaret u Spejer katedralu, romanesknu crkvu gde se nalaze grobovi pionira ujedinjene Evrope. Britanska premijerka je razgledala, a nemački kancelar je povukao njenog savetnika Čarlsa Pauela iza jednog stuba i rekao mu:

– Sada me ona može videti na mom domaćem terenu, upravo ovde, u srcu Evrope, blizu Francuske, sigurno će shvatiti da ja nisam tako mnogo Nemac, ja sam Evropljanin.

Kada su se rastali i kada je Margaret Tačer ušla u avion i bacila se u sedište skidajući cipele sa štiklama, rekla je svom savetniku:

– Čarls, onaj čovek je tako mnogo Nemac!

Kao i svi Nemci i Olterman je od malih nogu naučio da vikendima, praznicima ili na ferijama šeta, luta po šumama i planinama. Suštinska, kultna nemačka aktivnost je Wanderung. Poštovanje i posvećenost Prirodi je konstitutivni deo karaktera, kulture i života Tevtonaca. U Nemačkoj bi vlada pala ukoliko bi pokušala da poseče hrast od 600 godina poput ovog našeg kod Savinca, a ne bi moglo da se dogodi ni da ga projektanti trase ne vide, inače bi dobili „weg“ ili šut iz profesije. Herman Hese je napisao: „Drveća su sakrosanktna, oni koji znaju kako da im govore i kako da ih slušaju naći će istinu“. Šetnje kroz prirodu nisu transportna, već duhovna aktivnost.

Mladi Filip je brzo uočio bitnu razliku u poimanju prirode kod Engleza i Nemaca. Engleska ima idilične i romantične predele, bez moćnih šuma i planina. Ona je zelena i prijatna, ugodna (pleasant). Da bi je takvom sačuvali, Englezi ne dozvoljavaju ni gradnju centrala na vetar. Kod Nemaca priroda je Kraft (snaga), praiskonska, zastrašujuća energija koja se mora poštovati, ali i upotrebiti za korist čoveku. Posebno šume su, zapaža Olterman, okidač za nešto u nemačkoj imaginaciji što proizvodi beskrajni tok poema, pesama, eseja i aforizama. Za razliku od engleskog romantizma, nemački se, tvrdi Filip, ne može odvojiti od nacionalizma. Tako su pojam mistične šume (zlo)upotrebili nacisti, pa je zastrašujući zahtev za Lebensraumom preuzet iz prirode. Pravili su razliku između nemačkog društva kao Waldgemeinschaft (šumska zajednica) za razliku od Jevreja koji su „narod pustinje“. Elias Kaneti je primetio da nemačka armija nije obična armija, već „šuma koja maršira“. Bombardujući nemačke gradove Englezi i Amerikanci su opustošili i mnoge šume. Odmah posle rata, Nemci su pored gradova odmah obnavljali i šume. Čuveni kompleks šuma Schwarzwald rasprostire se na 12.000 kvadratnih kilometara. Šume su preko cele Nemačke tolike i tako povezane da, tvrdi se, veverica od severa zemlje do juga može da skače sa grane na granu i da ne dotakne tlo.

U svakom slučaju, to što je Joška Fišer, noseći preko ramena granu četinara oštećenu kiselim kišama, sa grupom koja ga je pratila, stvorio Zelene, prvu evropsku zelenu stranku koja je ušla u nacionalni parlament, Engleze je, primećuje Olterman, ostavilo ravnodušnim. Oni prirodu nisu politizovali, ona je kantri (country), gde ne sme da nedostaje „village pub“ i odmah do njega „village green“ na kojem ljudi igraju kriket i povremeno odlaze na refreshments u village pub. Oh, lovely – jedino je što se može reći pred ovim prizorom. Dakle, zaključuje Olterman, Nemci odlaze u prirodu da otkriju njenu unutrašnju divljinu, a Englezi se u njoj samo podsećaju koliko je Prirodi inherentna učtivost i ljubaznost (civility).

Naravno, Filip Olterman u memoarima ima još mnogo zanimljivih poređenja (preporučujem za čitanje ovog leta, tokom kojeg će autor ovog serijala napraviti pauzu u pisanju), ali kako se ta njegova borba sa tako različitim mentalitetima završila? Šta je na kraju više postao – Englez ili Nemac? Odlučio je engleski fudbal. Nemci igraju ćuteći kao mašina, jedinstveni (Mannschaft). Engleski igrači, osim što trče za loptom viču, deru se, dobacuju, grde, hvale. Olterman se osetio socijalizovanim kada je i on osim tela počeo da pokreće i jezik, i kada je igrajući fudbal sa drugovima – govorio, dobacivao, drao se i ne ljuteći se slušao sve to isto upućeno njemu.

www.momcilodjorgovic.com