Fioka za Kenedija i Principa

U toj odaji, pored te slike, četvrt veka posle njenog nastanka, u farmerkama isprskanim bojom i sa neizostavnom šoljicom kafe u ruci, sedi njen autor, velikan srpskog slikarstva Vladimir Dunjić. Ovaj tajnoviti slikar rođen je u Čačku 1957, a 1981. je završio Fakultet likovnih umetnosti. Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi, u zemlji i inostranstvu, a za svoje delo poslednjih godina dobio je najprestižnije nagrade.

Sa zagonetnim, zanesenim osmehom Vladimir Dunjić nam pokazuje svoje novo ostvarenje: fioke. Šest metara dugačak beo zid sa zatvorenim, odškrinutim ili potpuno otvorenim belim fiokama u kojima su smeštene iluzionistički naslikane glave velikih žrtava i dželata XX veka. Tu su Gavrilo Princip, Ferdinand i Sofija, Gadafi, Bredli Mening, 1.300 kaplara, Nikolae i Elena, Džon Kenedi, koga je ubio Li Harvi Osvald, koga je ubio Džek Rubi…

„Neke fioke su „izvučene“ i to su upravo one sa ličnostima na koje je usmerena moja pažnja. Izbor junaka je sasvim ličan i poklapa se sa mojim trenutnim interesovanjima i događajima u vreme njihovog nastajanja. Ne pretendujem na to da ovo delo bude univerzalni presek 20. veka niti mislim da je to moguće. U krajnjoj liniji, treba ga zamišljati u jednom borhesovskom maniru, kao jedan čudesan, čudovišan Arhiv koji je istovetan kao svet i koji se sa njim poklapa tačku po tačku.“

Na predstojećoj izložbi iznad ove neobične instalacije stajaće natpis „Prokrustov arhiv 1914-2014“. Sivilo bivstvovanja na ovom okrajku Evrope, gde se smenjuju nasilje i poniženje, bezumlje i besmisao, Dunjić vidi i iskazuje upravo kroz mit o Prokrustu.

„Mit o Prokrustu je, za mene, parabola o 20. veku. O veku strepnje, straha, nasilja društva nad pojedincem, njegovom manipulisanju, ukalupljivanju, uterivanju u zadate okvire, veku žrtava i dželata koji okrutnom Prokrustovom igrom i sami postaju žrtve. Prokrustov muzej predstavlja pamćenje i zaborav, koji su najveće sudije i koji, po potrebi, iz ovog imaginarnog muzeja izvlače svoje junake i tamo ih zauvek vraćaju.“

Slike izložene po celom stanu i ateljeu, slike zatvorenih vrtova, lovaca na leptire, pužolikih spiralnih kontura i žena u velovima, odaju umetnikovu zagonetnu prirodu. Svuda se opažaju oštri bridovi, tamnine i ozarenja, matematički tačne proporcije i ritmički ukršteni kontrasti. Trezvenog i intelektualnog temperamenta Dunjić zaneseno opisuje plodove svog trodecenijskog rada.

„Svi ti razni pristupi i teme kojima sam se bavio, često naizgled nepovezani i haotični, ponekad suprotni i nepovezani, jednim dubljim, simboličkim pogledom unazad, retrospektivno otkrivaju zajedničku nit: moju razapetost između otuđenosti, raspolućenosti i necelovitosti i čežnje da se ona prevaziđe. Između fioke, kutije, tela, kože, granice, tamnice sopstvenog ega i one tačke koja se nalazi izvan, IZNAD, u tvom oku, dok posmatraš svoje telo koje leži negde na zemlji. Odjednom sam shvatio: skoro sve teme koje istražujem već preko 30 godina vrte se oko toga. Narcis koji ne gleda u svoj odraz u vodi već u tebe (Vladimire). Figura žene sklupčane oko svojih kolena, uklopljena u format slike kao u sanduk. Portreti bez pozadine koji ulaze u tvoj prostor. Glave u fiokama i kutijama… Lica pokrivena maramama i velovima… ljušture puževih kućica… uvek kutija, uvek granica, uvek koža – granica našeg tela – ega. I slike sa ženama koje leže na zemlji i gledaju iznad sebe u nebo (svoju dušu), ili ženama koje gledaju (sa neba) svoje telo na zemlji. Ta perspektiva, ta tačka, izvan slike, IZNAD slike je možda tačka izbavljenja iz Prokrustove zamke. Izaći iz sebe, iz svoga ega.“

On zatim pokazuje sliku od koje svakom posetiocu neizostavno zastaje dah: sliku „Euridika“. Dunjić je slikar ženske sudbine i tragične lepote koja teži ka idealu, a zapravo nudi okrutni dokaz propadljivosti.

„Inspiraciju sam dobio iz mita o Euridici, najzanosnijoj od svih nimfi, ženi Orfejevoj, koja na kraju nestaje kao priviđenje. Nebrojano puta sam uništavao verzije te slike. Izmicale su mi forme i leptiri, te sam gotovo odbacio sliku. Konačno sam, krenuvši još jednom od početka, stvorio nju.“

Odenuvši je u fascinantnu haljinu od prepariranih leptira, koje je sakupljao kao dete, a i kasnijih godina, Dunjić je naslikao Euridiku i smestio je u sarkofag od pleksiglasa.

Dok nas provodi kroz monaški uredan stan, imamo osećaj kao da nas slike sa zidova posmatraju. Tajanstvene žene sakrivene iza velova kao da osluškuju i opažaju svaki naš pokret. One su deo ciklusa od šesnaest slika pod imenom „Velovi“, koji svedoči o misteriji i čaroliji Dunjićevog dela. Misterija upravo proističe iz tog skrivanja ženinog lika iza vela.

„Moje polazište u slikanju ovih slika je bilo da skrivanje mnogo više ističe emocije i suštinu značenja nego otkrivanje. U licima iza velova ima mnogo više erotike nego u onima vez vela. Ovo su slike sa očima koje posmatraju vas a ne vi njih.“

I zaista, posmatrajući te kose oči, teško je oteti se utisku da one posmatraju vas, pronicljivo i setno, kao da vam prodiru u dubinu duše i čitaju vaše misli.

Svojevremeno je ovaj slikar gotovo mistički rekao: „Slikati znači: izaći iz sebe na neko vreme, jedan sat, jedan minut, popeti se na neko tiho, visoko mesto i posmatrati odozgo svoje telo kako leži na zemlji, uronjeno u zatalasani okean trave, mahovine, bubica, maslačaka, vilin konjica, leptira, puževa, mirisa zemlje. Ta ptičja perspektiva, taj pogled na dole, u hladnu zemlju, u sebe, izaziva vrtoglavicu. Opčinjen si onim što onaj drugi sa zemlje vidi: nebeski plavi krug nepomućenog sjaja. Eto jedne večne slike! Slikati znači: naslikati nevidljivo.“

I uistinu, napuštajući majstorov stan i atelje, praćeni zvukovima blagog džeza i pogledima zagonetnih gospi sa zidova, zamrznutih leptira i puževa, imamo osećaj kao da napuštamo jedan mističan svet, svet odvojen od beznačajnosti gradske vreve, svet prepun simbola i zagonetki, u kojem je slikar našao svoje duhovno utočište.