Gazdarica

Njena je tamna strana stana

Gde dnevna svetlost slabo dopire,

Električno sunce sija preko dana,

A i noću se tami često opire.

Zimi joj hladno, leti joj vruće,

U proleće, jesen – umiruće.

Ona se oblači, ona se skida,

Živi, pomalo živce kida,

Pa ih umiruje pilulama,

Zbog fobija, trauma i jer je sama.

Nekad je imala porodicu

Kraj sebe muža, svekrvu, decu,

A sada ima rane na srcu

I prazne dane u mesecu.

Radi al’ jedva čeka penziju,

Boji se zidova i otvorenog neba,

Iznajmljuje lepši deo stana za kiriju,

Jer ima i ona svojih potreba.

Zgodna je, drži se, matora koka,

I mlađi je gledaju ispod oka,

Ali je matorci mnogo smaraju

Jer je ne razumeju kad joj se udvaraju.

Upregne ona sve svoje snage

Da restaurira trošnu građu,

Ali je odaju noge nage

I čovek uvek poželi mlađu.

Al’ ona hrabro živi sa tim

I ima dušu koja pleni

I onaj ko to primeti

Znaće da je ceni.

Zaboraviće na godine grube

Bore, podočnjake i veštačke zube,

Proširene vene i mlohave sise,

Jer vremenom čovek promeni se.

I opet je zaigralo električno kolo

I pije se prva jutarnja kafa,

Ponekad s komšijom, a češće solo

I dnevna doza protiv straha.