Generacijska priča

 I upravo to nudi ova knjiga. Pesma koja otvara knjigu (Najiskrenija pesma) duhovita je i uspela u svojoj začudnosti i mogla bi se tumačiti i kao vera u Apsolut koji je neuništiv, a opet sasvim običan, svakodnevan. Vitalizam autora uprkos nemogućim uslovima života na koje je prisiljen ovde se afirmiše na jednom simboličkom planu. U sledećoj pesmi (U vremenima) pesnik eksplicitno daje slike vremena u kome živi: „U vremenima/ poslušnih/ podobnih/ i pokornih… pustoši usred obilja/ obilja bez značaja/ … gnusno/ je pokazati/ ljudskost/ sramota/ imati srce/… ništa naravno ne osećamo/ dok držimo/ mobilne telefone/ i/ lelujamo na vetru/ znamo/ / to nisu glasovi/ prijatelja“.

Posebno je zanimljiv odnos autora (koji se bliži svojoj četrdesetoj) prema mlađim generacijama. Nemogućnost komunikacije sa njima, njihova nasilnost i ispraznost ono je što boli ovog pripadnika jedne od poslednjih generacija Titove Jugoslavije u kojoj je postojao kakav takav sistem vrednosti i mogućnost da se one tematizuju i kritikuju. Današnja digitalna nemuštost mladih čist je varvarizam u odnosu na to doba mekog totalitarizma. U pesmi KlinciPotić piše: „klinci su u ovom kazanu/ prohodali pre vremena/ odmah postali krokodili/ nagledali se golotinje/ i čamotinje/ u komšiluku/ razmišljaju kao predatori/ mi smo im dosadni/ spori i glupi/… ali nas boli/ vaše neznanje i/ vaša hladnoća/ to što veze nemate/ o životu/ a dobro vam je/ e/ to ne možemo/ da prihvatimo“. O sopstvenoj, pak, generaciji i njenoj povremenoj ili stalnoj bezvoljnosti, splinu, o nesnalaženju koje je prouzrokovano decenijskim iscrpljivanjem i strašnim društvenim lomovima, promenama slike sveta, Potić piše u pesmi Odsustvo. Kao i u drugim pesmama opisuje on ovde svet i nemogućnost njegovog prihvatanja. On vidi „da se treba sudariti sa svetom/ pronaći svoje ime u mnoštvu/… prepoznati se/ a ne izgubiti razum“ i poentira: „ne znam ni sam/ šta radim ovde“. U pesmi Kraj samorefleksija, samoukinuće je još ubitačnije, konciznije. O tom raskoraku sa stvarnošću (Raskorak), o svakodnevici čiju tupost i tragičnost ne primećujemo, o turobnim slikama koje emituje njegov rodni grad Zaječar, ali i o želji da se iskreno raduje, posle svih kataklizmi, političkih, metafizičkih, emotivnih, o potrebi i za iluzijom, Potić peva bez samosažaljenja i patetike, jednostavno i direktno. Tematizuje on i utehu i smisao objavljivanja knjiga. Ono što se vidi kao vrednost ove knjige njen je prkosni i uporni vitalizam, elementarna ljubav prema životu koja se iskazuje i kroz najsumornije slike i negiranje života. Skoro niko danas, u vreme (demokratskog) medijskog mraka, ne postavlja prava životna pitanja, a još manje ima dobrih odgovora na njih. Pesnik Ivan Potić daje upravo ono parče smisla koje nam treba kao hleb nasušni, samoironično ga krstivši Netačni odgovori na pogrešna pitanja.